Trinaest viđenja poremećaja anksioznosti
Kolumne

Trinaest viđenja poremećaja anksioznosti

Pokušala sam da shvatim zašto uspevam da budem kreativna i produktivna čak i u svojim najmračnijim periodima.
30.1.17

Imate jedan tip ortaka koji uvek nosi šešir fedoru, čak i kad je ne nosi. Mogu da nanjušim ortaka s fedorom na 10.000 kilometara. Mogu da ga prepoznam u mejlu, internet komentarima ili čak u posebnoj vrsti avatara. Ja to zovem aurom fedore: lako prepoznatljivi kretenluk koji se manifestuje na metafizičkom planu. Ne toliko ono što ortak govori, već način na koji to govori kod mene izaziva refleksni nagon da viknem: Čuvajte se! Zagazili ste na teritoriju fedora!

Reklame

Nedavno sam dobila mejl od jednog takvog ortaka. Mejl je glasio:

Ako si već toliko mentalno obolela, kako to da još uvek pišeš?

Naravno, odmah sam obrisala mejl tog govnara s fedorom. Ali sam se i zapitala kako i zašto uspevam da ostanem kreativna i produktivna, čak i u svojim najmračnijim periodima. Odlučila sam da pokušam da odgovorim na to — ne za govnara s fedorom — već za svakoga ko možda razmišlja o odnosu između svoje mentalne bolesti i kreativnosti. Zapravo, odlučila sam da pokušam da odgovorim na to pitanje iz 13 puta, zato što ukrštanje poremećaja anksioznosti, depresije i produktivnosti, prema mom iskustvu, nije jedinstveno ukrštanje.

1. Ovaj svet mi nije dovoljan. Uvek sam od života želela više nego što život ima da mi ponudi. Sećam se da sam, jutro posle noći razbijanja od alkohola i droga gledala svoje prijatelje i mislila: Kako mogu biti toliko pomireni s povratkom u realnost? Hoće li ponovo samo nastaviti sa svojim životima? Zar ne žele da budu urađeni zauvek? Tada nisam znala da sam tim razbijanjem zapravo pokušavala da ublažim svoju anksioznu percepciju stvarnosti. Naravno, lek je trajao samo onoliko koliko je trajao, a anksioznost se potom vraćala, često u gorem obliku. Pisanje mi sada pruža priliku da stvaram alternativni univerzum koji mi popušta deo pritiska nastao od života u ovom glupavom svetu, dopuštajući mi da živim u svetu mašte. U tom svetu mašte mogu čak i da učestvujem, na papiru, u onome što mi na kraju uništi život a da mi ga zapravo ne uništi. Pisanje je jedan od retkih načina da utešim samu sebe koji nije pokušao da me ubije.

Reklame

2. Ne bih nazvala sebe hrabrom. Nazvala bih zato sebe kompulzivnom. Anksioznost mi govori da nikad ponovo neću uspeti da proizvedem ništa (ona priča samo u apsolutnim vrednostima i najgorim scenarijima, to joj je maternji jezik), naročito kad zbog depresije ne želim da radim ništa drugo sem da spavam. Na neki način, mene pokreće moja anksioznost, strah od toga da nikad neću uraditi dovoljno. A ta anksioznost me često tera da pišem, da bih pobedila strah da ću ostati niko i ništa.

3. Pitanje "Čemu sve to?" često me proganja u životu: kao simptom depresije, simptom egzistencije zapravo, stalno prisutni skriveni uzrok anksioznosti nastale zbog moje uloge u ovom svetu i toga šta je taj svet uopšte. Čin pisanja pruža mi okvir za smisao: ne na aktivan ili svestan način (kao: OK! zbog ovog sam tu! ostaću živa da bih pisala!), već zato što kad se ubacim u fazon pisanja, prestajem tako često da postavljam sebi to pitanje.

4. Pisanje je način da potvrdim sopstveni bizaran doživljaj sveta. Ono, pomirimo se s tim, mislim da je jebeno neobično to što postojimo. Ne razumem kako svako u "Kviznosu" prosto ne ispusti svoje sendviče i usklikne: Šta sve ovo znači? Kad se neko tako oseća, ume da bude usamljen. Ali kad pišem, imam društvo u svom doživljaju sveta  — sopstveno društvo. Dobijam dve verzije sebe. Imam priliku da stvaram svu neobičnost ovog sveta — onakvu kako je ja vidim, onakvu kakva jeste.

Reklame

5. Ne umem mnogo šta drugo da radim. Ne sviram klavir, pojma nemam s kuvanjem, a zbog anksioznosti mi je teško da sedim s mirom i gledam filmove. Čini se da uvek organski pribegavam pisanju i čini se da je ono uvek tu. Dakle, pitanje je pre: "Kako da ne pišem?"

6. Često pokušaj umirivanja osećanja anksioznosti i depresije sprovedem u delo, što će reći, kresnem se s nekim kog ne poznajem dobro. To je sjajna stvar za druge ljude — mislim da svi treba da idu da se krešu ako to žele — ali za mene, sve se narednog dana samo još više zakomplikuje. Potencijal novog seksualnog iskustva privremeno me čupa iz depresije. Daje mi razlog da nastavim da živim. Štaviše, pruža mi opipljivo mesto na koje mogu da projektujem svoju anksioznost —ublažujući, privremeno, njegovu egzistencijalnu prirodu. Ali jednom kad se to iskustvo okonča, ponekad se osećam depresivno zato što seks nije bio sjajan. Ili, ako je seks bio magičan, nađem se u potpuno novom svetu još izraženije anksioznosti dok čekam da se čujem s osobom narednog dana (ili nedelje). Podariću toj osobi veću moć nego što ona zaista ima ili ću je doživljavati na uzvišeniji, romantizovaniji način, jer sam je iskoristila kao drogu za svoju anksioznost. A jednom kad dobijete drogu, samo je želite još.

"Ne razumem kako svako u 'Kviznosu' prosto ne ispusti svoje sendviče i usklikne: 'Šta sve ovo znači?'"

Protivotrov za ovo nije nužno prestati da se krešete s nasumičnim likovima. Uporno sam čitav svoj život pravila istu grešku iznova i iznova, i, iako nisam dobijala različite rezultate, zato sam napisala mnogo pesama. Pisanje je mesto gde sam projektovala svoju žudnju i u koje sam kanalisala svoje emocije prema stvarima (pogrešno) upotrebljavane da bih se umirila. I sad kad sam trenutno u fazi kad se ne krešem s nasumičnim likovima (za koju sam sigurna da će se okončati, sve jednom prođe), pisanje mi omogućuje da kresnem koga god hoću, na stranici, bez ikakvih posledica.

Reklame

7. Za mene pisanje znači čitanje, a čitanje znači otkrivanje srodnih duša. Budimo realni: ono što se naziva "mentalnom bolešću" nije ništa novo među piscima i drugim kreativcima. Bilo je trenutaka u mom životu kad sam osećala da me razumeju samo kolege paćenici koje nikad nisam upoznala, kao što su Dženet Frejm, Vilijem Stajron ili Emili Dikinson. Ništa vam ne pomaže da se osećate manje usamljeno nego kad otkrijete da se nečije tuđe iskustvo poklapa s vašim. I za mene, osećaj da nisam jedina ublažava strašnu anksioznost koja me muči više od bilo kog drugog. E sad, uprkos svemu tome, sva ljudska bića su drugačija, i bilo bi neuviđavno s moje strane kad bih tvrdila da će nešto što radi za mene sigurno raditi i za vas. Mogu samo da podelim svoje iskustvo s vama. A ako se identifikujete s njim, super.

8. U periodima kad sam mislila da ne mogu da živim na ovom svetu, pisanje mi je pružalo okvir ili obrazac koji mi pomažu da stvari smestim u pravi kontekst. Kad sam prolazila kroz to tokom menjanja lekova za smirenje, odlučila sam da zabeležim sav taj užas, a zbog toga sam se osećala nekako manjem zaglibljena u sve to. Isto se osećam i povodom kognitivno-bihevioralne terapije i njene usredsređenosti na obrasce, dnevnike i tabele. Ta terapija mi pomaže da se osećam kao da radim na nekakvom projektu u kom sam neobavezni posmatrač pre nego prestravljena osoba koja konstantno sebi meri temperaturu.

Reklame

9. Nisam u miru sa samom sobom ukoliko ne mučim samu sebe. Pisanje mi je uvek tu kao nešto oko čega mogu da se mučim.

10. Jedan elemenat mog poremećaja anksioznosti je želja da kontrolišem sve oko sebe: naročito sva ona sranja koja su van moje kontrole. Lepo je što ne možemo da kontrolišemo sve što je van naše kontrole, jer bi bilo strašno iscrpljujuće da možemo. Samo je teško sve vreme imati na umu da je to nemoguća misija. Ali nalazim da je pisanje dobar način da vežbate odsustvo kontrole (misterija poezije, stizanje na odredište, to što ne znaš šta sve znaš dok nije gotovo), a pisanje je i svet u kom čovek može da ima potpunu kontrolu nad čitavim univerzumom (kao što je slučaj i s prozom). I tako na taj način ono zadovoljava i tu želju.

11. Kad moj unutrašnji svet postane najstrašniji — kad prolazim kroz periode napada panike koji deluju kao da nikad neće uminuti i svaki dan sam primorana da proživim mnoštvo novih smrti —pisanje mi pruža priliku da budem junak priče, umesto da budem njena žrtva. Uprkos mom dugogodišnjem odnosu sa terapijom, lekovima za smirenje i meditacijom, čin pisanja je i dalje ponekad jedina stvar koja mi omogućuje da upravljam nečim što inače deluje kao narativni tok koji se ne da kontrolisati.

12. Pisanje je kao palijativna nega za sadašnji trenutak.  Znam da bi trebalo da "prigrlimo" sadašnji trenutak, ili šta god već, ali za mene je sadašnji trenutak jedno veliko smaranje. Suviše sam anksiozna da bih želela da ostanem u svom telu duže nego što moram. Ali pisanje je poput trčanja na traci u okviru sadašnjeg trenutka (isto kao što će Šaptač psima da stavi pse na traku za trčanje kad god imaju viška energije). Potrebno mi je da sagorim u sebi sve ono sa čim mi je teško da ostanem sama.

13. Ako u 21. veku sebe nazivam "pesnikinjom", sa mnom mora da nešto nije u redu.

Pratite So Sad Today na Tviteru.