Istraga da se dokaže da je za ubistvo agenta CIA iz devedesetih kriv KGB

1993. godine, Majkl Pulara, advokat iz Teksasa, doručkovao je kada je naišao na članak u Njujork tajmsu o jednom agentu CIA koji je ubijen u kolima u blizini Tbilisija, u Gruziji. Smesta je prepoznao žrtvu, Fredija Vudrafa, kao brata svog bliskog druga iz detinjstva. Zaintrigiran, Pulara nije potpuno poverovao u objašnjenje koje su ubrzo iznele gruzijske vlasti: da je Vudrafa pogodio zalutali metak koji je ispalio pijani seljanin, Anzor Šaramaidze.

Ono što je usledilo ga je odvelo u istočnu Evropu da bi saznao nešto više o agentu CIA koji je postao krtica za KGB, Oldriču Ejmsu, koji je upoznao Vudrafa nedugo pre njegovog ubistva; do zatvora, da se upozna sa Šaramaidzeovom sudbinom, koji je osuđen i kome je prvobitno bila određena kazna od 15 godina zatvora; i do mračnih uličica u kojima je upoznavao kriminalce i bivše sovjetske zvaničnike. Teorija koju je razvio, za koju veruje da su je zamaskirali bivši agenti CIA i FBI, je pomalo složena: on sugeriše da su federalci znali da je Ejms bio krtica i da su ga privremeno ostavili na miru, da bi trgovali tajnama – možda se nadajući da će ih on odvesti do još krtica ili neprijateljskih špijuna – ali nikada nisu razmišljali o tome šta bi se dogodilo kada bi se Ejmsu i Vudrafu nekako ukrstili putevi. Ako je verovati Pulari, Ejms je Rusima preneo informaciju o Vudrafu, koga je vojna obaveštajna služba, GRU, ubila kao uslugu tvrdokornim Ka-Ge-Beovcima.

Takav scenario bi stavio Sjedinjene Države u poziciju da su doprinele smrti sopstvenog agenta, i zvaničnicima je možda bilo draže da se istraga okonča što je brže moguće. Učvršćujući ideju o sramotnoj zaveri, Šaramaidze je 2008. pušten iz zatvora, nakon što su svedoci rekli da su mučeni da bi ga identifikovali kao počinioca. Iako je priznao zločin, Šaramaidze je kasnije rekao da je i on bio nateran na to, iako mu presuda za Vudrafovo ubistvo nikada zvanično nije ukinuta (Vredi primetiti da su uprkos bilo kakvoj želji da izbegnu žižu međunarodne javnosti, zvaničnici SAD godinama istraživali ovo ubistvo.).

Prirodno, verzija odozgo je bila odrično manje zaverenička. Kada su ruski bezbednosni zvaničnici tokom godina zvanično govorili o ovoj sagi, poricali su bilo kakvu umešanost. A 2008, po Vol strit džernalu, Džejms Vulsi, tadašnji direktor CIA koji je lično došao u Tbilisi po Vudrafovo telo, nije poverovao ni u jednu teoriju koje su kolale unaokolo o smrti agenta, čak iako ih nije ni potpuno poricao: "U tom delu sveta", rekao je za ovaj list, "nemoguće je reći da je nešto nemoguće" (Bil Logfren, tadašnji šef CIA u bivšem Sovjetskom Savezu, bio je empatičniji: "Nismo otkrili tuđe prste u Fredijevom ubistvu. Nikakve"). Kada sam ga pitao, Pulara mi je rekao da ne zna ni za kakvu zvaničnu reakciju FBI ili CIA povodom nedavnog objavljivanja njegove knjige o ovoj sagi, Špijun koji je napušten. Ali jeste izrazio sigurnost da je odjeknula na najvišem nivou, i da će možda izazvati novu istragu o ovom incidentu.

(Portparol FBI mi je u mejlu napisao da "Na osnovu politike Ministarstva pravde, ni ne potvrđujemo, niti poričemo postojanje bilo kakvih istraga". CIA je preko svog portparola odbila da da komentar.)

Da bih stekao novu perspektivu o ovoj čudnoj epizodi iz devedesetih, u doba američke panike od Rusa, razgovarao sam sa Pularom o njegovom procesu istraživanja, danku koji skoro tridesetogodišnja opsesija može da uzme, i o istoriji nasilja među špijunima koji rade za Ameriku i Moskvu.

Intervju je redigovan zbog dužine i jasnoće.

VICE: Možete li da mi date predstavu o tome kakva je Gruzija bila zemlja u vreme ubistva Fredija Vudrafa, i koliko je sada drugačija? Ne tražim toliko lekciju iz istorije, koliko kontekst o sredini u kojoj je Vudraf umro, i kako je evoluirala tokom godina dok ste istraživali ubistvo. Majl Pulara: Utvrđeni poredak u Sovjetskom Savezu se cepao na individualne delove. KGB, GRU – to su sjajne i visoko sofisticirane mašine, koje, istog trenutka kada ostanu bez finansija, počinju da se raspadaju. S toga su ti entiteti odlučili da se u potpunosti okrenu organizovanom kriminalu da bi finansirali svoje legalne aktivnosti. A 1993, skoro sav organizovani kriminal se spojio sa zvaničnim vlastima. Zvuči distopijski – ali je istina.

U isto vreme, dok se to odigravalo na najvišem nivou, na najnižem nivou, svako ko je imao kontrolu nad bilo kakvim ograničenim resursima je koristio tu kontrolu da bi dobio šta god mu je potrebno da opstane. Ako si tip koji radi u pošti i imaš vlast nad time ko će dobiti poštu a ko ne, jednostavno im naplatiš da bi im dao poštu. Ovakva vrsta korupcije na najvišem i na najnižem nivou je bila pravilo, i nije bilo izuzetaka. 1993, svako ko je mogao da nabavi pištolj, nosio je pištolj. To je bilo veoma, veoma nasilno mesto.

Zatim se dogodilo sledeće: kako su Sjedinjene Države preuzele kontrolu i marginalizovale šefove mafije, Džordž Soros je napravio neobičan eksperiment sa vladom. Počeo je da daje male plate ljudima na nebitnim položajima, i velike plate ljudima na visokim položajima. I u suštini je rekao: ako kradete, bićete otpušteni. Ali dokle god radiš i ne kradeš, imaćeš veoma pristojnu platu. Tako da ih je odvukao od korupcije, na svim nivoima, osim na samom vrhu. Sada je to postala turistička destinacija. Možeš da se odvezeš 160 kilometara u bilo kom pravcu, i da budeš u potpuno različitoj klimatskoj zoni – planine, predivne plaže, spektakularne pustinje. Ali ipak, na vrhu su i dalje korumpirani.

Koliko ste bili motivisani da idete dalje čistom narativnom silom ovog slučaja? Drugim rečima: da li su vaši ciljevi bili odgovori i pravda? Ili je bilo zabavno? Ili oboje?
Ja nisam zavisnik od adrenalina. Na svakom koraku, čitava ova stvar je bila zanimljiva zagonetka. Ali bilo je par prilika kada sam se pitao da li bi trebalo da prestanem. U knjizi postoji priča o tome kako sedimo u zatvoru i snimamo Anzora (Šarmaidzea) dok do detalja opisuje kako su ga u policiji mučili i naterali ga da prizna ubistvo koje nije počinio. Posle toga nisam jedno nedelju dana mogao da spavam, toliko me je to uznemirilo, ali me je i inspirisalo da udvostručim svoje napore zarad njega.

Mogu da vam kažem, kada sam sedeo u Moskvi i razgovarao sa bivšim oficirima KGB, plašio sam se. Mogu da vam kažem da bih kada sam čekao – kao kada sam morao da čekam na ulici da se sastanem s nekim – stao u senku. Svakako da sam bio svestan da je opasno. Dok vi i ja razgovaramo o tome uz pivo, čoveče, sve ovo zvuči uzbudljivo. Ali kada sam to proživljavao, bilo je manje uzbudljivo, a mnogo više zastrašujuće.

U uvodnom poglavlju pišete:

"Upravo sam završio desetogodišnju istragu o okolnostima smrti mog oca u vijetnamskom ratu, i otkrio sam da je avijacija prevarila moju ožalošćenu porodicu. Suprotno njihovim zvaničnim objašnjenjima, moj otac nije poginuo u nekom zaseoku u Južnom Vijetnamu. Umesto toga, ubijen je u Laosu, boreći se u ratu koji niko nije zvanično priznao."

Da li onda funkcionišete pod pretpostavkom da je vlada Sjedinjenih Država sastavljena od gomile lažova? Ili, da preformulišem: da li ste lično naučili da ne verujete svakoj zvaničnoj verziji? Ali gde je razumno stati? Koje su specifične paralele između vašeg oca i Vudrafa?
To što ste spomenuli je očigledna sličnost, da. Manje je očigledno to što je proces tugovanja lakši kada znaš istinu. Ja nisam poznavao Fredija – on je bio jedan od njih koje nisam poznavao – ali naravno, porodica Vudraf mi je bila veoma draga dok sam odrastao. Čim sam shvatio prirodu istrage, osetio sam da želim da im pružim utehu tako što ću otkriti pouzadne informacije – kako je zaista umro, gde je zaista umro, zašto je zaista umro. To je isprva bio moj cilj, a onda je to postalo neprijatna stvarnost kada sam otkrio da je u pitanju laž – kada sam otkrio da je Anzor nevin. Očekivao sam da će biti nevin, ali nikada nisam očekivao da će mu smestiti na tako traljav način, i da ću to otkriti iz dokumenata koje sam dobio od sopstvene vlade, na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama.

Ponovo, nisam počeo da se bavim ovime da bi od toga napravio pohod. Moja namera je bila veoma diskretna, ali to se promenilo.

Da li to ubistvo baca ikakvu svetlost na ovo što se događa danas, sa ruskim hakovanjem izbora i drugim obaveštajnim metodama?
O da, apsolutno. Ljudi koji su zapravo ubili Vudrafa – logistička podrška, atentator (ako hoćete) – su bili GRU. To je učinila ruska vojna obaveštajna služba. I to su isti ljudi koji su hakovali naše izbore. Potpuno isti. Baš kao što je i očevidno: bivši oficiri KGB su praktični, pragmatični, poslovno orijentisani ljudi. Utisak koji sam stekao o nekima od njih koje sam upoznao je da su izuzetni u svakom pogledu. Međutim, neki su mi delovali kao prave protuve. Ali GRU su istinski vernici – oni su posvećeni tome da Rusija zauvek bude velika. To je zaista interesantan pristup: oni veruju da će biti viši ako Ameriku učine nižom. Tako da podrivaju Ameriku na svakom koraku, zato što ih to čini moćnijima; to je igra u kojoj ja dobijam ako ti izgubiš, ako tako mogu da kažem.

E sad, GRU je ubio Vudrafa strogo kao vid usluge KGB-u, ali hakovanje izbora je rađeno s namerom. Ali u oba ta slučaja, oni su to uradili i ostavili svoje otiske. Jednostavno ne mogu da ostanu neprimećeni. To je veliki deo onoga što pokušavaju da postignu: "Vidite kolika je naša volja za moć. Vidite koliko žestoko delujemo protiv vas. Plašite nas se." A to isto su učinili i sa Vudrafom. To je bila aljkava akcija, i svi umešani znaju ko je to zaista učinio. Sastajao sam se i sa bivšim agentima KGB i GRU. Okolišali su prilikom odgovora na pitanja o njihovoj umešanosti u ubistvo, ali su bili empatični po pitanju svoje profesionalnosti, patriotizma i apsolutne posvećenosti ruskom carstvu.

Da li zaista očekujete opipljive posledice objavljivanja vaše knjige?
Zvanični status istrage FBI o Fredijevom ubistvu je "otvorena, ali neaktivna". To znači da slučaj još nije zvanično zaključen, ali nijedan agent se aktivno ne bavi njime. Nekoliko aktivnih i penzionisanih agenata bezbednosti su mi rekli da će dokazi koje sam prikupio u knjizi verovatno navesti CIA da revidira slučaj – i da se bavi pitanjem krivice počinilaca, i da analizira odluke vlasti koje su doprinele Fredijevoj smrti. Siguran sam da profesionalci na najvišem nivou u agenciji čitaju i proučavaju moju knjigu.

Da li vam je laknulo kada ste konačno objavili ovo?
Austrijski filozof Ludvig Vitgenštajn je rekao da ako nemaš reč za neku stvar, ne možeš da razmišljaš o njoj. I mislim da ranije nisam mogao da verbalizujem mnoga od svojih iskustava, i stoga još nisam mogao da razmišljam o njima. Tokom procesa pisanja, bio sam prinuđen da to zapravo pretočim u reči i razmišljam o tome. U nekim trenucima sam umirao od straha. Taj čin je bio veoma katarzičan, ali sada uviđam da nakon izdanja knjige imam odnos prema iskustvu preko reči koje sam našao, a ne samo preko svog varljivog sećanja.

Saznajte više o Pularinoj knjizi ovde.