Šta opozicione partije neće naučiti posle još jednog izbornog debakla

Apsolutna pobeda liste SNS-a (44,9 odsto) na izborima u Beogradu nikoga nije iznenadila koliko i debakl većine opozicionih partija. Činjenica da nijedna od parlamentarnih opozicionih partija nije ušla i u gradsku skupštinu čini se najviše je zatekla upravo one koji nisu dobacili preko cenzusa. Nedostatak komentara iz većine tih stranaka i pokreta najpreciznije se opisuju kao neprijatna tišina.

Jedino što smo čuli je da se od odgovornosti neće bežati, a da će se iz ovog rezultata izvući lekcije. Koje su tačno to lekcije i kako nisu savladane u prehodnih šest godina?

Ispod cenzusa su koalicija Dosta je bilo-Dveri (3,89 odsto), Demokratska stranka (2,25 odsto), Demokratska stranka Srbije (1,12 odsto), Srpska radikalna stranka (2,34 odsto) Inicijativa Ne davimo Beograd (3,5 odsto). Rezultat DS-a (sa koalicionim partnerima SDS-om, Novom strankom i Zelenima) od 17.900 glasova najgori je rezultat u istoriji ove stranke u Beogradu, pa se u javnosti sada već uveliko govori o tome da li je ovo kraj DS-a posle 28 godina bogate istorije. Iz same stranke za sada nema reči o ostavkama, osim što je predsednik DS-a Dragan Šutanovac u izbornoj noći rekao da neće bežati od odgovornosti.

Iz Dosta je bilo-Dveri poručuju da nisu spremni da prihvate rezultate izbore, a u DSS-u skromno kažu da je rezultat ispod očekivanog. Iz Inicijative Ne davimo Beograd koja je prvi put učestvovala u izbornoj trci poručuju da za njih borba tek počinje.

Od listi koje su prešle cenzus - SNS i SPS najavljuju nastavak saradnje u gradu, dok iz liste oko Dragana Đilasa koju čini Pokret slobodnih građana Saše Jankovića, Narodna stranka Vuka Jeremića i Levica Srbije Borka Stefanovića, najavljuju da će biti "pokretač novog ujedinjenja". U isto vreme Aleksandar Šapić ne potvrđuje da će njegova lista učestovati u takvom ujedinjenju.

Prva i osnovna lekcija za savladati - stvar je Vučića. Stvar je pretvaranja svega u "protiv Vučića". Svaki put, od pojavljivanja Saše Radulovića na političkoj sceni uspostavlja se isti ciklus: Vučić je kriv za sve, moramo njega da skinemo i onda su svaki izbori audicija za to ko će najbolje da napadne Vučića. Ne ko će ili koja grupa će predstaviti nešto suprotno od SNS, nego ko će da je napadne.

Takođe, u prethodnim izbornim ciklusima sve je stabilno: izlaznost je stabilna, Vučićeva podrška je manje-više stabilna, rezervoar opozicionih glasova je stabilan. Ono što se menja je preraspodela glasova unutar opozicije. To se najbolji vidi na primeru neke od "opozicionih opština" u Beogradu.

Na Vračaru, od izbora 2014. do "pokolja" u nedelju, rezultat SNS je stabilan: 24, 27,9%, 28%, 28%. Ono što se menja je ko im je najbliži konkurent - 2014. godine to je bio DS, pa je 2016. godine preuzeo DJB, a 2017. godine Janković, te sada Đilas. SNS je nekad prvi nekad drugi, ali se u stvari ne pomera. Što se tiče opozicije, svaki izborni ciklus se pretvara u igru muzičkih stolica u kojoj je poruka uvek ista, ciljna grupa uvek ista, priča o "izlaznosti" uvek ista, rezultat je potpuno isti a protagonista se menja.

U poslednja dva dana su se opet slale poruke tipe "bravo za Vračar/Stari grad". Izgleda da je ipak potrebno i to reći - rezultati na pojedinačnim opštinama nisu preterano bitni kada su izbori za gradsku skupštinu u pitanju, osim kao informacija. Posebno kada je tokom celog izbornog dana izlaznost u prigradskim bila veća nego u gradskim opštinama.

To što je sve "anti-Vučić", to jest, protiv ličnosti a ne protiv politike koju sprovodi SNS dovodi i do propasti partija. Ako je problem Vučić, onda je rešenje ličnost, a ne organizacija. Opozicija je ubedila sebe da je ono što im je potrebno heroj koji će se suprotstaviti zlikovcu, a ne velika organizacija na čijem čelu će biti lider.

Sa druge strane, Vučić je lice SNS-a, ali tu postoji ozbiljna organizacija. To se vidi po dovoženju glasača na biračka mesta, po vođenju evidencije van i na biračkom mestu, po fotografijama na kojima je glasački listić i lična karta glasača i po svim drugim stvarima na koje se opozicija žalila tokom izbora. Da, sve to jesu prekršaji koji bi trebalo da budu sankcionisani. Ali to je pitanje za institucije. Opoziciju ništa nije sprečavalo da umesto da fotografiše i kači na mrežama SNS-ovce, sama sprovode neke od aspekata te logističke akcije.

Jedan od primera takve neuspešne antikampanje je i čuveno "Zalupi vrata SNS-u" koju je na društvenim mrežama povela Narodna stranka Vuka Jeremića (na listi Dragana Đilasa), faktički pozivajući glasače da aktiviste SNS-a oteraju u materinu. Rezultati svih opozicionih lista govore o tome da bi možda više efekta imala zajednička kampanja opozicije sa porukom "Otvorite nama vrata, molim vas."

Sledeći problem sa "anti-Vučić" je manjak bilo kakve pozitivne i autentične poruke. Poruke koja će objasniti ljudim ne samo zašto je X opcija najbolja za "obaranje Vučića", već razlog zbog koga ljudi treba da veruju u X. Kada imate pozitivnu poruku - izgradićemo metro, plate i penzije će porasti, "pre i posle" montaže - to, ukoliko je kvalitetno "prodato" može od glasača da napravi aktiviste i volontere koji će onda uložiti svoje vreme i trud da bi X došao na vlast jer će X da uradi Y i Z stvari.

Ako je poruka samo anti-Vučić, onda nema optimizma, nema aktivizma, nema volontiranja. Jer nije bitno. Bitno je biti samo protiv Vučića, a za to ne može baš da se ide od vrata do vrata. Ljudi na razne načine mogu da budu protiv Vučića, ali to ne znači da će glasati za vas. A i sa takvom porukom, ništa osim glasanja i tvitovanja o tome kako Vučić ne valja nije ni potrebno. Rezultati takvog pristupa su se videli u nedelju.

Takođe, ako je izlaznost stabilna, onda moraš da se obratiš i Vučićevim glasačima. Kao što se on obraćao glasačima DS-a i kao što je bukvalno promenio ponašanje svog glasačkog tela. A ako su svi SNS glasači "sendvičari koji se prodaju za 1000 dinara", kako će glasati za tebe? Ne na nekim konkretnim izborima, nego kako uopšte možeš da očekuješ da ikada glasaju za tebe? Čak i ako izgube poverenje u Vučića, neće se sigurno okrenuti nekome ko ih je vređao na najstrašniji mogući način.

Što se opozicionih birača tiče, već nekoliko godina za redom osnovna poruka koju dobijaju od kandidata je da su to "sudbonosni" izbori i "poslednja šansa" da se Vučić obori sa vlasti, bili oni gradski, republički ili predsednički. Uz sve lošije rezultate posle takvih poruka, može se očekivati da će se ovaj začarani krug samo nastaviti.

Stvar sa mrežama je to što je razlika između toga kako one funkcionišu i kako radi televizija suštinska. Pink je profilisan. Znaš šta ćeš tamo da dobiješ. Na Tviteru ćeš dobiti gomilu različitih stvari, a opozicionari se primarno preko Tvitera obraćuju javnosti. Tamo ponekad nailaze na otpor, ulaze u sukobe i postaju toksični čak i za ljude koji se protive Vučiću. Politika nije fer i vrlo često je emotivna, a najgora stvar koju kao političar možeš da uradiš je da se posvađaš sa glasačem.

Da li se Vučić ikada, ali ikada, od svoje transformacije posvađao u javnosti sa bilo kojim glasačem? Osim što ponekada pokušava da diskredituje novinare koji se kritički odnose prema vlasti, uglavnom se trudi da zadrži relativno pristojan odnos. Sa druge strane, nekoliko opozicionih lista je zabranilo nekim medijima ulazak u njihove štabove. Taj postupak su SNS i Vučić odmah iskoristili za dalji politički obračun, čak i kada su se izbori završili, a ubedljiva pobeda bila obezbeđena.

Dalje, Pink je privatna televizija, tabloidi su privatni (iako se kompanije iz javnog sektora reklamiraju kod njih). Oni imaju pravo na svoju uređivačku politiku kakva god ona bila. Isto kao što imaju i novine koje su pokrenule opozicione partije. Postojanje podobnih i nepodobnih nije nešto što bi politički akteri trebalo da rade. Jer takvi instinkti ne prestaju kada se iz opozicije dođe na vlast. Naprotiv.

Od medija se ne prave neprijatelji, već radiš sve da ti postanu saveznici. Vučićeva upotreba televizije je sve suprotno od opozicione upotrebe društvenih mreža. Kada predsednik ode na Pink, sve tamo je napravljeno tako da pojača njegovu poruku, dok raspravljanje na mrežama dovodi do razvodnjavanja poruke. To je i pitanje prirode ta dva medija. Televiziju pasivno gledaš, na internetu možeš da pričaš sa političarem. I da se posvađaš sa njim zauvek. Interaktuješ sa njim, dok sa televizije primaš samo projekciju koju političar želi da pošalje.

Razlozi za sve ovo nisu samo greške, stvar je i objektivno teških okolnosti u kojima se opozicija nalazi, ali glavna poenta je manjak poruke, infrastrukture i cilja. Mnogo je bolje nemati Tviter nalog nego imati nalog koji prati "Crvene beretke" i svađa se sa običnim glasačima.

Sa druge strane, za "pozitivnu poruku" nisu potrebne pare. "Ne davimo Beograd" je bez sredstava ostvario neki rezultet, i dalje loš (kako sami kaži), ali su imali pozitivnu poruku. O promeni. Akcenat je bio na tome šta će oni da urade, a ne da Vučić ne valja. A ovo je inicijativa koja je bukvalno nastala iz postupaka vlasti u fantomskom rušenju u Hercegovačkoj.

Opozicionari su zaglavljeni u začaranom krugu u kome se stara lica samo menjaju i recikliraju istu poruku: Vučić ne valja. I biračko telo im iznova govori da to nije dovoljno.

Opozicija je osvojila oko 40% glasova što je otrpilike slično kao i prošli put i prethodni put i put pre toga. Uvek je isto. Ali problem tog sabiranja je opet "anti-Vučić". Da li stvarno na bilo koji način Dveri i Ne davimo beograd mogu da se spoje u bilo šta? To samo, ukoliko je uopšte moguće, može da funkcioniše na ideji "da se skine vlast", što opet radi u njegovu korist.

Tokom kampanje, predsednik je nekoliko puta ponavljao temu "svi su protiv nas, oni samo hoće vlast". I naravno da opozicija hoće vlast, ali pitanje je zašto. Imaju li poruku? Jesu li stvarno ujedinjeni ili prave "tehničke" koalicije kao DJB/Dveri? Ako je stvar samo "zajedno smo jači" i "hoćemo da skinemo Vučića", onda se postavlja pitanja šta dalje. A ako nemaju odgovor na to, onda će taj odgovor pružiti Vučićeva strana, što je i uradila sa "oni samo hoće kasu". I nije bitno da li je to tačno ili ne. Bitno je da hrani njegov i SNS narativ: "ja i vi, moji glasači, mi smo za nešto. Oni samo hoće da ruše i uništavaju i da otimaju i da kradu."

Posle izbora u Beogradu iznova se ponavlja teza da su srpskoj opoziciji potrebna nova lica, novi ljudi, nova energija i tako dalje. Poslednji, ali i svi prethodni izbori pokazali su da su ipak najveća konkurencija u apsolutnoj dominaciji SNS-a ili oni koji su već bili na vlasti (DS i derivati) ili oni iz koje je SNS nastala (radikali).

Radikalima u opoziciji nije neudobno već više skoro dve decenije iako na izborima beleže sve slabiji rezultat, ali takozvani demokratski blok od kada nije na vlasti odaje utisak da je zaboravio kako biti opozicija.

U DS-u, od ubistva Zorana Đinđića, njegovi naslednici u stranci su u većoj ili manjom meri bili u vlasti - republičkoj i gradskoj - do 2012. godine. Od tada ta stranka, koju smatraju stožerom opozicije devedestih godina u borbi protiv Slobodan Miloševića, iz godine u godinu nestaje. Rezultati svih stranaka iz opozicije govore o tome da njihovo opoziciono delovanje u poslednjih šest godina ostaje neprimećeno kod birača.

Da, reći će vrata medija su zatvorena. Uglavnom i jesu, ali vrata građana bi trebalo da nađu načina da otvore, ukoliko već pristaju da učestvuju u trci pod unapred poznatim uslovima.

Kao opozicionar je dugih 12 godina u SRS-u sa bivšim predsednikom Tomislavom Nikolićem, dok je predsednik stranke Šešelj bio u Hagu, činio najborojniju i najveću opoziciju tadašnjoj "žutoj vlasti", kako uživa da ih i danas naziva. Već 2003. godine, tri godine od petog oktobra, bili su najbrojnija poslanička grupa u parlamentu sa 82 mandata. Na vandrednim parlamentarnim 2007. godine, takođe najbronija opozicija - 81 mandat. Godine 2008. lista predvođena Borisom Tadićem osvaja 102 mandata u parlamentu, ali odmah za njima su radikali sa 78. Da bi konačno, 2012. godine presvučeni u naprednjake, opet osvojili najviše - 73 mandata - i preuzeli koaliciju sa SPS-om.

Na kraju, naravno, postavlja se pitanje ostavki. I ono izgleda kao logično i smisleno, ali to bi podrazumevalo da pričamo o "stvarnim" partijama opozicije. Ali osim u slučaju Demokratske strakne, sve ostalo su mahom inicijative i pokreti - što su u DS-u često isticali u kampanji. Pitanje nije da li na primer Radulović treba da podnese ostavku na mesto predsednika Dosta je bilo, već da li taj pokret treba da nastavi da postoji u ovom obliku.

Programi i ideje opozicije (ako kažemo da ih je bilo) nisu stigli do birača, pa je za to u kakvoj demokratiji živimo dosta indikativno kada u parlament glavnog grada uđu samo one liste koje su za nosioce imale dobro poznate lidere - Vučića, Đilasa, Šapića i Dačića.

Lekcija koju ovde treba naučiti je to kako biti prava opozicija u nedemokratskim uslovima. Nije lako, ali sigurno da može i u više od 280 karaktera.