Šta sam radeći u kostimu Sunđerboba shvatio o ljudskoj prirodi
Foto: Rafael Ben-Ari via Alamy Photos
Tematski parkovi

Šta sam radeći u kostimu Sunđerboba shvatio o ljudskoj prirodi

Kada te posetioci konstantno maltretiraju, postoji rizik da ti to u nekom trenutku dozlogrdi i da uzvratiš udarac.
Tim Geyer
pisao Tim Geyer

Zabavni parkovi bi trebalo da budu izvor zabave i mučnine izazvane uzbuđenjem – ali naravno, za mnoge ljude, to je samo još jedno zaposlenje. Arni* već par meseci radi u jednom zabavnom parku, i kaže da zapravo postoje mnoge mračne strane tog posla. On je izvođač likova, što znači da šeta po parku obučen kao nindža kornjača ili Sunđerbob Kockalone, pozira za fotografije sa posetiocima, igra u predstavama, i daje sve od sebe da generalno širi radost po parku.

Reklame

Ali to mnogim posetiocima nije dovoljno. Razgovarao sam sa Arnijem o verbalnom i fizičkom zlostavljanju posetilaca koje mora da trpi svakodnevno. Iako je to postalo deo njegovog posla, to ne znači da mu je lako da se na to navikne.

Verbalno zlostavljanje

„Za nekoliko meseci koliko radim u ovom tematskom parku, video sam stvari koje ranije nisam mogao ni da zamislim. To je tako uvrnuto – angažovani smo da pomognemo gostima da se dobro zabave, ali nas po ceo dan vređaju. „Seronjo" i „kučkin sine" su najblaže uvrede.
Ujutru, na početku svake smene, naš tim se sastaje iza kulisa, da bi se utvrdilo ko tog dana oblači koji kostim, a ko je pratilac. Zadatak pratilaca je da se postaraju za to da se izvođaču u kostimu ne dogodi ništa loše. Kada se park otvori, odemo na ulaz da bismo dočekali posetioce u liku. To je obično prvi put tog dana da čujem da neko u mom pravcu vikne nešto kao, „Hej, Sunđerbobe, ti jebeni kretenu".

Fotografija: Laurie Goldfarb sa Alarmy Photos

Kada se dogodi nešto sa čime se roditelji ne slažu, ne ustručavaju se da nas vređaju pred svojom malom decom. Nedavno sam radio kao pratilac na mestu u parku na kome se izvođači okupljaju svakih par sati, da se slikaju sa posetiocima. Nakon što se jedan klinac slikao, njegova majka mi je prišla i rekla mi da misli da likovi nisu bili dovoljno ljubazni prema njemu. Rekao sam joj da ću razgovarati sa njima, i da će se rado ponovo slikati. To nju nije zadovoljilo – stojeći u redu sa svom tom decom širom otvorenih očiiju koja čekaju da se slikaju, ona se nagnula preko barijere između mesta za slikanje i reda, i zaurlala da je jedan od likova seronja i da ima malu kitu.

Reklame

Trudim se da ovakve stvari rešavam profesionalno, ali me ipak pogađaju. Uglavnom zato što jednostavno ne razumem zašto su ljudi takvi. Znam da verovatno nemaju nameru da uvrede mene lično – jednostavno misle da mogu da rade šta god požele kada izađu na izlet. Ali ipak, ne shvatam zašto ljudi misle da je u redu da se tako ponašaju.

Fizičko zlostavljanje

„Postoje dva tipa ljudi koji fizički povređuju izvođače u parku. Oni koji se previše uzbude i to učine slučajno – oni ti ne žele zlo, ali su suviše grubi sa kostimom ili maskom. Bilo kakav udarac je mnogo bolniji kada ga primiš preko kostima. Kad su ljudi svesni da mogu zaista da te povrede ako su previše grubi, obično su pažljiviji. Mada, još uvek se pitam da li ljudi zaborave da je u tom kostimu čovek.

Nažalost, ima i onih koji nas namerno udaraju. Nedavno sam se spustio na kolena da bih se slikao sa devojčicom od neke četiri godine, koja je i sama na sebi imala kostim. Onda je iznenada pritrčao neki tinejdžer, i šutnuo me u dupe – iz čista mira. Jednom drugom prilikom, tokom polednjeg zvaničnog slikanja tog dana – koje ume da bude prilično histerično, sa desetinama dece i roditelja koji žele da iskoriste poslednju priliku za fotografisanje – jedna gospođa je jednostavno zgrabila jednog izvođača ispod miške i bacila ga na zemlju.

Kada si u kostimu, ne možeš da učiniš mnogo toga da se suprotstaviš takvoj agresiji. Ne smemo da izađemo iz lika i razgovaramo sa gostima. Sve što možemo da učinimo je da pokušamo da ispričamo pratiocima šta se dogodilo, ali to može da bude teško – nije ti dozvoljeno da govoriš, a neki kostimi, na primer, kao kostim Patrika Zvezde, nemaju čak ni ruke ni noge. Kada radiš kao pratilac, nemoguće je da vidiš sve što se događa kada je lik u gomili. Neki gosti umeju da budu veoma nasilni – grupe tinejdžera naročito.

Reklame

U našem tematskom parku postoji ukleta kuća, i tamo su se nedavno dogodile neke baš loše stvari. Snimanje nije dozvoljeno, ali neke dve devojke i tri momka su protrčale kroz nju, a jedna od devojaka je snimala video. Jedna od naših izvođačica, koji nije izlazila iz lika, je zamolila devojku da skloni telefon, ali devojka ju je udarila u lice i slomila joj nos.
Kada je incident toliko ozbiljan, ipak izlazimo iz lika i odlazimo iza kulisa. Pratilac može da pokuša da uhvati počinioca, ali on obično odmah otperja. Kada ih ipak uhvatimo, odvedemo ih u službu za posetioce, i taj posetilac – tinejdžer koji je upravo udario Sunđerboba u levi zub, ili tako nešto – biva suočen sa ženom u kostimu, visokom metar i šezdeset, koja je primila udarac. Posle toga obično ne znaju šta da kažu".

Neudobnost kostima

„Unutar naših kostima bude izuzetno vruće, i nema cirkulacije vazduha. Posle sat i po u kostimu, svi izvođači prave polusatnu pauzu. Tokom svake smene, kostim stavljamo i skidamo oko pet ili šest puta. Skidamo ih iza kulisa da se provetre, a nekoliko puta dnevno presvlačimo i sportsku odeću koju nosimo ispod.
Sportska odeća se opere preko noći, a kostimi se dezinfikuju posle svake upotrebe. Svako malo odlaze na hemijsko čišćenje da bi se odagnao smrad. To malo pomaže, ali ipak uvek znaš da nisi prvi koji ga je obukao – što može da bude posebno nepijatna misao, kada se radi o postavi. Veoma je jasno da su se u njemu i drugi ljudi znojili kao svinje pre nego što si ga ti obukao".

Razmišljanje o osveti

„Kada te posetioci konstantno maltretiraju, postoji rizik da ti to u nekom trenutku dozlogrdi i da uzvratiš udarac. Jednom prilikom se jedan posetilac gurao preko reda, i kada su ga prozvali zbog toga, on je jasno stavio do znanja da misli da on ne mora da čeka kao svi ostali. Zviznuo je ka jednom od mojih kolega u kostimu, pozvao ga je da mu priđe, kao da je pas. Tu je mom kolegi prekipelo, i gurnuo je gosta. Ne jako – ne možeš zaista nekoga da udariš kada si u tom kostimu – ali dovoljno jako da tip shvati. Naravno, apsolutno je zabranjeno da tako postupamo prema gostima, ali najiskrenije, ja sam se osećao malo bolje zbog toga što je takvom tipu poruka bila preneta na taj način.

Nasilje u parku je obično jednostrano – od strane naših posetilaca ka nama. Radnici koji rukuju vožnjama trpe gadne komentare i pretnje fizičkim nasiljem, samo zbog toga što rade svoj posao i pridržavaju se pravila parka. Ali mi nemamo neku pravu psihološku podršku – možeš da razgovaraš sa vođom tima ako ti nešto zaista smeta, ali na kraju krajeva, to je samo deo tvog posla.

Najiskrenije, drago mi je što naši gosti ne mogu da razaznaju da li je u kostimu muškarac ili žena – prilično sam siguran da bi naše koleginice bile seksualno napadane, kada bi naši posetioci znali ko su. A čak i bez tog znanja, gosti su skloni tome da pipaju određene delove kostima – često zato što misle da je to super fora.

Kada se sve sabere i oduzme, ovaj posao je zaista promenio moj pogled na svet – naučio sam da ne možeš jednostavno da naivno očekuješ najbolje od ljudi. A iako ovaj posao ume da bude mentalno i fizički iscrpljujuć, i dalje volim da ga obavljam. Ne zbog novca – zarađujemo minimalac – već zato što toliko mnogo sjajnih trenutaka nadoknađuje one loše. Zaista, ništa ne može da se meri sa time kada uspeš da zasmeješ dete u invalidskim kolicima, na primer. Ali zaista se pitam odakle dolazi sva ta negativna energija koju neki posetioci donose sa sobom. Mislim, ovo je zabavni park. Zašto su neki ljudi toliko zapeli da im ne bude zabavno?"

*Arnijevo ime je izmenjeno da bi njegovi privatnost i radno mesto bili zaštićeni. Iz istog razloga nismo naveli u kom zabavnom parku radi.