Film

Moj život sa Rokijem Balboom

Svako gledanje je isto - veselim se svakom udarcu, znojim se kad Roki počne da prima batine, navijam, skačem, vrištim kao da prvi put gledam. Ili, zapravo​, kao da gledam neki pravi boks meč.
23.8.17
Foto: privatna arhiva

Moj omiljeni film svih vremena je Aliens Džejmsa Kamerona. Drugi je, recimo, The Killer Džona Vua, treći Once Upon a Time in the West Serđa Leonea. Međutim, kada bi me pitali koji sam film u stanju da pogledam doslovno svaki put kada ga krajičkom oka zakačim na televiziji, mislim da ne bih spomenuo nijedan od njih. Ta kategorija "mogu uvek da ih pogledam u bilo koje doba dana" je ipak nešto specifičnije.

Reklame

Tako sam, recimo, Bloodsport sa Žan-Klodom gledao jedno šesnaest hiljada puta. Divnu komediju Trading Places sa Edijem Marfijem i Denom Ekrojdom doslovno svaki put ispratim, makar uleteo i na pet minuta pred kraj, obustavljam svaku aktivnost i gledam. Međutim, sveti gral u ovoj klasi zauzima heksalogija filmova o zatupastom, ali dozlaboga šarmantnom bokseru italijanskog porekla iz Filadelfije - Rokiju Balboi.

Roki je uz mene bukvalno ceo život. Naš prvi susret odigrao se pre nekih trideset leta, i to na jeziku njegovih predaka. Kao mali, živeo sam godinu dana u Kotoru i isključivo se kljukao italijanskom televizijom, koju si bez previše muke mogao da ukačiš sobnom antenom. Jedne noći, gledao sam prvi film i odmah se navukao - nema veze što je sve bilo na italijanskom i što sam imao pet-šest godina, odmah sam osetio tu zaraznu energiju u velikoj priči o malom borcu koji snagom volje uspeva da izdrži petnaest rundi protiv šampiona.

Dalje je sve išlo prirodno. Drugi deo sam gledao na državnoj televiziji kad sam se vratio u Beograd, treći i četvrti na nekim piratskim VHS kasetama. Čak sam i peti deo, tu crnu ovcu serijala za koju se mnogi prave da se nije desio, gledao hiljadu puta. Štaviše, mislim da je jedini razlog zašto je šesti deo nazvan samo Rocky Balboa a ne Rocky VI taj da bi kolekcionari na policama mogli da preskoče kletu peticu. Jer, ako vam među diskovima stoji Rocky I, II, III, IV pa VI, ljudi bi rekli, čekaj, fali ti V. A ovako, kolekcija lepo, i za OCD neinvazivno, izgleda kad sa četvorke prelazi na Balboa.

Reklame

U ponedeljak uveče sam nešto raduckao po kući, i taman pred spavanje sednem da vidim šta ima na TV-u. Malo vesti, malo serija, malo Vučića i Dačića, tek odjednom, na prvom kanalu javnog servisa, osmehnu mi se poznato lice. Roki, pa još kec! Poslao sam ženu i ćerku na spavanje i rekao: "Sad ću ja", ali naravno, nisam mogao da se odvojim od ekrana dok sudija nije odzvonio za kraj petnaeste runde.

Roki nije pretežak film za uživati. Svi volimo dobru priču o autsajderu, a ovo je ipak jedna od najboljih. Sirotan sa ulice dobija šansu da postane šampion i uspe, postane čuven, ali i pored toga zadrži svoj narodski šarm. Naravno, velike zasluge pripadaju i duhovnom ocu "italijanskog pastuva" Silvesteru Staloneu, čoveku koji je tokom godina postao sinonim sa najpoznatijim likom kog je glumio. Stalone je Rokiju udahnuo život kada se i sam borio sa egzistenciju, što celu priči čini dodatno autentičnom.

Ključni deo svakog Roki filma je trening montaža. U suštini, struktura svakog nastavka je relativno jednostavna. Uvod, zatim izazov, pa trening i na kraju, klimaktična borba. Borbe nisu loše snimljene, ali nekako je upravo trening ono što svima digne adrenalin do maksimuma. U prvom delu, Roki trenira sirotinjski - sparinguje sa polutkama u hladnjači i radi jednoruke sklekove u smrdljivoj trening hali starog Mikija. Kako filmovi odmiču, njegove metode se malo i modernizuju - osim u četvorci, gde pribegava back to basics treningu u nekoj ruskoj šumi - ipak, kruna tih trening montaža je deo kada Roki istrči na ulice Filadelfije.

Reklame

U tom trenutku, utihnu svi zvuci, i kreće čuvena tema Gonna Fly Now kompozitora Bila Kontija. Roki džogira u sivoj trenerci, prvo po gradskim dokovima, pa na ulicama, a veliko finale se odigrava ispred filadelfijskog Muzeja umetnosti, gde Balboa istrči uz poveće stepenište, okrene se prema rodnom gradu i trijumfalno podigne ruke. Taj kadar, u kojem Balbou kamera snima sa leđa uz panoramu "grada bratske ljubave" u pozadini, jednako je mitološki kao i muzička tema koja ga prati.

Jeste li se ikada zapitali, kakav je osećaj istrčati te stepenike, okrenuti se prema Filadelfiji i uzviknuti neku glupost poput: " Yo Adrian, we did it!"? Ako niste, ne morate da čitate dalje, na pogrešnom ste tekstu, i ovo vam je dosta. Ali ako jeste, ne morate pisati Staloneu. Ja ću da vam ispričam.

Pre deset godina, prvi i jedini put u životu bio sam u Sjedinjenim Američkim Državama. Proveo sam nezaboravnih dvadeset dana na Istočnoj obali, i video svašta. Spomenike i muzeje u Vašingtonu, Empajer Stejt Bilding i ostale čari Njujorka, bojni brod USS Severna Karolina koji je pretvoren u muzej, baltimorski akvarijum, zgradu u kojoj je snimana legendarna serija Homicide: Life on the Street. Gledao sam bejzbol na čuvenom Šej stadionu gde su nekada svirali Bitlsi, išao u Duram u Severnoj Karolini da gledam Duram Bulse koje su proslavili Kevin Kostner i Tim Robins. Sve je to super, ali moj glavni cilj je bio da se dokopam Filadelfije i istrčim uz legendarno stepenište. I i tome sam i uspeo.

Reklame

Sećam se da je bila subota. Prijatelj kod kog sam odseo je uspeo da namoli drugara da nas poveze do Filadelfije, udaljene nekih dva sata vožnje, na neobavezni izlet. Prvi deo dana proveli smo zaokupljeni standardnim gradskim akcijama. Zvono slobode, čuveni simbol američke revolucije, pa ručak kod "Peta", čoveka koji je, kako predanje kaže, izmislio legendarni čizstejk. U rano popodne, kada smo svi bili namireni, kucnuo je čas da nađemo taj muzej i uradimo ono zbog čega sam uopšte i došao Ajversonu i dr Džeju u goste.

foto via Flickr user Todd Van Hoosear

Sećam se, takođe, da sam se brinuo da ću biti jedini kreten koji će trčati uz stepenište. E, pa, prevario sam se. Kada smo došli pred muzej, barem desetoro ljudi je trčalo uzbrdo i shadowboxovalo na vrhu. Dobro je, odahnuo sam, ipak ima još ludaka. Nakon obilaska donjeg platoa i slikanja ispred bronzane statue Rokija (ona što je prvi put prikažu u Rocky III, čija je replika sada u Žitištu), bio sam spreman da ostvarim dečačke snove. Uzeo sam mali mp3 plejer, onaj mini-stik od tada ogromnih 256MB, premotao na Gonna Fly Now, nabio slušalice i hrabro krenuo napred.

Sedamdeset i dva stepenika kasnije, bio sam na krovu sveta. Trijumfalno sam se okrenuo i ispozirao za sliku - grobari nek' oproste, ali namenski sam obukao stari dres za ovu zgodu. Nisam zazivao Taliju Šajer, niti sam nešto gistro boksovao. Samo sam podigao ruke i uživao u trenutku. Panorama na mojoj slici nije baš lepa kao ona u filmu, neki radovi su bili u toku, ali nema veze.

Par metara pored mene, neki momci su doneli kućnog ljubimca, omanju iguanu, kako bi je slikali u bronzanom otisku Rokijevih "starki" u kojima se popne u prvom filmu. Za sreću, kažu.:

Nisam se osetio spremnim da uđem u ring sa Apolom Kridom ili nedajbože Ivanom Dragom. Ali, neću da lažem, osetio sam se ispunjeno nekom dečačkom srećom. Osnovni kredo Rokijevih filmova je da nikada ne treba odustati, i da je sve moguće. To što sam se ja, dvadeset i kusur godina nakon te kotorske večeri uz Rai Uno, obreo u Filadelfiji na istom mestu kao i Stalone, bilo mi je sasvim dovoljno.

Kasnije sam saznao da su dva filadelfijska novinara čitavu godinu dolazili na "Rokijevo stepenište" i razgovarali sa likovima koji su trčali. Ta iskustva su na kraju pretočili u knjigu Rokijeve priče: o ljubavi, nadi i sreći na najčuvenijem američkom stepeništu. Nisam čitao knjigu, ali jesam intervju sa autorima i ponekim "trkačem".

Reklame

Bio je tu jedan Marokanac iz Francuske koji je godinu dana ribao školske patose kako bi zaradio za avio-kartu do Filadelfije. Mladi bračni par, oboje veliki fanovi, koji su se upoznali na stepeništu. Iako Roki nikada nije postojao, njegov lik je uvek uspeo da izvuče najbolje iz drugih. Njegove jednostavne rečenice i dalje gađaju pravo u srce.

Godine su prošle, ali Roki i dalje doživljava reprize na brojnim TV stanicama. U ponedeljak sam uhvatio keca, a ovaj tekst pišem nakon što sam u utorak uveče pogledao dvojku - film koji je, u suštini, kopija onog prvog, samo što finalna borba ima pozitivan ishod po glavnog junaka. Svako gledanje je isto - veselim se svakom udarcu, znojim se kad Roki počne da prima batine, navijam, skačem, vrištim kao da prvi put gledam. Ili, zapravo, kao da gledam neki pravi boks meč.

Samo, sada kad Roki krene uz stepenište sa onom muzikom u pozadini, ja u glavi mogu sasvim dobro da zamislim sebe kako radim to isto. I to mi uvek izmami širi osmeh na lice.

Roki Balboa nastupa na RTS-u u isto vreme, do kraja nedelje. Da parafraziram Klabera Lenga, I pity the fool koja ne upali TV!

-