Napadi panike nisu isti kod svakoga

Na četvrtoj godini fakulteta, moj društveni život izgledao je ovako: dobila bih poruku od nekoga ko me poziva da izađemo uveče — nije bitno gde: na žurku, u bioskop, na piće u lokalnom kafiću — i ja bih to rado prihvatila, budući da sam bila besramni ekstrovert koji je jedva čekao izgovor da ne uči. Ali svaki put, sat ili dva pre nego što je trebalo da se nađemo, odjednom bi mi pozlilo. Koža bi mi se orosila hladnim znojem. Protresla bi me groznica. Osećala bih mučninu i potrebu da trčim u ve-ce svakih deset minuta. Na kraju bih morala da pozovem i otkažem. I posle svega nekoliko minuta od otkazivanja, počela bih ponovo da se osećam bolje, svaki božji put.

Kad se danas osvrnem, očigledno je da sam imala nekih problema u životu — nisam tek slučajno dobijala stomačni grip svaki put kad bih morala da napustim stan da bih se nekim čudom odmah posle toga oporavila. Ali u ono vreme mi je trebalo skoro godinu dana da provalim šta se dešava. Tek kad sam se našla u ordinaciji terapeuta da bi me lečio od post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP), shvatila sam da su te iznenadne manifestacije bolesti bile samo drugačiji aspekt istog problema — teške anksioznosti.

Na televiziji i u filmovima, napadi panike izgledaju isključivo ovako: lik koji ima napad panike hvata se za grudi, bori se za vazduh i potom diše u papirnu kesu da bi se smirio. Ali to nikad nije bilo moje iskustvo i verovatno sam zato provela veći deo godine misleći da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom. Anksioznost — mislila sam — nije fizičko iskustvo, sem što izgleda kao neka vrsta napada astme. Nije izgledala kao groznica, grčevi i mučnina. Nije izgledala kao momentalno useravanje u gaće tokom izlaska zato što je auto zatrubio suviše glasno ispred izloga restorana (istinita priča).

Ali za mene i 40 miliona odraslih osoba koji pate od anksioznosti, to je apsolutno fizičko iskustvo. Kad naš mozak namiriše opasnost (pravu ili umišljenu, napadača koji vam se približava ili auto s preglasnom sirenom), amigdala šalje signal za uzbunu do hipotalamusa, koji tada ispušta čitavu kaskadu hormona kao što su kortizol i adrenalin da bi pripremio ostatak našeg tela za akciju. Psiholozi su ovo nazvali “reakcijom borbe ili bežanja”, budući da je naše najranije pretke upravo to pripremalo za borbu protiv nadolazeće opasnosti ili bežanje glavom bez obzira od nje.

Nalet hormona izaziva žestoko lupanje srca, porast krvnog pritiska i izoštravanje čula, zajedno s gomilom drugih fizičkih simptoma, a sve da bismo mogli da reagujemo na opasnost. Štaviše, knjiga Meditacija i psihoterapija objašnjava da je hipokampus, koji se nalazi blizu amigdale, odgovoran za pohranjivanje našeg emocionalnog sećanja — što znači da čak i traumatska uspomena ili nešto što nas podseti na opasnost može da izazove isti napad panike.

Kad pogledamo anksioznost iz evolutivne perspektive, fizički simptomi počinju da imaju više smisla. Ali zašto se, onda, neko usere u gaće tokom sastanka zato što je auto zatrubio suviše glasno pa onda mora ranije da prekine izlazak i šipči deset ulica do stana kako bi promenio gaće? To je zbog telesne veze između stomaka i mozga koja objašnjava mučninu, povraćanje i useravanje u gaće koje može da nas zadesi u stanju prevelike uzbuđenosti, kaže njujorška psihoterapeutkinja Laura Federiko.

“Svaki put kad neko iskusi emocionalni nemir, to se na neki način izrazi”, objašnjava Federiko. “A kad se stvari dešavaju emocionalno, to menja ono što nam se dešava u stomaku.” Stres, depresija ili anksioznost zapravo mogu da izmene fiziologiju našeg stomaka ili nateraju gastrointestinalni trakt da se skupi ili aktivira. Anksioznost može čak da pogorša upale u crevima ili nas učine podložnijima infekciji. Zato tokom krize dobijamo proliv, bol u stomaku, mučnine ili povraćamo, kaže mi ona.

Pored osetljivog stomaka, anksioznost može da se manifestuje i kao bol na drugim mestima. “Neki od mojih klijenata imaju bolove u određenim oblastima tela za koje su mislili da je još neki zastrašujući zdravstveni problemi, a onda su shvatili da je to samo znak da su pod prevelikim stresom”, kaže Federiko. “To može biti bol u grlu, bol u pazuhu, bol u leđima — ali ova naizgled nasumična fizička iskustva mogu biti direktno povezana s anksioznošću.”

Za neke pacijente, lokalizovan bol može nastati zbog toga kako su odgojeni da dožive anksioznost i izražavaju emocije, kaže Federiko. “Za nekoga ko je vaspitan da emocije doživljava kao slabost možda nije u redu da kaže 'Pod stresom sam'. Taj neko je možda odgajan u okruženju u kom je video nekoga da ima srčani udar i medicinsku intervenciju koja je usledila, i tako saznao da je iskustvo fizičkog bola društveno prihvatljivije”, kaže ona. Moguće je da je naš mozak toliko moćan da pokušava da izrazi psihički bol na način koji deluje društveno prihvatljivo.

Čini se da postoji onoliko različitih fizičkih simptoma anksioznosti koliko ljudi boluje od nje — bilo da se radi o bolu, utrnuću, naletima vreline ili nekontrolisanom prolivu. Ali jedna stvar koju sam naučila — i koju Federiko želi da njeni klijenti shvate — jeste da su fizički simptomi anksioznosti prirodni i normalni za to iskustvo, bez obzira na to koliko neobično izgledaju. I štaviše, prepoznavanje simptoma i svest o tome da su deo vašeg iskustva anksioznosti može čitavo iskustvo da učini mnogo manje strašnim.

Na faksu, bombardovana prolivom, groznicom i naletima vreline, potegla sam do studentske klinike posle nedelju dana propuštenih predavanja i rekla medicinskim sestrama, u suzama, da definitivno umirem od svinjskog gripa. Kad sam saznala da najverovatnije imam produženi napad panike, osetila sam se isprva poniženo — a potom mi je, polagano, laknulo. Federiko je u pravu: kad znate kako se anksioznost fizički manifestuje u vašem sopstvenom telu, to može umnogome da smanji strah koji vas održava u stanju visoke nadraženosti. I dalje mi se dešavaju ti simptomi kad imam napad panike, nažalost — ali saznanje da je to standardni deo mog sopstvenog iskustva anksioznosti pomaže mi da se lakše iskobeljam iz panike. Za svega nekoliko minuta, bez potrebe da otkazujem planove, počinjem da se osećam bolje, svaki božji put.