Ljupke priče o gejevima koju su donirali spermu prijateljicama lezbejkama

To je pogodba koja je, u poslednjih nekoliko decenija, maltene postala kliše: gej muškarac donira spermu lezbejskim parovima da bi mogli biološki da zatrudne.

Šema je ovekovečena u Queer as Folk, jednoj od najuticajnijih kvir serija na televiziji, a proučili su je brojni istraživači. Neka njihova deca ih zovu "tatama donatorima"; druga ih prosto zovu po imenu. U širokom spektru kvir identiteta, ovi muškarci su tatice u bukvalnom smislu te reči, a njihovi životi su zauvek izmenjeni odnosima koji nastanu sa majkama i njihovom decom.

Kakav je život gejeva koji doniraju spermu lezbejskim parovima? U slučaju mnogih od njih, nisu ni razmišljali o tome da imaju decu dok im nije zatražena sperma; drugi su zamišljali da bi jednog dana mogli da postanu očevi, ali nisu razradili detalje. Svaka situacija sasvim je jedinstvena, od toga da li i do koje mere donatori ulaze u živote svoje dece, do toga kako su zaštićena prava svake strane.

Sporovi između majki i njihovih donatora oko izdržavanja deteta ili prava na starateljstvo možda nekad završe u vestima, ali mnogo češće stvaranje biološkog potomka sa kvir prijateljima dovodi do jedinstvene, harmonične veze, koja predstavlja neku vrstu prototipa našeg današnjeg doživljaja "porodice" i svakim danom je sve uobičajenija. U nastavku, petorica gejeva govorila je za VICE o duboko individualnim, često trijumfalnim posledicama donacije sperme "od kvira kviru".

Prošlo je oko godinu dana pre nego što sam pristao. Zapitao sam se da li ja to ne želim porodicu ili mislim da je ne zaslužujem? Kad pričate sa starijim gejevima koji su preživeli AIDS, oni ne mogu da veruju ni da su živi. Pomisao na to da imaš dete ili nasleđe bila je nešto sa čim iskreno nisam mogao da se poistovetim.

Na klinikama sam zatekao prikrivenu homofobiju — na primer, donacija može da se da uživo samo putem aktivnih seksualnih partnera, tako da smo morali da se pretvaramo da smo seksualni partneri. I klinike drže samo strejt porniće. Uvek se šalim kako sam konačno mogao da gledam gej porniće kad smo na kraju odlučili da osemenjavanje obavimo kod kuće.

Naše dete sada ima četiri godine. Nisam stalno prisutan, zato što oni žive na severu države, a ja živim u Njujorku. Ali među nama definitivno postoji veza; ličimo. Za sada ulažem svestan napor da ne govorim: "Ja sam ti tata"; možda kasnije, kad bude razumela šta se dešava. Ali ja sam sada samo Majk. Moja prijateljica mi je rekla da je nedavno našem detetu kazala da sam na neki način "pomogao". To bi mogao da bude najlakši način da se napravi prvi korak.

Neprestano osećam grižu savesti što ne provodim dovoljno vremena sa njima, ali stalno sam zauzet. U stvari sam pisao o svojim donatorskim avanturama u e-knjizi Spermhood: Diary of a Donor, koju sam pretvorio i u solo nastup sa kojim idem na turneju. Tešim se tako što govorim sebi da kad bude bila starija i umela sama sebi da briše guzu i kaže mi da je gladna, moći će da pođe sa mnom bilo kuda.

Rođaka s majčine strane mi je najbolja prijateljica i zajedno smo išli u crkvenu školu. U to vreme, kad sam se javno deklarisao kao gej, njena sestra se takođe javno deklarisala kao lezbejka. Crkva u kojoj smo odrasli učila je moju prijateljicu da se odrekne svoje sestre i pokušavala da me nagovori na odlazak na terapiju konverzije.

Dvanaestak godina posle koledža, pitali su me da li bih mogao da postanem donator sestri moje prijateljice, koja se deklarisala kao lezbejka, i njenoj supruzi. Nisam oklevao. Apsolutno sam pristao na to. Upravo sam okončao aktivnu službu u vazduhoplovstvu na Havajima i moja prijateljica me je pozvala da na par meseci boravim u San Francisku radi donacije.

Nisam bio siguran da li ću ikad sam imati dete, a znao sam koliko ljubavi porodica moje prijateljice može da mu pruži i koliko su oni inteligentni. Zajednički smo odlučili da treba da postanem deo njenog života, što je za njih predstavljalo veliko olakšanje, pošto misle da je važno da dete zna ko mu je otac.

Ona je sada ušla u petu godinu, a ove godine počinje da postavlja razna pitanja — ali velika je pametnica. Pokušavaju da joj objasne izokola, a ona diže ruke u vazduh i kaže: "Dakle, ujka Klint je moj tata." U fazonu: "Nemojte da me farbate, žene. Sve sam sama skontala!" Oni joj kažu: "Da, on ti je otac." Puštamo da se sve dešava organski i samo od sebe.

Svog sadašnjeg supruga upoznao sam dok mi je prijateljica bila trudna i rekao sam mu: "Hej, moraš nešto da znaš. Moja porodica već 14 godina ne želi ništa da ima sa mnom, ali ja pravim sebi novu porodicu." On nam je bio velika podrška u svemu ovome. Prvi put smo sreli moju ćerku kad je imala tri meseca i prosto smo se zaljubili u nju. Prošle godine kad smo stupili brak, moja ćerka je nosila cveće, a njene majke su sedela do mene. Prava smo porodica.

Živimo blizu Kanzas Sitija, a ona živi u San Francisku, tako da nam je teško da živimo toliko udaljeni jedni od drugih. Ali dajemo sve od sebe da se vidimo svaka dva ili tri meseca. Kad ona odlazi, svaki put se osećam kao da je otkinut deo mene. Ali gdegod da ode, zna da je mnogo volimo. Ona je najsrećnije dete na svetu.

Upoznali smo se 1999. godine dok sam radio kao model, a ona se pojavila na radnom ručku u Los Anđelesu. Odmah smo se dopali jedno drugom, a ona mi je usput rekla: "Ako ikad odlučim da imam dete, volela bih da bude tvoje." A ja sam na to rekao: "Apsolutno." Mislim da je to trebalo da bude ulagivanje s njene strane.

Mnogo godina našeg prijateljstva kasnije, to je postala mnogo ozbiljnija tema — "Uradimo to pre nego što napunim 35" ili "pre nego što napunim 37". Živeo sam na obe obale čitavog svog života i preostalo mi je možda nedelju dana pre selidbe za Njujork kad mi je rekla da je probala sa nekim drugim i nije išlo. Poenta je bila, sad ili nikad. Nisam se premišljao. Dao sam donaciju u banku plodnosti i preselio se u Njujork. Primilo se oko godinu dana kasnije.

Isprva smo mislili da će beba živeti na obe obale, kao da samo možete da pošaljete bebu Fedeksom. Uvek je samo od mene zavisilo koliko želim da učestvujem u njenom životu. Ali kad sam se vratio u Los Anđeles za proslavu pre rođenja bebe, znao sam da moram da postanem aktivan deo detetovog života, što je značilo da moram da se preselim nazad. Na kraju smo počeli da živimo zajedno. Imamo lep četvorosoban stan, dvoje solo roditelja koji zajedno odgajaju dete. Malo smo u fazonu šezdesetih godina prošlog veka, malo u šezdesetih pretprošlog.

_________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Goran

__________________________________________________________________________________________________

Ja sam proizvod veze za jednu noć i nikad nisam upoznao oca sem u veoma kratkim, donekle eksplozivnim kontaktima. Tokom trudnoće, seo sam da pričam sa jednim starim prijateljem i on mi je rekao: "Imaš dve opcije: ili si ujka ili si ćale. Ako si ujka, ostaćeš na Istočnoj obali i živeti život egoističnog momka sa sindromom Petra Pana. Ili ćeš se preselili u Los Anđeles i odgojiti svoju bebu." Što smo se više približavali porođaju, srce mi je sve više govorilo da moram tom detetu da se nađem pri ruci šta god da se desi.

Kad mi se rodila ćerka, i dalje sam živeo sa dvojicom cimera i sam samcijat pravio planove za Dan zahvalnosti. Ko je mogao da zna da je baš to porodica koju tražim? Ne bih je menjao ni za šta na svetu.

Dugo sam poznavao majke — jedna mi je bila cimerka nakon što sam pre desetak godina izašao iz vojske. Svi smo išli zajedno u medicinsku školu i na kraju se preselili u Atlantu, gde su one bile verovatno među prvih hiljadu istopolnih parova koji su stupili u brak u Džordžiji. Prošle godine, kad su shvatile da su spremne da imaju dete, donator kog su prvobitno zamolili nije mogao zbog vremenskog nepoklapanja.

Prethodno sam se i sam bio ponudio, pomalo u šali, da ako ikad žele da imaju dete mešane rase, ja sam definitivno čovek za njih. Nisam mislio da će se to ikad ostvariti. Ali u tom trenutku su me pitali da li sam ozbiljan i ja sam pristao. Pokušavali smo dva meseca i sada imamo bliznakinje.

Ne mogu da zamislim savršeniju situaciju. Mislim da nisam u onoj fazi života da bih mogao da odgajam dete sam, budući da nisam u stalnoj vezi. Ali je lepo moći pružiti to prijateljima koji su u stanju. Znam da će biti sjajni roditelji. Plus, ionako sam uvek s njima. Smatrao sam da bi bilo lepo imati taj mali dodatak porodici koju smo ionako već počeli sami da oblikujemo.

Pitanje rase je već više puta pominjano; pitali su me ljudi razne stvari, poput: "Kako se osećaš povodom toga da tvoje devojčice odgajaju dve belkinje?" Trudimo se da na pitanja odgovaramo najnormalnije moguće, ali kad se sve sabere i oduzme, ne može to svako da shvati. Mnogi problemi koje ljudi misle da imamo uopšte nisu problemi.

Bilo je šokantno za neke ljude, zato što smo mi prva vrsta moderne porodice koju su videli da ima takav odnos. Kad se sve sabere i oduzme, devojčice će odrasti u mnogočlanoj porodici, okružene ljubavlju. Mislim da sve drugo, poput brige drugih ljudi, naprosto nije bitno.

Donirao sam spermu tri puta i imam troje dece: prvi put 1974. godine, kad sam imao 24 godine. Lezbejski par iz najšireg kruga mojih prijatelja rekao je da želi zajedničko dete i nisu želeli da budem roditelj sa njima, mada sam bio dobrodošao da postanem deo detetovog života. Razmišljao sam neko vreme; nisu me terali da zbrzam odluku. Sve je ispalo predivno. Moja ćerka sada ima 42 godine, udata je za muškarca i ima dvoje dece.

Ranih osamdesetih, još jedna moja lezbejska prijateljica, koja je znala da sam tata donator, pitala me je da li znam nekog geja koga bi zanimalo da uradi isto što i ja. I ja sam joj rekao: "Mogao bih ja, ajde da pričamo." Ona je rekla: "Stvarno? Uradio bi to ponovo?" Rodila je ćerku, moje srednje dete. Moja prijateljica je advokatkinja, tako da je sastavila dokument koji je napismeno definisao istu pogodbu koju sam imao sa majkom prvog deteta, zato što nismo znali šta će da urade sudovi.

Treći put je bilo godinu dana kasnije sa jednom prilično bliskom prijateljicom, a ona se nadala da ću biti roditelj sa njom. Živeli smo na različitim krajevima zemlje. Sa zadovoljstvom sam pomogao lezbejskim prijateljicama svojim malim doprinosom da ostvare san, ali nisam želeo da odgajam dete. I dalje sam pokušavao da shvatim šta želim sa svojim poslom i vezama, i znao sam da nisam u situaciji da se vežem na taj način. Ona je rekla da i dalje želi to da uradi i rodila sina koji sada ima 32 godine. Moja druga ćerka ima 33. Nismo to uradili sa lekarima, osemenjavanje se desilo kod kuće. Moja prva ćerka začeta je pre svesti o postojanju virusa HIV-a; to se još nije bilo desilo. Ali sa drugima, nije bilo načina da se testiramo, tako da smo samo verovali da će se biti u redu. To su bili dani puni neizvesnosti.

Veza s ovom decom i njihovim porodicama nemerljivo su obogatile moj život. Moji roditelji su bili oduševljeni, jer nisu imali druge unuke. Bilo je iznenađenje za sve nas da će to postati deo naših života, zato što nikad nisam razmišljao o tome. Sećam se da sam kao mladi gej klinac ta vrata smatrao zauvek zatvorenim.

Dvoje dece žive van države; moja srednja ćerka živi u Zalivskoj oblasti i redovno se viđamo. Moja najstarija ćerka živi na Srednjem zapadu, a moj sin na Istoku. Bili su uzbuđeni što imaju polubrata i polusestru. Kako su odrastali, za njih je to bilo nešto jedinstveno što je njihove porodice odvajalo od drugih. Za nas, sa svom tom decom, bila je to najnormalnija stvar na svetu. Njihovi glavni roditelji bile su dve žene, ali su me uglavnom predstavljali sa zadovoljstvom i ponosom: "Ovo je moj tata." To je jedna sasvim nova definicija toga šta znači biti otac.

Pratite Navina Kumara na Tviteru.

Još na VICE.com:

Kada gej parovi u Srbiji požele decu

Koliko se u srednjim školama u Srbiji govori o LGBT zajednici

Najčudnije reakcije koje istopolni roditelji dobijaju od strejt ljudi