Ovaj lik je pojeo sopstveni kuk kao umetnički projekat

FYI.

This story is over 5 years old.

Umetnost

Ovaj lik je pojeo sopstveni kuk kao umetnički projekat

Dodao je malo čilija i belog luka i ispržio ga u tiganju.

Nije lako postići da se vaš univerzitetski umetnički projekat iste nedelje pojavi na mestima kao što su Tajm, Hafington Post, Independent, Miror, Telegraf i Di Velt. Potrebni su talenat, posvećenost, dobre veze i, ponekad, da skuvate i pojedete deo sopstvenog tela.

To je slučaj sa 25-godišnjim Norvežaninom Aleksanderom Selvikom Vengšelom, koji je rođen sa deformisanim kukom. Aleksander je veći deo svog života proveo u bolovima, godinama se mučeći u invalidskim kolicima, provodeći sate i sate na morfijumu i podvrgavajući se nebrojenim operacijama kuka. Pre četiri godine ponuđena mu je ugradnja metalnog kuka, koju je prihvatio pod uslovom da mu lekari dopuste da snimi operaciju kamerom i zadrži staru karličnu kost u svrhu umetničkog projekta. Kad se vratio kući, skuvao je i pojeo deo sebe uz malo gratiniranog krompira i čašu vina.

Reklame

Sastao sam se s njim da bih saznao zašto.

VICE: Tvoj rad, Telesni projekat, privukao je mnogo pažnje medija. Kad si odlučio da pretvoriš svoje telo u umetničko delo?

Aleksander Vengšel: Te 2010. godine sam studirao animaciju. Moj mentor mi je pokazao krvava umetnička dela Hermana Niča, i bio sam istinski zadivljen i inspirisan. Plus, krv mi je i inače fascinantna. Zatim je do mene stigla vest da je zakazana moja poslednja operacija kuka. Obećali su mi da ću posle te operacije živeti bez bola i podnošljivo. Moj mentor mi je rekao da je moja priča suviše jaka da ne bi bila snimljena i iskorišćena za nešto. I tako sam dobio ideju da je snimim i da zamenjenu karličnu kost ponesem sa sobom kući.

Aleksandrov novi metalni kuk koji mu omogućuje da uživa u životu bez bolova.

Kako si ubedio bolnicu da ti dozvoli da snimiš operaciju i poneseš karličnu kost kući?

Pozvao sam bolnicu i odmah su mi rekli da je snimanje zabranjeno. Nastavio sam, međutim, da ih zivkam, više puta dnevno, sve dok me nisu spojili sa mojim glavnim hirurgom. I on me je ispočetka odbio, ali nakon što sam mu ispričao svoju košmarnu životnu priču i predstavio svoj projekat,  on je rekao: "Ma, naravno, što da ne." Srećom pa ga zanima umetnosti i dopala mu se moja ideja.

A onda je tu bilo pitanje same karlične kosti. Obično je smrskaju u prah i koriste kao medicinski materijal za oblikovanje. Apsolutno nije dolazilo u obzir ni da zadržim kost. Ali ja sam im postavio ultimatum: ili ću moći da je zadržim ili prelazim u drugu bolnicu. Svađali smo se sve dok hirurgu nije dojadila žalopojka sestara i dok nije pristao da sve bude po mom.

Reklame

Ispričaj mi šta se desilo tog velikog dana.

Bilo je to 18. marta 2010. godine. Ležao sam na bolničkom krevetu i ljudi su me gurali dugim hodnicima ka životu s mojom novom karličnom kosti od titanijuma koja mi neće zadavati bol. Stiskao sam tronožac i video kameru između nogu. Kad smo stigli u operacionu salu, medicinsko osoblje odmah je počelo da postavlja gomilu pitanja, ali je moj hirurg samo rekao da rade sve što kažem. Na kraju se anesteziolog ponudio da drži kameru. Potom mi je ubrizgao najbolju drogu na svetu. Bio sam na sedmom nebu i počeo da se odvaljujem od smeha, ali onda su mi ubrizgali nešto drugo i krenuli da odstranjuju karličnu kost.

Šta se desilo kad si se probudio?

Pokušao sam da zadavim svog lekara. Petoro članova osoblja me je savladalo i dobio sam novu dozu nečeg jakog. Sledeći put kad sam se probudio, ugledao sam svoju tadašnju devojku. Okrenuo sam se na krevetu i ugledao krvavu karličnu kost. Bila je spakovana u vakumiranu plastičnu kesu, a za nju je bila zalepljena poruka mog hirurga u kojoj mi želi sve najbolje u životu.

Odneti kući deo sebe u plastičnoj kesi je jedno. Ali kako si na kraju pojeo sopstveno tkivo?

Ispočetka moje sopstveno meso nije bilo sastavni deo projekta. Trebalo je samo da ga ogulim i bacim. Dok sam prvi put kuvao kost, u malom čajniku, meso je otpalo s nje i prosuo sam ga u sudoperu. Potom mi je šok dopro do mozga – pomislio sam: " Bože dragi, pa to je moje meso."

Reklame

Brzo sam zaključio da je to suviše lično da bi bilo fotografisano i uzeo komad. Zurio sam u njega neko vreme i potom rekao: "Ma ko ga šiša." Stavio sam ga u usta, okusio, sažvakao, progutao i počeo nekontrolisano da plačem. Bilo je to od mešavine sreće, besa i muke.

Aleksander ne želi da baci svoju staru karličnu kost. Ovde se ona nalazi na gomili drugih medicinskih suvenira koje sa sakupio tokom života.

Jesi li povratio?

Nisam. Posle nekoliko minuta plakanja, odjednom je sve počelo da mi deluje savršeno normalno i više o tome nisam razmišljao kao o ljudskom mesu. Nastavo sam da ga kuvam i gulim s kosti. Izvadio sam malo čilija i belog luka, i ispržio ga u tavi. So i biber bili su obavezni, baš kao i boca dobrog vina. Potom sam zapalio sveće i kao prilog napravio malo gratiniranog krompira. Seo sam i pojeo sve – to se pretvorilo u ceremoniju, ritual.

Kakav je osećaj bio isprazniti samog sebe iz creva?

Haha, samo sam otišao i obavio to. Nije bilo ništa posebno, izgledalo je isto kao i svaki put. Pretpostavljam da sam mogao da napravim svog klona, ali to se nije desilo.

Šta misliš o kanibalizmu?

Ne doživljavam to tako. Kanibalizam je uglavnom zasnovan na ideji ubijanja druge osobe koju posle pojedeš – često sirovu. Volim da poredim svoj čin s onim kad pojedeš sopstvenu posteljicu nakon porođaja. To je deo tvog tela. Možete za to da kažete da je kanibalizam, ali ja to neću raditi.

Ove godine si izložio svoj konačni projekat na odbrani diplomskog. Instalacija se sastoji od tri dela: video snimka operacije, stola sa tvojim dugim medicinskim istorijatom i opremom za suspenziju. Možeš li mi reći nešto o tim drugim stvarima?

Reklame

Većina predmeta i lekova koje vidite na stolu je iz perioda kad sam poginuo na Tajlandu.

Poginuo si?

Prošle godine sam vozio motocikl u Koh Panganu bez kacige, vrlo pijan, razvaljen od mešavine vutre i kokaina, i na pilulama. Samo u bermudama i sandalama, udario sam u ogroman SUV i prilično se polomio. Komadići stakla su mi se zabili u vrat tri milimetra od moje glavne arterije. Lobanja mi se otvorila, ali mi je unutrašnjost ostala netaknuta. Iščašio sam rame, slomio lakat i prste. Bio sam gotov. Probudio sam se pet dana kasnije sa metalnim pločama i zavrtnjima svuda u telu. Srećom, imao sam dobro zdravstveno osiguranje i završio sam u privatnoj bolnici.

Aleksander već dve godine radi suspenzije i pridružio se zajednici berlinskih telesnih umetnika. Ovo je sastavni deo njegove diplomske izložbe.

U redu. Kako ljudi reaguju kad čuju da si jeo samog sebe? 

Podrška koju dobijam iz čitavog sveta je neverovatna. Ljudi su radoznali a mnogi od njih su zgađeni. Ali imam utisak da su pogrešno razumeli moj projekat. Nisam to radio da bih skrenuo pažnju na sebe. To je moja priča i ne želim da me sažaljevaju. Moj život je sjajan. Ja sam srećan i smešim se svaki dan.

Moj cilj je da nateram publiku na razmišljanje. Život je kratak i ljudi imaju običaj da beže od bola. Čim se poseku na papir, odmah počnu da gutaju tablete. Bol nije fizička stvar – to je samo ideja, a vi možete da naučite da se nosite s njom. To ne mora da bude nešto negativno. Samo želim da publika počne da razmišlja o tome šta je život i šta vam znači vaše telo.

Reklame

Da li je neko uradio nešto slično ranije?

Nije i ja želim da promenim umetničku scenu. Bukvalno da joj ubrizgam svežu krv. U ovom trenutku sve je tako visokoparno, teoretsko i filozofsko. Želim da ljudi osećaju.

Šta je sledeće?

Nastaviću s ovim projektom, ali ću ga više kontekstualizovati kroz reči. Sledeće godine planiram da se preselim u Italiju i tamo otvorim galeriju telesne umetnosti. Posle toga, ne znam. Moje tetovaže su takođe deo mog Telesnog projekta. Prekrivam čitavo svoje telo mastilom i kad umrem neću biti kremiran. Želim da moja koža bude nesavršena, usoljena i razapeta poput platna. U moje telo biće ubrizgan specijalni silikon, što će me pretvoriti u neku vrstu skulpture. Karlična kost u jednoj ruci i moje pantalone dovoljno otvorene da se vidi titanijumski kuk. Biće to moj poslednji eksponat.

Ko će ti to uraditi?

U pregovorima sam sa nekim ljudima u Nemačkoj i Poljskoj. Izuzetno je skupo, ali ko ga šiša – žrtvovaću svoj život za umetnost. Sve što imam su moje telo i moje priče.

Još na VICE.com

Otišao sam na izložbu o internetu da bih video da li 'kapiram' internet umetnost

Muka mi je od foliranja: ne "kapiram" umetnost

Priče o kultu nagih žena u pustinji

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu