Kako izgleda kada si roditelj frilenser u Srbiji

Prekarijat je reč koja čudno zvuči i ume da zbuni, ali su stvari prililčno jednostavne. Prekarni radnici su u suštini frilenseri, osobe koje žive od projekta do projekta. I to može delovati kao relaksiran rad od kuće u kome radnik sam organizuje svoje vreme, ali je često daleko od toga. Osim što imaju nestalna primanja, a sintaksa "sami organizuju svoje vreme" često znači dostupni su non stop, prekarni radnici nisu organizovani u sindikate niti imaju zastupnike koji rešavaju njihova socijalna pitanja kao što su zdravstveno i penziono. To ili reše samostalno ili ne rešavaju nikako.

Cela stvar postaje dodatno zanimljiva onog trenutka kada se u prekarijat uključi i roditeljstvo. Nije nikakvo čudo to što ljudi koji nemaju posao od devet do pet imaju decu, naprotiv. Kada bi ljudi u Srbiji čekali sigurne a dobro plaćene poslove ne znam kako bi tek izgledala ova histerija oko pada nataliteta. Međutim, ono što mene zanima nije kako su se odlučili za takav korak. Zanima me kako izgleda organizacija jednog dana. Šta misle da im pada lakše a šta teže u odnosu na to kada bi imali fiksno radno vreme, a boga mi i fiksne plate? Da li roditeljstvo u vreme prekarijata zaista omogućava rodno ravnopravniju podelu posla ili je zapravo samo dodatno opteretila žene koje sad doslovno moraju da rade sve.

Moj prvi sagovornik je Ivan Velisavljeć, dramaturg koga ste skoro mogli da gledate i kao aktera u filmu "Okupirani bioskop". Čovek ne samo što je zaposleni otac, već pronalazi vreme i za revoluciju. Iako više nije prekarni radnik prisetio se kako je izgledalo biti roditelj i frilenser u period koji je trajao četiri godine.

"Biti frilens roditelj ne predstavlja prednost. Prekarni posao svaki čas može da stane i da nemaš prihode, a dete je tu pa tu. Kao frilens roditelj osećao sam dodatni pritisak zato što ta primanja nisu bila velika, a pritisak okoline je takođe veliki - jer se očekuje da kao "otac porodice" zarađuješ i budeš ozbiljan muškarac. Taj patrijarhalni pritisak ne vrše samo konzervativni rođaci, već nesvesno i liberalni prijatelji i poslovni partneri. Prekarnost ne donosi nikakvu rodno ravnopravniju podelu uloga već samo više nervoze DOK si s detetom - zato što ti posao visi za vratom jer si kao frilenser stalno na poslu.

Ako neko zna za takav posao nek mi javi - čuvaću mu i dete besplatno."

"Na prekarijatsku poziciju gledala sam kao na prednost jer mogu posao da uskladim sa detetom i obrnuto. Ipak, hvala baba bejbisiting servisu što postoji jer bih bez baki mnogo manje postizala u poslovnom i društvenom životu. Osim toga, malac ide u vrtić, uglavnom od 8-13h, pošto nema potrebe da bude tamo ceo dan, ali taman dovoljno ostane da nauči stvari koje je lakše naučiti u kolektivu. Dosta puta ga povedem na posao i to je uvek predivno iskustvo jer su sva moja radna mesta zanimljiva. Naravno, veoma je teško raditi i čuvati dete jer zahteva sposobnost da, nakon prekidanja, nastaviš da radiš u punoj koncentraciji gde god si stao, ali i to se vežba.

Finansije stvaraju ogroman pritisak. Što više radim, to je lakša situacija, ali je bilo veoma teško na početku, dok sam još bila student bez prihoda. Tada mi je mama mnogo finansijski pomogla. Sa druge strane, divno je kad ne moraš da tražiš godišnji odmor ili slobodan dan ako ti je dunulo da usred radnog dana ideš negde sa detetom. Pare su zaista manje važne jer se sutra deca neće sećati da li si im kupio baš sve, ali će se sećati ko je bio prisutan i šta se sve lepo radilo. A brzo rastu."

"Masterirao sam par meseci pre nego mi se dete rodilo i baš sam počinjao da se bavim svojim poslom. Moji strah se svodio na to da prihvatam sve poslove. I one koji mi baš nisu trebali. Nisam umeo da kažem NE. Ali sa druge strane kada kreneš da se baviš svojom karijerom nisi ni sam sigruna baš najbolje šta ti prija, a šta ne pa je bilo malo i te radoznalosti. Veoma brzo sam morao da donesem odluku šta od poslova mogu i treba da radim, a šta nikako ne bi trebalo da prihvatam. Baš to što imam dete mi je pomoglo da neke stvari brže procesuiram i donesem odluke vezano za pravac kojim želim da se razvijam.

Postojali su meseci kada sam radio i po osam poslova mesečno, usput se još i dogovaram za neke nove poslove, pičujem i pišem tritmente. Pripreme, snimanja, postprodukcija, sastanci… To ume da bude poprilično stresan raspored i to je valjda tako samo zato što se negde duboko u sebi plašim ideje da možda nemam posla! I onda preteram. To se na kraju svede na dobro menadžerisanje vremena. Kada jednom prodješ kroz tih par meseci poslovne šizofrenije već sledeći mesec nisi ni za šta! I to je minus. Mislim da je normalno da se svi frilenseri, bili oni roditelji ili ne, plaše, a šta ako ovaj mesec ne radim?! Zeznuto je još kada puno voliš svoj posao onda se izgubi ta linija izmedju sada radim, a sada ne radim. Jednostavno ti je mozak stalno na poslu, a onda valjda i zaboraviš da se plašiš neredovnih primanja što dodatano opterećuje.

Što se tiče rodne ravnopravnosti, jedva sam čekao da Bojana prestane da doji dete. To nas je jedino činilo nekako neravnopravnim posle porođaja. Bar tako msilim. Sve ostale poslove oko brige, i svih obaveza koje imaš tokom dana, sa detetom sam želeo i mogao da podelim. Onog momenta kada je dete prestala da doji, i ja sam mogao da ga uspavam, i mogao sam da ostanem sa njim i po dan, dva i da mu ništa ne nedostaje.

Naravno, bilo je i momenata kada sam morao da ga vodim sa sobom. Tako da je on već do sada prisustvovao raznim progonima, kostimskim probama, obilasku lokacija, bio je na snimanju maminog albuma, i to ga je čak jednom i nosila u naručuju dok je stajala pred mikrofonom u studiju. Poslovi kojim se Bojana i ja bavimo nekada nameću da on bude pristutan. A nekada prosto i mi to želimo. Najzabvanije je kada moram da oragnizujem neki poslovni sastanak, a nema ko da ga čuva. Jedina šansa da se taj sastanak desi je da idemo u dečju igraonicu.

Kada dobiješ dete, ljudi postaju malo obazriviji. Manje te jašu u kasne sate i trude se da preko vikenda komunikaciju svedu na sms. Ali sam uspeo da upoznam ljude u ovom poslu koji kao da namerno rade do kasno, dok ih kod kuće čekaju deca. Ti su već ozbiljno polupani i sa njima se mora oštro. To je baš čudna fela ljudi koja nema milosti. Ali nemam ni ja prema njima, naravno sve može samo uz “osmeh”.

"Činjenica da ću postati roditelj bez stalnog zaposlenja me i jeste i nije uplašila. Ja sam htela da budem mama jako dugo. I mislila sam da neću moći. Situacija je bila takva. Onda se desio Andrej, moj muž. Ta količina hrabrosti i želje da bude sve u redu dala mi je krila. Radila sam do 15 dana pred porođaj. Nastavila sam da pišem čim sam izašla iz bolnice. Nisam imala dugu pauzu jer smo nas dvoje apsolutno ravnopravani roditelji.

Moj sin ima 17 meseci. Dok smo živeli u Pragu, pisala sam kad on spava. Oko dva sata preko dana i noću kada zaspi. Insistirala sam od prvog njegovog dana na ritmu. I evo on uvek spava u isto vreme. I jede. Tako i ja mogu da radim jer on ima ritam. Kad smo se vratili u Bg, od njegovog 13.meseca imam dadilju koja dodje na 3-4 sata. To je vreme za pisanje. Moje. Tad idem u Papergirl kolektiv i tu pišem. Tu sam napisala knjigu i dve drame. Kada zaspi, oko 8 uveče čitam, gledam serije, odem u pozorište i pišem.

Nama je u kući važno da imamo jedno stabilno primanje. Druga stvar je poprilično velika zabluda da je dete preskupo. Nije. Potrebna je samo jako dobra organizacija. Muž i ja smo se još dok sa lm bila trudna dogovorili da ne kupujemo ništa što nije preko potrebno. Tako, vi ne upadate u taj potrošački pakao. Meni je jako važno da imam pare da mu jednom u 3 meseca kupim neku drvenu, pametnu igračku.

Moj izbor je da budem mama frilens pisac ali da budem vredna. Zbog sebe i deteta. Mnogo je važno da deca vide produkt rada frilensera još u ranom dobu. Tako uče da cene to.