Ljudi o najboljim dejtovima na kojima su bili

Nedavno sam razgovarao sa prijateljem. Prijatelj, sveže singl posle izlaska iz petogodišnje veze, kukao mi je kako je teško otići na sjajan prvi dejt sa nekim. Uporno je pokušavao na Tinderu i sa svakim novim susretom trudio se da nađe nešto jedinstveno za izlazak. Akvarijum. Neo-spik-izi sa koktelima od 20 dolara. Bojanke za odrasle. Posle par meseci na toj sceni, ostao je dekintiran, ugnjavljen i ništa bliži tome da pronađe devojku.

Sjajan dejt je kombinacija gomile različitih faktora. Iako ambijent definitivno igra ulogu, postoji na desetine jedinstvenih kombinacija koje utiču na to da li su ljudi kliknuli među sobom ili nisu — mada nisam siguran da mogu da vam kažem šta su one tačno. Posle razgovora sa prijateljem, počeo sam da razmišljam: kako uopšte izgleda sjajan dejt? Zašto se neki dejt ističe u odnosu na neki drugi? Da bih to saznao, odlučio sam da pitam ljude koji je najbolji dejt na kom su ikad bili. Odgovore možete pročitati ispod.

Odmah da vam kažem da ja formalno ne izlazim na dejtove. Mrzim samu ideju dejtova… Obično za njega kažem da je društveni intervju koji je suviše zategnut. Pored toga, nikad nisam koristio Tinder, niti ću. Imao sam dovoljno sreće da tokom godina imam zanimljive improvizovane dejtove. To se obično dešava tokom vrelih, lepljivih, letnjih dana u gradu, kad nema šta da se radi pošto izađete iz stana. Najbolji takozvani dejt na kom sam ikad bio započeo je u prodavnici ploča Saundskejps u Torontu. Bilo je to onomad kad su prostori za slušanje CD-ova bili glavna stvar, a mi provodili sate u ćošku slušajući ih. E, pa Gospođica Zgodna ušla je u prodavnicu i počela da sluša neki elektronski album. Odmah tu do mene. Rame uz rame. Imala je opake kovrdže. Upravo sam bio napisao pesmu o devojkama sa kovrdžama i bilo mi je zabavno što je Gospođica Zgodna baš tad pala s neba. Recimo samo da je to ćoše za slušanje muzike brzo postalo naša intimna zona. Oboje smo se prilično naložili jedno na drugo. Sve je postalo ljigava romantika istog trenutka kad smo razmenili slušalice i zagledali se jedno drugom u oči. Sećam se da se stvorio dug red iza nas, ali mi nismo marili. Bio je to film koji se odvijao u stvarnom životu. Samo sam želeo da slušam njenu elektroniku i divim se njenom odsečenom džins šortsu. Na kraju smo izašli iz Saundskejpsa i otišli u njen mali, slatki stan da, ovaj, narežemo nekoliko CD-ova. U samačkom stanu Gospođice Zgodne bilo je izuzetno toplo i zagušljivo zbog vlage u vazduhu. Bili smo prilično oznojeni dok ritam nije prestajao da pumpa. Pitao sam je da li mogu da skinem majicu dok sam narezivao još par CD-ova. Na kraju na nama nije ostalo ništa. Mislim da nisam odlazio kući tri ili četiri dana. Obožavam leta u Torontu.

Zakazali su nas dvoje za snimanje. Na fotografijama je trebalo da izgleda kao da se zabavljamo, tako da sam kontao da je bolje da se pre toga nađemo i pokušamo da se opustimo. Pozvao sam je na brzu večeru, nešto neobavezno. I isprva nisam odmah ni skontao. Mislio sam da je ona cis, što je loša navika od koje pokušavam da se odviknem, zato što uvek to prvo pretpostavim — pričao sam o testosteronu i ona je takođe odmah počela da priča o hormonina. Pitao sam je da li se i ona sprema za T? A ona je bila u fazonu, ne, estrogen. Dok smo ćaskali, došlo je do momentalne hemije. Nasmejavali bismo jedno drugo. Imali smo slične sisteme vrednosti. Kasnije iste večeri na snimanju sredili su nas da izgledamo kao par: momak i devojka. I mi smo se približili jedno drugom. Nije nam trebalo mnogo, uskoro smo počeli da glumimo. Hemija je bila sasvim opipljiva. Gledamo jedno drugo u oči. Držimo jedno drugo u zagrljaju. Siguran sam da je fotograf kraj nas video koliko smo se primili jedno na drugo. Završili smo snimanje. Ona je znala za neku umetničku tematsku žurku posvećenu video igrama koju organizuje njen prijatelj u njihovom stanu. Odemo tamo, ali ne ostanemo dugo, pošto nas više zanima da nastavimo da se upoznajemo. Napustimo žurku i skoknemo u kvir bar. U baru plešemo, ali muzika nije baš po našem ukusu, ali završimo tako što se intimno zbližimo u separeu u ćošku. Ljubimo se. Poljubac je sjajan, ali ne želimo ni da prestanemo da razgovaramo. Oboje smo uzbuđeni, i osećam se kao u snu, ali ona hoće na kasnovečernju kinesku klopu. Što je 100 posto jedna od mojih omiljenih stvari. Bili smo na devetočasovnom dejtu bez ikakvog premišljanja — brzo smo se dogovorili za drugi dejt. Ludački smo strastveni partneri sad već jedno šest meseci. Osećam kao da sam imao mnogo sreće. Takođe sam srećan što imam ovu toplu uspomenu koju mogu da podelim sa vama.

Mark: Nismo zapravo išli na tradicionalne dejtove. Upoznali smo se tokom protesta 2014. godine u Ukrajini i odmah se ubacili u fazon revolucije. Mariška: Ljudi ponekad neobično reaguju na to. Kažu nam koliko je to romantično. A mi smo u fazonu, molim? Vi mislite da je to najbolji način da upoznate nekoga?

Mark: Jedno drugom nas je privuklo to što smo oboje bili inspirisani i uzbuđeni povišenim osećajem ljudskosti koju smo osetili tokom protesta. Želeli smo da zakopamo dublje i saznamo nešto više o tome šta se dešava u našoj domovini. Želeli smo da pomognemo. Želeli smo da delimo informacije i borimo se za nove ideje. I tako smo nastupali zajedno, svirali na trgu i volontirali gde god smo mogli. Ali revolucija se brzo pretvorila u aneksiju Krima i sada rat. Ako moram da se setim dejtova… Najbliže dejtu što smo imali bila je vojna borbena obuka? Vežbali smo veštačko disanje na plastičnim lutkama i puzali po zemlji tokom simulacija napada.

Mariška: Bilo je očigledno veoma romantično. Sve vreme smo u rukama držali teško oružje. Nije nam dozvoljeno da ga spustimo ni u jednom trenutku, zato što u stvarnom svetu to znači da biste mogli da budete pogođeni. Mark: Zato bih rekao da je naš prvi dejt bio sa automatskim oružjem. Naredni put kad smo izašli bilo je tokom konvoja humanitarne pomoći za istočnu Ukrajinu. Spavali smo u istom vojničkom krevetu usred kasarne okruženi vojnicima. Uveče bismo pevali pesme za njih i negde u to vreme — kad smo svirali na frontu za našu domovinu — znao sam da ćemo biti zajedno.

Upoznala sam Stivena kad je moj bend jedne godine svirao na Kanadskoj nedelji muzike. On je bio jedan od zvaničnih fotografa koncerta. Došao je da se upoznamo posle koncerta, ali je bio u žurbi. Brzo smo se rukovali, jedva razmenili par reči i on je zapalio da bi slikao neki drugi bend. Da budem iskrena, nisam ništa mislila o svemu tome.

Nekoliko dana kasnije okačio je slike na Fejsbuk i tagovao moj bend. Ispod slika je stajao tekst: Podržavam hard rok samo kad su u pitanu slatke devojke. Što, ono, kako da vam kažem, sve znam… ali mi je i istovremeno bilo nekako… zanimljivo. Bila sam jedina devojka u mom bendu. Dakle, definitivno je mislio da sam slatka. Počeli smo da četujemo i pozvala sam ga na sledeći koncert. Stiven sada uporno tvrdi da je to bio naš prvi dejt, mada definitivno nije. Inače nikad ne bih nazvala oznojeni razgovor posle svirke uz pivo ili dva dejtom, ali hajde, ugodiću mu.

Tokom "dejta", oboje smo bili neverovatno oznojeni i oboma nam je bilo strašno neprijatno; ja sam pričala previše o nekome sa kim sam nedavno prestala da se viđam (a sa kim je on sasvim slučajno prijatelj). On je imao veoma čudne i veoma upadljive osunčane crte na licu. U to vreme nosio je šlem i zaštitne naočare na poslu zbog čega su mu ostale osunčane bore i zbog kojih je izgledao kao rakun. Sve je bilo veoma loše, ali iz kog god razloga da smo ostali uporni — iznenađenje —ispostavilo se da je on ljubav mog života. Dakle, moram da kažem da se ispostavilo da smo oznojena ja posle svirke i on kao rakun građevinac najbolji dejt na koji sam mogla da odem. Zato što nas je to dovelo do ovoga danas.

U ranim dvadesetim često sam učestvovao u letnjoj tradiciji Toronta da se krišom upadne na bazen Kristi Pits. Moja devojka Megi i ja upoznali smo se kad sam se preselio u Toronto 2010. godine. Naših prvih nekoliko meseci bili su jebeno ludi, a nas dvoje smo od tada zajedno. Jedne posebno vrele noći, zgutali smo malo ekstazija i stukli veći deo vina u kartonskom pakovanju, pošli zajedno Blur Stritom i preskočili ogradu bazena. Zelena voda bila je savršeno mirna, kao prozorsko okno od krhkog stakla. Oboje smo bezbrižno uskočili u vodu sa odskočne daske, smejući se histerično i totalno zaljubljeni jedno u drugi, mladi, divlji i slobodni.

Stajao sam go na odskočnoj dasci i spremao se da uradim salto unazad kada se uz veliku lomljavu bazen ispunio jarkim, zaslepljujućim svetlom. Dvoja policijska kola zaustavila su se ispred ograde, uperivši farove u nas; izveli su napad na nas na kvarno. Potrčali smo preko klizavog betona ka izlazu, trudeći se da se sakrijemo u grmlju i pobegnemo policajcima dok smo se oblačili. Stigli smo do ograde i ona mi se popela na ramena, prelazeći preko dok su njihovi strogi glasovi odjekivali kroz noć u parku. Megi je skočila sa ograde i kad se dočekala na zemlju, vrisnula od bola, držeći se za nogu u agoniji dok su nam panduri prilazili, a mi se već odavno predali. Ispisali su nam kazne, neverovatnih 150 dolara za neovlašćeni ulazak na tuđi posed, a Megi je, ispostavilo se, imala slomljeno stopalo. Ćopala je sve do kuće: ekstazi i andrenalin učinili su bol malo podnošljivijim. Naš “dejt” nastavio se narednog dana kad smo otišli u bolnicu Toronto Vestern, i dalje se smejući apsurdnosti svega i totalno, ludački zaljubljeni jedno u drugo.

Odgovori su redigovani radi dužine/tečnosti.

Grejem Isador je novinar/fotograf iz Toronta. Pratite ga na Tviteru.