Šta se desi kad tvoj mozak izgubi vezu sa stvarnošću

U nekim drugim prilikama, mislila je da te večeri mora da organizuje veliki formalni prijem. Jednom je ošamarila muža kad je zatekla prazan frižider: gde je hrana koju je kupila za taj događaj? Ali nije bilo događaja, nije bilo hrane — iako je ona tvrdoglavo verovala da ih ima.

Ova pacijentkinja je konfabulirala, što je, prema slobodnoj definiciji, kad osoba tvrdi nešto što nije istina. Šnajder je neurolog koji proučava konfabulaciju više od 20 godina, a njegov rad se usredsredio na nju kao posledicu oštećenja mozga ili oštećenja jednog malog dela mozga. Ali konfabulacija može da nastane i od sifilisa, encefalitisa, tumora na mozgu, hipoksije, šizofrenije, demencije i mnogo toga još. Jedan od najranijih izveštaja o konfabulaciji potekao je na osnovu takozvane Korsakovljeve psihoze, koja nastaje od hroničnog alkoholizma. Može se naći u hroničnom osećaju déjà vu ili drugim neurološkim poremećajima, kao što su anosognozija, stanje u kom ljudi nisu svesni vlastite bolesti. U nekim ekstremnim slučajevima, ljudi mogu biti nesvesni da su paralizovani i konfabuliraju lekarima kad se od njih zatraži da pomeraju udove.

(U intervjuu s Erolom Morisom, neuronaučnik V.S. Ramakandran opisao je pacijentkinju koja je bila potpuno paralisana na levoj strani tela. Kad ju je Ramakandran pitao da li može da pomeri levu ruku, ona je tvrdila da može, iako očigledno nije mogla. Kad joj je podigao levu ruku i pitao je čija je to ruka, ona je rekla: “To je ruka moje majke.” Ramakandran je rekao: “E, pa ako je to ruka vaše majke, gde je onda vaša majka?” Pacijentkinja se zbunjeno osvrnula i rekla: “Krije se pod stolom.”)

“Među svim tim grupama ljudi koji prave ove konfabulacije, ima onih koji samo daju pogrešne odgovore i oni koji toliko veruju u njih da zapravo brkaju realnost”, kaže Šnajder. “To je fenomen kojim sam se ja posebno bavio.“

To su ljudi koji ne samo da daju pogrešne odgovore na postavljena pitanja ili ne mogu da se sete detalja iz rođenih života, već misle da su na nekom drugom mestu ili žive u nekoj drugoj godini. Oni ne znaju gde se nalaze ili koja je njihova uloga. I što je najvažnije: zapravo delaju u skladu sa tim svojim pogrešnim idejama. Oni odlaze usred seanse da bi pokušali da nađu pacijente. Ili, kao jedan četrdesetpetogodišnji računovođa, žele da izađu iz bolnice rekavši da ih čeka taksi koji treba da ih vozi na poslovni sastanak. Ponekad bi umesto toga govorio da ide da se nađe sa prijateljem da seku drveće u šumi.

Generalno je mišljenje da većina konfabulacija nije nasumična. Sečenje drva bio je računovođin stari hobi. Šezdesettrogodišnja žena zaista je radila kao psihijatarka, bila je udata za državnog službenika i jeste često planirala velike prijeme, decenijama ranije u životu. Neki veoma retki pacijenti imaju ono što se zove "fantastične konfabulacije", koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Ali obično su konfabulacije događaji ili ponašanja iz prošlosti koje ljudi izvuku i onda primene na sadašnjost.

Upravo zato su Šnajderu ti pacijenti toliko fascinantni za proučavanje. Konfabulacija nije samo nečije lupanje gluposti, to je iskreno brkanje relanosti, uspomena iz prošlosti i identiteta. To bi moglo da pruži uvid u to kako se naši mozgovi — u svakodnevnom životu — nose sa osnovnim činjenicama: ko ste vi, koji vam je posao, koja je godina, gde se sada nalazite? Znati te osnovne informacije deluje kao nešto što se uzima zdravo za gotovo, ali istraživanje konfabulacije pokazalo je da nije i, štaviše, da bi naše shvatanje realnosti moglo da bude nategnutije nego što bismo mi to voleli.

Na osnovu decenija i decenija istraživanja, on je osmislio teoriju konfabulacije po imenu orbitofrontalno filtriranje stvarnosti. Ta teorija sugeriše da kad se uspomene i misli aktiviraju u vašem mozgu, mozak mora da odluči da li te misli imaju neke veze sa trenutnom stvarnošću ili nemaju. On smatra da je to u potpunosti predsvesni proces i kaže mi da ga je snimio uz pomoć EEG-a.

On je uporno stavljao ljude na test po imenu „stalni test prepoznavanja“. Gledate dugi niz slika i naznačite kad ste neku sliku već videli na istoj seansi. Prvi put kad to uradite, prosto je: samo kažete kad se slika ponovila i ona vam je sada poznata. Potom, kad ponovite zadatak sa svim istim slikama, prepoznavanje više nije dovoljno. Morate da možete da kažete da li ste ponovljenu sliku videli u ovom konkretnom krugu — sadašnjoj realnosti — ili je to bilo u prethodnom.

Zdravi ljudi to umeju da urade prilično lako. Šnajder je otkrio, kaže on, da moždana aktivnost pokazuje da neko registruje i prepoznaje sliku za 400 do 600 milisekundi. Ali čim mozak mora dodatno da odredi da li je slika relevantna sada ili je iz prošlosti, on vidi drugi, raniji signal, za čak 200 do 300 milisekundi. "Čak i pre nego što prepoznamo tačan trenutak nadolazeće uspomene ili misli, orbitofrontalni korteks već je doneo odluku da li se ona odnosi na trenutnu realnosti ili ne", kaže on. To je orbitofrontalno filtriranje stvarnosti i dešava se u istim delovima mozga koji su oštećeni kod pacijenata koji brkaju realnost.

“To je predsvesni proces”, kaže Šnajder. “Pre nego što sami znamo šta mislimo, mozak je već odlučio da li nadolazeća misao ima veze sa trenutnom stvarnošću ili ne.”

Recimo da mi se javi sećanje na godine studiranja. Moj mozak će to filtrirati kao uspomenu, ne kao nešto bitno za moj identitet u ovom trenutku. Kod ljudi koji su pobrkali realnosti, zbog nekakvog oštećenja na mozgu ili bolesti, taj filter za realnost je pokvaren. Misli se ne proveravaju radi njihove veze sa stvarnošću i smatraju se stvarnim i aktuelnim.

Šnajder kaže da je to nešto što svi radimo i da njegovo proučavanje kad je ono narušeno može biti od izuzetne koristi. “Paradigme nastale iz kliničkih studija bile su korisne za istraživanje kako zdrav mozak prilagođava misli tekućoj stvarnosti”, kaže on.

Kod zdrave osobe, kaže mi Šnajder, kad bismo verovali da su nam kolege u susednoj prostoriji i onda otišli u susednu prostoriju i one nisu tamo — to bi nam pomoglo da shvatimo da smo pogrešili i ne bismo dalje na tome insistirali. Ali kod ljudi sa konfabulacijom to ne funkcioniše tako. Čak i kad se suočila sa činjenicom da nije našla kolege, dosijee ili čak se pojavila na sudu, ova pacijentkinja nastavila je da veruje u vlastitu realnost.

Druga pacijentkinja koju je Šnajder imao bila je pedesetosmogodišnja žena koja je samo ustala tokom pregleda i rekla: “Strašno mi je žao, moram da nahranim bebu” i napustila prostoriju. Njena “beba” u to vreme imala je 35 godina. Kad nije mogla da nađe “bebu” na odeljenju, to joj nije pomoglo da shvati da ono u šta veruje nije istina.

Ivan Pavlov, revolucionarni ruski psiholog (slavan po Pavlovljevim psima), pokazao je početkom dvadesetog veka da obično postoji proces učenja koji se odigrava kad se ne desi očekivani ishod. To učenje na kraju dovodi do odustajanja od takvog ponašanja. Recimo da ste gladni i da morate da povučete polugu da biste dobili hranu. Kad ta poluga nikad ne bi dovela do toga da dobijete hranu, vi biste na kraju prestali da je povlačite. To se zove “ekstinkcija.” Čini se da su ljudi sa konfabulacijom izgubili taj proces učenja.

Kako oni naprosto ne promene mišljenje kad se njihovo uverenje tako očigledno dovede u pitanje? Kad nema bebe, kad nigde ne možete da nađete sudske spise i kolege? Teško je to zamisliti. I zato me Šnajder pita: “Vi ste sada u Njujorku, je li tako? Možete li da ubedite sebe da ste zapravo u Los Anđelesu? Kad bi vam neko rekao: ‘Ništa ne brinite, imate oštećenje na mozgu. Zapravo nije 2018, već 2025.’ Ne. Niko ne bi mogao da vas ubedi u nešto za šta pouzdano znate da nije istina, da sada nije 2025. godina.”

U pravu je — čak i najbolji govornik imao bi nemoguć zadatak da me ubedi da zapravo nisam u Njujorku, kad sam sigurna da sam upravo tamo. A upravo takav osećaj imaju pacijenti koji konfabuliraju. “Oni su ubeđeni da je sada neka druga godina”, kaže on. “Ili su ubeđeni da moraju da idu u kancelariju i rade. To je veoma stresno za te pacijente. Oni nemaju načina da tu percepciju koriguju.”

Ipak, Šnajder kaže da većina njegovih pacijenata s ovako ozbiljnim oblikom konfabulacije pronalaze put nazad do stvarnosti. To je zato što u mnogim slučajevima konfabulacija nije posledica progresivne bolesti (iako može da bude njena komponenta), već rezultat fizičke povrede mozga, kao što je pucanje aneurizma ili encefalitis. Oni i dalje mogu kasnije da imaju poremećaj sećanja, ali svest o tome ko su, u koje vreme žive i šta rade, uspeva da im se povrati.

Za Šnajdera ovo (i činjenica da samo manji broj pacijenata sa lezijama, oko 5 posto njih, brka stvarnost i konfabulira) ukazuje na to da je sistem za filtriranje stvarnosti na neki način redundantan — što znači da druge ćelije sigurno mogu da preuzmu zadatak određivanja šta je relevantno a šta nije. “To su dobre vesti koje možemo da saopštimo rodbini tih pacijenata”, kaže on. “Budite strpljivi. Ova osoba će jednog dana pronaći put nazad do realnosti.” Čini se da naš mozak više voli da živi u stvarnosti.

U budućem radu, Šnajder želi da iskoristi skeniranje mozga kako bi pokušao da vizualizuje odsustvo signala u procesu filterisanja stvarnosti kod ljudi sa konfabulacijom. Pokušao je da proveri da li može da izmeni sposobnost filtriranja stvarnosti povećavanjem ili umanjivanjem nivoa dopamina kod subjekta ili preko transkranijalne stimulacije mozga. U oba slučaja, uspeo je neznatno da smanji sposobnost ljudi da urade određeni zadatak, ali nikad nije mogao nikoga da učini boljim u njemu.

Ali možda najintrigantnije otkriće do kog je Šnajder došao kod ljudi sa zdravim mozgom nije bila njegova sposobnost da utiče na filtriranje stvarnosti već na prirodnu varijaciju koja se već sama dešava. Njegovi zadaci su povereni zdravoj kontroli, ali su bili ubrzani, tako da to moraju da rade mnogo brže. U tom eksperimentu doživeo je ogromne varijacije među subjektima — mnogo veću razliku nego bilo šta što je video kad je ljudima davao više dopamina ili im puštao struju kroz mozgove.

“Drugim rečima, ima ljudi koji su prirodno izuzetno brzi i hitro se privikavaju na stvarnost, a ima ljudi koji sa tom funkcijom mnogo teže izlaze na kraj”, kaže on. “Ova prva grupa su možda ljudi koji su više usidreni u stvarnosti, možda su manje vezani za fantazije. Oni koji su mnogo lošiji u toj funkciji možda su sanjari. Ali do sada je to bila čista fantazija s moje strane. Nemamo nikakve dokaze za to. Ono što možemo reći jeste da ljudi mnogo variraju u svojoj sposobnosti da obave takvu vrstu filtera stvarnosti.”

Kolthart nije klinički zdravstveni radnik i ne leči pacijente, ali je sreo mnoge osobe sa kognitivnim poremećajima, uključujući i konfabulaciju. Njegov cilj bio je da od takvih pacijenata sazna više o normalnoj kogniciji.

On mi kaže da svi mi sve vreme konfabuliramo. U klasičnom eksperimentu, ljudi koji izlaze iz supermarketa zaustavljani su i moljeni da biraju između raznih paketa ženskih čarapa i objasne svoj izbor. U stvari, svi paketi bili su identični. Ipak, ljudi su govorili da im se više svideo ovaj paket od onog i, kad su zamoljeni da objasne zašto, argumentovali bi to konkretnim razlozima, kao što su “mreža je finija na ovim čarapama”.

“To nam pokazuje da kod normalnih ljudi, kad zamolite osobu da odgovori na pitanje na koje ne zna odgovori, ona će ga onda izmisliti”, kaže Kolthart. “A izmišljanje odgovora je konfabulacija. Konfabulacija je normalna pojava. Nju ne izaziva oštećenje mozga. Ona postane naglašena kod oštećenja mozga, ali sklonost da konfabuliramo nešto je što svi posedujemo.”

Kad ljudi zamole Koltharta da se priseti detalja iz vlastitog života, on kaže da zna da ne može 100 posto da se osloni na detalje, jer ako je nešto možda zaboravio, on će to sam dopuniti. “Kad me ljudi pitaju: ‘Kako ti je bilo prvog dana na univerzitetu? Je li bilo uzbudljivo? Šta si radio? Ja znam da će među svim tim detaljima kojih se prisetim biti mnogo konfabulcije", kaže on.

Majkl Kopelman, neuropsihijatar sa Kraljevskog koledža u Londonu, kaže mi da misli da mora da postoji jasna razlika između onoga što zove spontana konfabulacija, koja je obično rezultat oštećenja mozga — kao kod Šnajderovih pacijenata koji spontano daju informacije koje prosto nisu istinite — i momentalne ili izazvane konfabulacije, kao što je eksperiment sa ženskim čarapama. To je više normalan proces, kaže on, kad stavljate sećanje na probu putem neke vrste testa i onda vaš mozak sam popunjava praznine.

“Momentalne ili izazvane konfabulacije dešavaju se u situacijama u kojima je sećanje iz bilo kog razloga oslabljeno”, kaže Kopelman. “Dok spontana konfabulacija nije nešto što svi radimo; to je deo procesa bolesti.”

Ovo je samo jedno od manjih, uglavnom prijateljskih, neslaganja koje sam srela u oblasti konfabulacije. (Časopis Korteks nedavno je posvetio čitav jedan broj sučeljenim teorijama o konfabulaciji.) Teško je kvantifikovati konfabulaciju, koliko ona postoji i koje vrste, jer i dalje postoji veliko neslaganje oko toga. Kopelman misli da postoje dva tipa konfabulacije, Kolthart misli da postoji tri, a Šnajder misli da ih zapravo ima četiri.

Zbog toga koliko poremećaja i simptoma konfabulacija može da izazove, Kopelman misli da treba da imamo užu definiciju: onu koja će se jasno razlikovati od deluzija ili stanja kao što su anosognozija, zato što je on zabrinut da bi one mogle da imaju različite uzročne mehanizme. Kolthart i dalje tvrdi da je konfabulacija univerzalniji proces, “nagon za kauzalno razumevanje” i možda može da se iskoristi da bi se opisale mnoge druge stvari.

A što se tiče Šnajderovih teorija o filtriranju stvarnosti, Kolthart mi je rekao da se većina eksperata u načelu s tim slaže, ali čekaju da se iskristališu detalji. Kako se tačno prizivaju ovi fragmenti iz prošlih sećanja? Kako se spajaju u koherentno ali lažno sećanje? On nije iznenađen što pacijenti konfabuliraju, ali se pita: Kako sećanje funkcioniše tako da se fragmenti iz raznoraznih prošlih uspomena upletu u jednu zajedničku uspomenu?

Kopelman mi navodi neke od drugih teorija: neki misle da ljudi koji konfabuliraju ne mogu da razlikuju da li je uspomena nešto što se stvarno desilo ili je uspomena na izmišljen događaj — nešto što se zove monitoring stvarnosti (različito od Šnajderovog filtriranja stvarnosti). Drugi sugerišu ometenost u prizivanju autobiografskog sećanja ili narušeni osećaj hronologije. Tu je i sasvim nova intrigantna teorija koja zastupa motivacioni faktor — tvrdeći da nešto pokreće sam sadržaj konfabulacije.

Upozorila me je u mejlu da obožava konfabulaciju, a sedeći preko puta mene ona to još jednom potvrđuje: “Zaista sam zaljubljena u konfabulaciju, obožavam je”, kaže mi ona. Kako neko može biti zaljubljen u poremećaj u mozgu koji brka realnost? E, pa za Fotopulu to je zato što ona u nauku uvodi nešto na šta monopol imaju drugi medijumi kao što je književnost: odnos između realnosti i fikcije.

“Zanima me odnos između realnosti i fikcije, ali u mozgu”, kaže mi ona. "Trenutno se bavim različitim tipovima konfabulacije sećanja, ali i apstraktnim matematičkim modelima mozga. Ali ono što želim da kažem svim ovim jeste da je sva realnost, pa čak i njena percepcija, samo fikcija. Mozak je uglavnom organ koji služi za stvaranje fikcije.”

Fotopulu je deo sve veće grupe neuronaučnika koji smatraju da je mozak prediktivni organ. To znači da umesto da zapravo tumači ogromne količine čulnih informacija kojima je sve vreme bombardovan, on pravi gomilu predviđanja i anticipacija kako bi stvorio čitavo naše iskustvo u realnosti.

Ona pokazuje rukom na moj zeleni čaj na stolu ispred mene. “Vi možda mislite da možete da osetiti ukus toga”, kaže ona. “Ali vi to zapravo ne osećate. Vaš mozak predviđa kakav će osećaj biti na vašem jeziku, kakav će mu biti miris i vi onda u stvarnosti doživljavate samo model. Samo kad bi, iz nekog razloga, on bio izuzetno hladan ili vruć, imali biste ogromnu grešku u predviđanju i vi biste se probudili.”

Za Fotopulu, nije da ljudi koji konfabuliraju žive na obodu stvarnosti a mi — srećnici — živimo veselo u njenim okvirima. Sve naše stvarnosti, do određene mere, konstruisane su ili filtrirane. To je zanimljiv način za razumevanje naše vlastite kognicije i sticanje empatije prema onima koji konfabuliraju.

Fotopulu je prvo počela da radi na konfabulaciji tokom svoje prve studije slučaja, na čoveku iz Južne Afrike. Potom je nastavila da radi sa 22 pacijenta s ekstremnim oblicima konfabulacije i na osnovu njih došla do svog zaključka. Obično postoji slaganje da konfabulacije ne dolaze niotkuda: one su pomešane uspomene iz prošlosti. Ali Fotopulu misli da tu ima nečeg više. “Može da se desi da brkaju fantazije”, kaže ona. “Može da se desi da brkaju snove. Može da se desi da brkaju aktuelnu stvarnost i projektuju je na neko drugo parče aktuelne stvarnosti.”

Deo mozga kojim se bavi Šnajderov rad, onaj iza očiju, uključen je i u kontrolu emocija, kaže Fotopulu. I zato se ona zapitala: kakav je odnos između potrebe ovih ljudi da rekonstruišu stvarnost i sopstvene emocije? Emocija uvek igra veliku ulogu u tome kako doživljavamo stvarnost. “Šta se, dakle, dešava kad konstantno rekonstruišete svoje sećanje bez ikakvih ograničenja?”

Za svoj doktorat, ona je pacijentima ispričala negativne priče, neutralne priče i pozitivne priče, i od njih zatražila da joj ih kasnije ponove. Otkrila je da pacijenti menjaju — i konfabuliraju — negativne priče kako bi ih pretvorili u pozitivne. Kad bi im ispričala priču o nekome ko nije bio dobar prema svom prijatelju, na primer, oni bi je kasnije ispričali tako da je priča govorila o tome kako je neko bio dobar prijatelj.

U mnogim slučajevima, Fotopulu je stekla utisak i da konfabulacije koje ljudi smišljaju imaju veze s njihovim izražavanjem misli, nelagoda i zbunjenosti. “Ponekad pokušavaju da vam kažu nešto što ih istinski tišti ili što zaista žele”, kaže ona. “Kad pričam s tim pacijentima, to je kao da istovremeno vodite dva dijaloga. Jedan je šta se govori, a drugi je latentni sadržaj.”

Ne iznenađuje da Fotopulu ima psihoanalitičarsku prošlost — ali ona ističe da i dalje veoma spada u neurofiziološki kamp: ona misli da konfabulacija potiče iz poremećaja u mozgu. Ona samo smatra da pored takve proste dijagnoze i sadržaj konfabulacija može biti od određene važnosti; ili naginju pozitivnom u odnosu na negativno ili teže da narativ neke osobe učine kohezivnim ili smislenim. Ona ne poriče da nekad mogu i da nemaju nikakvo značenje.

Kopelman mi kaže da prema njegovom iskustvu, nisu svačije konfabulacije uvek pozitivne. Nekad se ljudi zakače za veoma neprijatne uspomene, kao što su sahrane ili zastrašujuća iskustva doživljena tokom rata. “Često postoji emocionalna predrasuda, i ona je često pozitivna, ali može biti i negativna”, kaže on. “Štaviše, bilo je poprilično uspomena koje smo označili kao sasvim neutralne, tako da postoji određena sklonost da se pamte prijatne stvari, ali to nije jedini slučaj.”

Stalno postavljanje dubljih pitanja o konfabulaciji, istraživanje njenih značenja, pitanje odakle dolazi i kako funkcioniše, nesumnjivo će dovesti do raskošnih uvida u funkcionisanje naše memorije, izvlačenja stvari iz sećanja, monitoringa i filtriranja stvarnosti, i mnogo toga još.

Dok nastavljam da pijuckam zeleni čaj — i verujem da ga osećam —postaje mi jasno zašto je Fotopulu toliko zaljubljena u konfabulaciju. To je predivan primer koliko je krhka naša veza sa stvarnošću. Oblast konfabulacije ne otkriva samo kako ljudi s oštećenjem mozga nemaju vezu sa stvarnošću, već pokazuje koliko je svi nemamo. A u svetu apsolutnih vrednosti i polarizacija, ona govori o tome da bi možda svi trebalo malo ređe da budemo u nešto "sigurni".

Pitam Fotopulu da li je njen rad promenio način na koji živi u svetu ako veruje da je većina stvari koje doživljava neka vrsta fikcije. Ona kaže da vas svest o tome da je nešto iluzija ne sprečava da je vidite, tako da na kraju, nema tu šta mnogo da se promeni.

“Jedina razlika je što znate da je to iluzija", kaže ona. "Ali i dalje

ćete imati svest o tome, subjektivni osećaj da je sve onako kako vi vidite. Mislim da je isto tako i kod mene, generalno gledano, u okviru granica sećanja ili percepcije, ili realnosti kao celine. Znam da je ona konstrukt, ali znam i da je konstrukt dovoljno dobar zato što je on to što jeste. Ne može bolje od toga.”