Priča o skanku, drogi na koju te je mama upozoravala

Proleća 1985. jedan krupniji američki gospodin sleteo je u Amsterdam sa kutijom semenki. Zvao se Dejvid Votson. Ili možda Sem Selezni? Kasnije će postati poznat Skankmen Sem.

Dočekali su ga Majkl Tejlor i Vernard Bruining, od kojih je ovaj drugi posedovao Mellow Yellow, prvi kafić Amsterdama. Od semenki koje im je doneo potekla je nova vrsta kanabisa koja je ubrzo preplavila Amsterdam i potisnula iz opticaja do tada neprikosnoveni marokanski haš.

Zanimljivo je da su Votsona mesec dana ranije u Kaliforniji uhapsili upravo zbog gajenja kanabisa. Kako je uspeo da se izvuče i stigne do Amsterdama ostalo je nepoznato, pa neki misle da je Votson u stvari bio špijun, tajni agent koga je DEA poslala u Holandiju da bi se infiltrirao u posao proizvodnje i distribucije marihuane.

Takođe je zanimljivo to što je Votson bio umešan u originalnu proizvodnju prototipa droge koju je u Evropu doneo (Skank #1), još krajem sedamdesetih. Kao mešavina avganistanske indike, meksičke sative, i kolumbijske zlatne sative, „tvor" je dobio ime po jakom mirisu koji nosi. Po dolasku u Evropu osvojio je Kup kanabisa 1988. i počeo da se prodaje širom Holandije – prva komercijalno uspešna hibridna loza.

Danas, pak, reč „skank" nosi drugo značenje. Ne radi se o konkretnoj sorti kanabisa, već o generalnom terminu kojim se opisuje bilo koja jača vrsta marihuane u Britaniji, gde ova industrija beleži obrt od milijardu dolara godišnje, inspiriše paniku po tabloidima, i motiviše policiju da zapleni čak 366,000 biljaka godišnje – približno hiljadu dnevno. Kažu da se posledice konzumacije skanka vide na građanima UK, jer se između 8 i 24odsto zabeleženih slučajeva psihoze pripisuje ovoj drogi.

Dakle, kako smo došli do toga da se sva jača vutra zove prosto „skank"? Da li su efekti ove droge zaista tako ozbiljni, ili su u pitanju posledice višedecenijskog zastrašivanja?

Tokom devedesetih, Holandija je bila predvodnik globalne narko industrije. Druge zemlje su mahom uvozile hašiš, ali su Holanđani – i američki apatridi – eksperimentisali sa drugim načina proizvodnje. Električna struja i veštačko đubrivo u Holandiji se odavno koriste za proizvodnju kvalitetnog voća, povrća, i sveća u zatvorenom prostoru, a ubrzo su iste metode počele da se primenjuju i na kanabis.

Odgajivači su ubrzo razvili hidroponičke tehnike da bi putem vode dostavljali hranljive materije do korena biljke, a počeli su i da regulišu količinu, intenzitet, i talasnu dužinu svetlosti pod kojima ona raste, kao i procenat ugljen dioksida u vazduhu. Na ovaj način, vešt odgajivač mogao je da ubrza rast kanabisa do te mere da bi obilato cvetao svakog drugog meseca, i to u prostoru veličine jednog radnog stola.

„[Ove metode] pružile su dobar rod kvalitetne trave bez potrebe da se ogromno drvo gandže čeka po tri-četiri meseca da procveta", objašnjava jutjuber Top Shelf Grower. „Praktično su spojili najefikasnije aspekte iz dva različita sveta."

To je značilo da su i van Holandije svi koji čitaju časopise tipa High Times mogli da počnu sa gajenjem u zatvorenom prostoru daleko jače trave od one koja bi inače u njihovoj okolini mogla da raste. Svu aparaturu su mogli da nabave po lokalnim poljoprivrednim imanjima, a semenke su mogli da naruče preko interneta. U periodu između 1994. i 2000. godine, korišćenje hidroponike u Britaniji se utrostručilo, dok se korišćenje UV osvetljenja udvostručilo.

Sve ovo se savršeno poklopilo sa smanjenim uvozom hašiša, delimično zbog mera primenjenih u Maroku a delimično zbog porasta terorizma – postalo je mnogo teže neprimetno krijumčariti velike količine robe širom sveta.

Pre ovih novina, trava je u UK mahom stizala iz Holandije. Osmoro osoba na metadonskoj terapiji u Glazgovu je prijavila da je pušila ovako proizvedenu marihuanu, a četvoro od njih je iskusilo simptome poput psihoze, paranoje, i halucinacija. Za sve to je bio okrivljen takozvani „skank".

Alan Skot Vajli je 1995. ovaj slučaj opisao u British Medical Journal, a zatim postao vodeći specijalista za kliničko lečenje bolesti zavisnosti u Glazgovu. Priory, isti koncern privatnih bolnica, postao je poznat po lečenju slavnih ličnosti kao što su Kejt Mos, Roni Vud, i Robi Vilijams. Vajlijevo pismo je možda i prvi primer skanka pomenutom u pogrešnom kontekstu – ne opisuje se konkretno Skank #1 ili neki njegov derivativ, već generalno jača marihuana.

U ono vreme, po UK se prodavao skank sa oko 7% THC, i pokrivao 16% tržišta. Smatrao se za retku i elitnu drogu, primetno jaču od ostalih sorti koje su imale po 4-5% THC.

Vajlijevo pismo od 200 reči će kasnije godinama navoditi kao izvor autori mnogih naučnih radova.

Godine 2000. skank praktično nije postojao kao današnji mejnstrim fenomen, ali stvari su ubrzo počele da se menjaju. Vijetnamske bande su munjevito preuzele kontrolu nad britanskim tržištem kanabisa, povezane sa kineskim robovlasničkim manufakturama, britanskom prostitucijom, i globalnim mrežama za trgovinu ljudima. Na sličan način su deceniju ranije u Vankuveru preuzeli tržište kanabisa od „Anđela pakla".

Vijetnamci su došli na ideju da proizvodnju prenesu iz ruralnih u urbana područja, gde se stanovništvo uglavnom kraće zadržavalo i nije ga previše zanimalo šta se radi. Takođe su rasporedili proizvodne pogone tako da je novac uvek odnekud padao: ako izgube jedan u raciji, ostali to novčano kompenzuju. Isti proces proizvodnje i distribucije droge pod nosem državnih organa primenjen je i u Britaniji, prvo u Londonu a zatim dalje.

„Nisu svi iz istih kriminalnih grupacija", kaže kriminolog Sajmon Harding sa Midlseks univerziteta u Londonu. „Potiču iz različitih delova Vijetnama, iz Evrope, iz Kanade, sa zapadne obale Amerike. Gazde su im naravno u Vijetnamu, ali nije u pitanju jedna organizovana kriminalna grupa koja drži kontrolu nas poslom. Uzajamno su povezani do određene mere, koliko je to potrebno da bi se posao održao i zaštitio, ako treba i oružanim nasiljem."

U zatvorenom prostoru, Vijetnamci koriste iste one metode za odgajivanje koje su Holanđani i Amerikanci prethodno usavršili. Biljke se zalivaju ujutru i uveče, redovi natrijum lampi obasjavaju i njih i sisteme za navodnjavanje, a zidovi su prekriveni reflektivnom aluminijumskom folijom. Ako ima prostora, ventilatori se ugrade u plafon. Strujomeri se naravno zaobilaze da snabdevači električnom energijom ne bi primetili.

Policijske procene kažu da postaviti jedan ovakav proizvodni pogon košta 20,000 funti; godišnja zarada je negde između 200,000 i 500,000 funti.

Eto kako je Britaniji postala lako dostupna jaka domaćica. Policija i mediji počeli su da shvataju šta se dešava godinu dana kasnije, kada su nazvali svu tu drogu „skank" iako su Vijetnamci gajili različite vrste kanabisa.

Javnost je s pravom burno reagovala. Racije su otkrile da u ovim proizvodnim pogonima rade robovi: vijetnamski beskućnici od po petnaestak godina uvoženi su preko Francuske, ili oteti sa ulice ili otkupljeni od porodica uz obećanje boljeg života.

Gardijan je prošlog marta intervjuisao jednog od ovih prinudnih radnika, koji kaže da su ga vezali i poslali u Kinu gde je u fabrici pakovao tiganje. Zatim je tri meseca proveo u transportnom kontejneru da bi stigao u UK gde je bio primoran na prostituciju. Deset meseci kasnije, počeo je da radi na proizvodnji kanabisa. Ovo potresno iskustvo ni u kom slučaju nije retka pojava.

Mediji ove prinudne radnike zovu „duhovima" jer su retko vidljivi, gotovo da ne postoje. Žive u užasnim uslovima, obično među biljkama kanabisa, hrane se zamrznutom hranom koja se isporučuje samo ako su savršeno poslušni. Dozvoljeno im je da izađu i prošetaju se, ali gde bi pobegli kad ne govore engleski i ne znaju šta preti njihovim porodicama? Kad ih policija oslobodi i obezbedi im bolje životne uslove, mnogi pobegnu i vrate se prinudnoj službi.

Bandama nije problem da ubijaju druge Vijetnamce: 2010. su dva dilera po imenu Kač Nujen i Fak Tran pošla da obave transakciju sa birtanskim kriminalcima. Bili su opljačkani, a kad su se šefovima vratili bez para i bez trave, ovi su ih optužili da su iscenirali pljačku. Poslali su ih u Sari gde je Nujen bio pretučen na smrt.

Eksploatacija duhova traje po više godina i doseže taj nivo da NSPCC proizvod ne zove više „skank" već prigodnije „krvavi kanabis".

Ovakvih operacija bilo je na sve strane još 2005.; policija procenjuje da ih širom UK ima bukvalno više desetina hiljada. Plenidbe su te godine bile ušestostručene, ali farmama se teško ulazilo u trag – eventualno ako izbije požar na instalacijama, ili ako neko u prolazu namiriše travu pa prijavi.

Operacija Kejmer sprovedena je 2006. prvi sveobuhvatni pokušaj da se zaustave Vijetnamci. Procenjena je kao uspešna jer je bilo zaplenjeno 28,000 biljaka, ali već 2007. bande su neometano nastavile sa poslom: te godine izvršene su racije u 378 novih farmi, a 2009. ih je bilo 692.

Pitao sam Sajmona Hardinga šta su te bande radile u UK pre nego što su počele sa proizvodnjom kanabisa. „Bilo je malo Vijetnamaca", kaže on. „Pre kanabisa, ili u isto vreme, bavili su se falsifikatima, posebno DVD formata. Imali su ogromna postrojenja za masovno kopiranje diskova koje bi posle prodavali po ulicama i pabovima za po dve, tri funte."

Skank se odomaćio do te mere da ništa niko nije mogao da uradi – eventualno da ga legalizuje i preuzme kontrolu nad proizvodnjom, ali to laburisti nikako nisu bili spremni da pokušaju dok su ih torijevci optuživali za slabost. Umesto toga, krenulo se u suprotnom smeru: 2009. je ministarka unutrašnjih poslova Džeki Smit kanabis klasifikovala kao drogu klase B umesto C. Argumentacija joj nisu bile bande već „nesigurnost" o uticaju kanabisa na duševno zdravlje mladih osoba.

Već decenijama unazad tvrdi se da postoji veza između kanabisa i psihoze, što vlasti širom sveta koriste za suzbijanje korišćenja droge. Termin reefer madness potiče iz propagandnog američkog filma iz 1936. u kom tinejdžeri puše travu pa se odaju ubistvima, silovanjima, i samoubistvima.

Ne bi trebalo umanjivati značaj bilo kog mentalnog oboljenja, ali činjenice ni u 2017 godini ne podržavaju hipotezu da kanabis izaziva psihozu, makar to bio skank sa visokim procentom THC-a kakav se trenutno konzumira u Britaniji. Naučna literatura sugeriše da je isti segment populacije sklon i duševnim bolestima i bolestima zavisnosti, ali ne zato što između njih postoji uzročno-posledična veza.

„Nije jasno da li je skank uzrok ili se radi o slučajnosti", kaže Jan Hamilton sa Univerziteta u Jorku."Tako bi se isto moglo reći da ljudi kod kojih se razvije psihoza počinju da kriste skank da bi se izborili sa simptomima. Problem je sa kliničkog stanovišta kako doktor da odluči da li je nečija psihoza izazvana psihozom? Koliko skoro mora da je pacijent koristio kanabis, koliko dugo? To nije egzaktna nauka, ne postoje sofisticirani testovi kao kod dijagnoze dijabetesa sa na primer."

Komplikovano jeste, ali kao što profesori Čarls Ksir i Karl Hart pišu po ovom pitanju, „Brine nas da manjak razumevanja veze između kanabisa i psihotičnog ponašanja vodi preteranom pojednostavljivanju kompleksnog fenomena kao što je razvoja bolesti zavisnosti i mentalnih poremećaja."

Drugim rečima, uprošćavanje radi političkih poena ili efektnih naslova samo škodi obolelima.

Danas se u UK skoro sav kanabis zove skank, osim ako ste baš štreber za vutru. THC sadržaj je u proseku između 10 i 20 odsto. Posao odgajivačima cveta, svake godine nalaze nove načine da nadmudre policiju. Nekad su koristili svaki kutak svojih kuća, dok danas obično ostavljaju dnevnu sobu netaknutom, postave i televizor da ne bi bili sumnjivi. Bilo je i racija koje pokazuju da se ne gaji više samo u stambenim zgradama: bivša banka u Grimzbiju, napuštena klinika u Harlou, a prošlog februara i nekadašnje nuklearno sklonište u Viltširu.

Izveštaji kažu da preko 60% ljudi iz industrije čine beli Britanci, ali pogodite ko još uvek radi na farmama? Vijetnamski duhovi. Niko još nikada nije odgovarao zbog ove trgovine ljudima, a mnogi duhovi se nalaze po britanskim zatvorima iako su radili pod prinudom.

„Između ostalog, problem je u tome što ljudi kopiraju Vijetnamce", kaže Sajmon Harding. „Bele i crne britanske bande, Rusi, Albanci. Ne znam da li međusobno sarađuju, ali pošto dobro znaju svoj posao, svi oni koriste iskusne odgajivače iz Vijetnama."

Van kriminalnih udruženja i na manjoj razmeri, kućni odgajivači koriste sličnu tehnologiju – nekad gaje za ličnu upotrebu, nekad da bi proizveli lekove na bazi kanabisa koji su ljudima potrebni ali ih je i dalje nemoguće legalno nabaviti.

UKCSC, mreža privatnih klubova posvećenih kanabisu koja agituje za legalizaciju kanabisa, počela je da prodaje komplete kojima odgajivači mogu da obeleže svoje biljke na određenoj lokaciji da bi navodno obavestili policiju da nemaju kriminalnih namera. Novac od prodaje ide u fond za pravnu pomoć uhapšenim odgajivačima, ali taj fond još nije načet – možda zato što policiji više nisu prioritet individualni odgajivači. Sara Tornton iz Saveta policijskih komesara kaže da policajci češće samo „pribeleže" kad im neko javi da se negde gaji skank umesto da odu na uviđaj.

Pa ipak, dok zemlje širom sveta popuštaju kriterijume na planu upotrebe marihuane u medicinske svrhe, UK zakon je nepopustljiv. Prošlog jula su iz vlasti izjavili da trenutno „ne planiraju" legalizaciju kanabisa.

Legalizacija, naravno, ne menja mnogo stvari: kanabis je još uvek najčešće korišćena droga unutar UK, oko 2.1 milion ljudi kaže da ga je konzumiralo u poslednjih godinu dana. Najveći deo ove količine otpada na neku od brojnih sorti pod velikim šatorom zvanim samo „skank".

Možda vas je mama upozoravala da se čuvate skanka, možda su vas tabloidi plašili, a sasvim je moguće da je kesica koju ste sinoć kupili proizvedena pod izuzetnog eksploativnim okolnostima. Uprkos svemu tome, „skank" ostaje tu gde jeste.

Još na VICE.com:

Saveti dilera: Kako se ne ophoditi prema svom dileru vutre

Naučnici kažu da vutra guši kreativnost, a šta kažu duvači u Srbiji

Fotografije najkreativnijih buksni