smrt

Kratak istorijat o ljudima koji su bili plaćeni da jedu tuđe grehe

U viktorijansko doba, hleb postavljen na grudi tela na odru upio bi grehe pokojnika, a onda bi ga pojeo plaćeni profesionalac.
1.11.18
Lobanja jede novčić
Ilustracija: Adam Waito

Prethodno objavljeno na Munchies.

Umiranje u bolnici je nova stvar. U smislu trajektorije savremene istorije. Prošlo je možda tek pedesetak godina otkako je većina Amerikanaca počela da provodi svoje poslednje sate ili dane u bolnici (ili u hospisu, ili u domu za stare) umesto kod kuće.

Ali pre toga, kada je smrt bila intimno, kućno iskustvo, svakodnevni život, uključujući i hranu i jelo, je bio vezan za nju. Ne da je hrana prestala da bude običaj pri sahranama – na mnogim okupljanjima nakon sahrane ima gomila hrane – ali ovih dana jedemo da bismo utešili žive, a ne da bismo upamtili ili spasili duše mrtvih.

Iako neki od najboljih pogrebnih rituala zapadnog sveta potiču iz viktorijanskog doba (padaju mi na pamet fotografije sa leševima čiji su očni kapci bili ofarbani da izgledaju kao otvorene oči), Viktorijanci su bili prilično nemaštoviti kada je reč o smišljanju novih rituala sa hranom koji bi pratili njihove detaljne, sablasne pomene mrtvima. Srećom, bili su vešti u tome da rituale iz prošlosti prilagode svojim potrebama.

Reklame

Uzmimo za primer pogrebne biskvite. Nalik sićušnim, morbidnim svadbenim tortama, ovi kolačići, često dekorisani krstom ili mrtvačkom glavom, bili su esencijalni deo svakog opela. Bili su umotani u prelepo dekorisan papir, ponekad sa citatima iz Biblije, i pekari su imali pune ruke posla praveći ove sablasne grickalice u doba kada je očekivani životni vek bio oko 40 godina.

Ali dok su Viktorijanci od biskvita napravili obaveznu stavku pomodne sahrane, daleko od toga da su bili prvi koji su konzumirali slatke grickalice u prisustvu leša. Ako nikome drugome, ta čast pripada barem davnoj pojavi „ kolača leša“, koji su u Srednjem veku jeli u Nemačkoj i delovima centralne Evrope. Umešen od testa i postavljen na grudi leša prekrivenog pokrovom, za kolač leša se verovalo da upija najbolje kvalitete mrtvih, koji su onda prelazili na ožalošćene kada bi ga pojeli.

Sve je to bilo fino i krasno za one koji su živeli u vrlini – ali šta ožalošćeni da rade kada je pokojnik vodio život pun lenjosti, zavisti, pohlepe, požude i gordosti? Postojala je samo jedna opcija: pozvati grehojeda.

Pojavivši se u Engleskoj i Velsu još u 17. veku, grehojedi su bili naširoko ozloglašeno ali neophodno zlo. Nasuprot željama crkve, grehojedi su bili pozivani da oslobode pokojnika od svih greha koje bi inače odneli sa sobom u grob. Hleb postavljen na grudi tela na odru upijao je grehe mrtvih, time im raščišćavajući put u Raj. Jednom kada bi svi gresi prešli u hleb, grehojed bi seo na stolicu koja gleda na vrata i pojeo ga, preuzimajući grehe na sebe, zalivajući ih pivom iz drvenog krčaga.

Reklame

Nema sumnje da je ovo bilo zanimanje koje razara dušu. Grehojedi su obično bili beskućnici i lutalice, koji su neprekidno tumarali zaseocima, da ih zvaničnici crkve ne bi uhvatili i pogubili. U očima javnosti, bili su društveni izopštenici koji su po svaku cenu bili izbegavani. Čak i tokom rituala jedenja grehova, jedva su ih tolerisali: kada bi grehojed završio obrok, ožalošćeni bi ga išutirali do vrata, udarajući ga i psujući ga, da vulgarni sadržaj njegovog želuca ne bi zagadio kuću. Za svoj trud, grehojed bi dobio ekvivalent od jedva par dolara.

Jedenje grehova je ostalo popularno u Engleskoj i Velsu sve do početka 20. veka, kada je poslednji engleski grehojed, Ričard Manslou, umro u Retlinghoupu 1906. Međutim, jedenje grehova zapravo postoji i dan-danas, mada u sasvim drugačijem obliku. Na tradicionalnim kineskim sahranama, grehojedi konzumiraju pokojnikovo zlo koje su religiozne vlasti prebacile u dim sum. Širom sveta, na Apalačkim planinama američkog juga, grehojedi i dalje lutaju zaseocima u potrazi za gresima koje bi konzumirali… barem prema legendi.

Na zapadu zapravo postoji samo jedan drevni običaj vezan za hranu koji se zadržao i do dan-danas: konzumiranje nečeg slatkog posle sahrane. I to nije običaj samo na zapadu; jesti slatkiše, slatka peciva i druge slatke poslastice da bi se živi pročistili nakon susreta sa smrću je prilično univerzalna pojava, koju diktiraju odgovarajuće kulturološke norme. Na Srednjem istoku i na severu Afrike, još od 5. veka, poslastica po izboru je alva zaslađena medom. U Mongoliji, ožalošćeni pojedu grudvicu šećera umočenu u mleko. U Italiji služe kolačiće u obliku kostiju i organa, koje zovu „ ossi di morti“.

Ove ukusne poslastice – da ne pominjemo đuveč, dimljenu ribu i prekomerne količine vina – su ono u čemu ožalošćeni na zapadu danas moraju da nađu utehu. Viktorijanski rituali sa hranom na sahrani, potekli iz drevnih vremena, otišli su tamo gde i sve sahrane – pravo u grob.