Molimo vas da ruke i noge sve vreme držite unutar logora

Ovo je prvi deo od šest tekstova holivudskog pisca Džerija Štala.

Izlazim vam ja tako iz krematorijuma tokom ture po Aušvicu kad odjednom tinejdžerke u identičnim majicama sa likom Dejvida Bouvija dotrčavaju krešteći: "Kramah! Kramah!" Ne prepoznajem akcenat, ali sekund kasnije shvatam da govore: "Krejmer" i misle da sam glumac Majkl Ričards. Moja prva misao je: Niko ne bi smeo tako da krešti u koncentracionom logoru. Moja druga: Koliko je užasno to što ličim na Majkla Ričardsa ?

Osećam se kao monumentalni govnar što uopšte mislim o tome. Ovde. Upravo sam se isteturao iz jedne od isflekanih, hermetički zatvorenih komora u kojima su, pre 70 godina, milion muškaraca, žena i dece proveli svojih poslednjih 20 minuta goli, peneći na usta i vrišteći u agoniji dok im cijanovodična kiselina prži pluća sve dok se ne uguše. Leševi su, saznao sam, pravili piramidu. Žrtve su se borile za poslednji milimetar vazduha ispod tavanice. Roditelji su se trudili da dignu decu onoliko visoko koliko su mogli. Najviši sloj uvek su bile bebe.

Isuse! Pre incidenta sa Krejmerom, čekajući u redu za karte za logor smrti, izgoreo mi je zatiljak na suncu. (Ko još nosi kremu za sunčanje u Varšavu?) Kad zatičem sebe kako se žalim na to da sam izgoreo, i to u Aušvicu, želim da izvadim sebi mozak, umočim ga u deterdžent i urolam ga u slomljeno staklo. Posle gasne komore to deluje kao jedina odgovarajuća reakcija nekog pripadnika ljudskog roda.

Dozvoljavam devojkama da uslikaju nekoliko selfija sa mnom samo da ih se oslobodim. Nervozno bacam poglede ka ostatku svoje turističke grupe, nadajući se da niko od njih nije prisustvovao toj zastrašujućoj epizodi.

Ali malo sam požurio sa pričom. Pomenuta tura, verovatno bi trebalo da objasnim, pravi je razlog zašto sam ovde. Prijavio sam se na turu po imenu POPRIŠTA DRUGOG SVETSKOG RATA U ISTOČNOJ EVROPI. Četrnaest dana i noći vožnje autobusom po Poljskoj i Nemačkoj. Vrhunac (ako je to pravi izraz) podrazumeva tri logora: Aušvic, Buhenvald i Dahau, zajedno sa polka žurkom, autentičnom bratvurst večerom i drugim veseljem. I deliću sve to sa 19 običnih ljudi koje do tada nisam sreo.

Inače nikad ne bih pristao da učestvujem u ovako nečem. Tako zamišljam pakao. Ali ovo nisu normalna vremena. Uz porast mržnje prema Jevrejima inspirisane Trampom koju potpiruje alt-desnica i rasne netrpeljivosti koje se izlivaju sa društvenih mreža poput govana iz začepljenog klozeta, počeo sam da osećam kako sam otupeo na jezivu realnost koja se širi našom zemljom (a to je još bilo pre izbora). Želeo sam da priredim šok svom sistemu, da posetim neko mesto gde se odigralo nešto istinski jezivo u nezamislivim razmerama. A da bi sve bilo još neprijatnije, odlučio sam da to uradim u turističkoj grupi.

Da budem sasvim iskren, ne plaše me logori. Plaši me autobus. Ne volim da budem naguran u tesan prostor s drugim ljudima (ili druge ljude uopšteno), a otkako sam se skinuo s heroina ( duga priča), muka mi je u svakom vozilu. Uprkos tome, letim avionom do Varšave, ostavljam torbe u hotelu i, prema uputstvima, spuštam se u predvorje elegantnog varšavskog Hiltona tačno u šest da se sretnem sa svojim saputnicima Holokausterima. Ne trudim se da se predstavim u boljem svetlu nego što jesam, zato ću vam samo reći da procenjujem svakoga čim izađem iz lifta. Četiri srdačna, otvorena gospodina koji stoje kraj recepcije sigurno su članovi Kluba 4-H, mislim se u sebi. Pouzdani stanovnici Srednjeg zapada koji, ako već nisu doskora muzli krave, izgledaju kao da znaju kako se to radi. Bacivši pogled na drugi kraj prostorije, primećujem grupu starijih žena izvaljenih na hotelskim sofama koje su zasigurno užasne majke. Dok sramežljivo prilazim kako bih se pridružio 4-H ekipi, dve poljske dame od dva metra prolaze graciozno predvorjem, nogu do jagodičnih kostiju u providnim haljinama, visokim potpeticama i mikro suknjama, u pratnji klišetiziranih bezvratih telohranitelja. Primećujem pogled koji nam upućuju i duša mi se pomalo gasi. Oh, gle, američki farmeri!

Te večeri izlazimo na večeru u neku vrstu pećine koja služi kobasice. Posle jela, redom se predstavljamo jedni drugima i govorimo zašto smo poželeli da pođemo na ovu turu. Za stolom su penzionisane učiteljice iz Omahe, upravljač buldožerom iz Perta, bivši državni policajac iz Nju Džerzija u šezdesetim i njegova supruga, koja vodi advokatsku kancelariju. Šokantno — za mene, makar — ali velika većina odgovara sa: "Volim jevrejski narod" ili "Oduvek sam bio fasciniran Jevrejima!" Kad bih morao da nagađam, rekao bih da većina verovatno nikad nije upoznala pravog Jevreja (evo me!). A način na koji izgovaraju reč "Jevreji" podseća na trampovski eho njegove deklarisane ljubavi prema "crncima". Ali koga je briga? Svi su tako iskreni. Refleksivni prezir otapa se pred tako nepokolebljivom dobrodušnošću.

Ako ćemo pravo, kad ja dođem na red, osećam se kao doušnik. Svi ovi normalni ljudi blage naravi spremaju se za dobru staru turu Holokausta, dok sam ja, cinični govnar, tu da bih pisao o čitavom spektaklu i uz malo sreće dočarao besmisao svega. Ali nakon što objasnim da sam ovde po zadatku, živahni sedamdesetogodišnjak iz Čikaga po imenu Šlomo kaže mi da je i on oduvek planirao da piše nakon što se penzioniše. Gledaj nas samo! Običan par penzionera!

Šlomo nastavlja da opisuje svoje avanture kao šestogodišnjaka, tridesetih godina, kad je bio smešten u logor za poljske R.O. (raseljene osobe) pre nego što je u potpalublju stigao u Države. Sat vremena kasnije, dok se moja svinjska kobasica stvrdnjava na tanjiru, moj novi drugar primiče mi stolicu. Govori mi o problemima svoje žene sa crevima — "Bogu hvala pa nismo morali da joj nabavljamo kesu" — a ja mu pričamo o svom dedi Maksu, koji je kolostomiju uradio još šezdesetih. "Stavili su mu zavoj na stomak. Kad je morao da obavi nuždu, prešao bi u drugu sobu, skinuo zavoj, izvadio nešto što liči na mali ružičasti pseći penis i obavio nuždu u lončić koji je moja baka nosila sa sobom u torbi."

Šlomo slaže grimasu i vidim da je pomalo šokiran koliko sam bio detaljan — toliko sam se dugo družio sa izopačenim umetnicima da sam zaboravio kako se priča sa normalnim osobama — ali prelazi preko toga i svega nekoliko minuta kasnije sve je ponovo u redu među nama. Moram, zarad autobuske harmonije, da se naučim nekoj vrsti verbalnog suzdržavanja. Podsetnik samom sebi: Ne budi govnar.

Još na VICE.COM:

Moja baka se zvala Nirvana i preživela je Jasenovac

Šta danas znači iscrtavanje kukastog krsta u Srbiji

Pozdrav iz Aušvica: Knjiga o razglednicama sa najgoreg odmora na svetu