Porodica

Kada je trenutak da prekineš odnose sa članom porodice?

Postoji razlika između obične porodične drame i toksičnog odnosa.

Tekst je objavljen na TONIC

Deluje skoro kao da je blago disfunkcionalno postalo novo funkcionalno, kada je reč o porodici. Većina članova porodica s vremena na vreme nerviraju jedni druge, upadaju u sukobe oko politike, religije i životnih izbora. Ali uprkos tim nesporazumima, mnogi od nas skloni su tome da se oslone na ljubav i podršku koju nam pruža naša biološka (ili izabrana) porodica. Međutim, za ljude sa „toksičnim“ roditeljima ili braćom i sestrama, održavanje ovih porodičnih veza može da bude izazov, sa manama koje nadmašuju prednosti toga da ih zadrže u svakodnevnom životu.

Reklame

Dženifer Meknili, 39, koja živi u Skotsdejlu, Arizona, je odrasla u naizgled dobro prilagođenoj porodici. Njen tata je naporno radio da bi izdržavao svoju porodicu, dok je mama ostajala kod kuće i starala se o njoj i njenom starijem bratu. Ali tokom čitavog detinjstva Meknilijeve, njena majka ju je ekstremno verbalno zlostavljala.

„Neprekidno mi je govorila da sam ’problematična’ i da imam mentalnih problema“, kaže Meknili. Umesto da tokom godina podržava svoju ćerku u njenim obazovnim i profesionalnim ambicijama, majka Meknilijeve joj je govorila da je debela i neuspešna. „Zasipala me je uvredljivim komentarima kada god je mogla“.

Ovaj obrazac je uzeo svog danka, i kao i drugi koji dugo trpe verbalne napade, Meknili je internizovala kritke svoje majke kao istinite, zbog čega joj je bilo teško da razvije samopouzdanje. Čak i nakon što se odselila od roditelja, šok od majčinih reči nije nestao, utičući na sposobnost Meknilijeve da bude uspešna u svojoj karijeri instruktorke pilatiesa.

Njena muka je razumljiva. Čak i kada mladi odrasli ljudi napuste kuće u kojima su odrasli, psihički ožiljci zlostavljanja ostaju. Šta više, istraživanja pokazuju da zlostavljanje dece može da izmeni razvoj mozga, umanji sposobnost za stvarenje veza u kojima vlada poverenje, i prouzrokuje posttraumatični stresni poremećaj, isto psihološko stanje koje pogađa ratne veterane.

Nedavna studija koju je sproveo Univerzitet Mekgil, pokazala je da trauma u detinjstvu – kao što je zlostavljanje deteta – utiče ne razvoj mozga i spajanje sinapsi. Proučavajući uzorke mozga post-mortem (onih koji su u detinjstvu bili izloženi teškom obliku verbalnog i emocionalnog zlostavljanja), istraživači su otkrili abnormalnosti u amigdali – delu mozga koji služi kao emocionalni termostat. Kada je ovaj deo mozga oštećen, ljudima može da bude teže da kontrolišu svoje emocije, zbog čega češće pate od anksioznosti i depresije.

Reklame

Ipak, mnogim ljudima koji su morali da pretrpe bilo kakvo zlostavljanje, prekidanje veza sa porodicom može da deluje kao drastična mera. Ali nedavno objavljeni članak u Njujork Tajmsu o otuđenju u porodici citira istraživanje kojim je otkriveno da je 8 procenata odraslih ljudi u Britaniji (na uzorku od 2000 ljudi) prekinulo kontakt sa nekim članom porodice. A kao i kod mnogih raskida u vezama, do kraja nije došlo odjednom, već postepeno.

Nakon što je majka godinama loše postupala sa njom, Meknili je konačno okončala njihovu vezu. Do eskalacije je došlo kada je njen otac umro. „Kada je tata umro, mama me je zvala nekoliko puta dnevno. Ako joj se ne bih odmah javila, slala bi mi poruke sve dok joj ne odgovorim na poziv. Pokušala sam da odredim granice, ali samo sam je još više naljutila“, kaže mi Meknili.

Konačno je shvatila da joj interacija sa majkom stvara emocionalni mamurluk, zbog čega je bila isceđena, iznervirana i imala loše mišljenje o sebi. „Svaki put kada sam razgovarala s njom, trebalo mi je više dana da se oporavim“, kaže ona.

Kada prijatelji, kolege ili partneri loše postupaju prema nama time što nas optužuju da su naše žrtve, kritikuju nas i emotivno zlostavljaju, ljudi nam često govore da napravimo distancu. Međutim, taj savet nije uvek primenljiv na članove porodice.

„Naše društvo je sklono spasavanju porodičnih odnosa“, kaže Emili Perin-Giford, tridesetosmogodišnja američka klinička psihološkinja koja živi u Cirihu, Švajcarska. Perin-Giford veruje da ovaj savet može da naškodi žrtvama zlostavljanja, time što će učini da se osećaju neshvaćeno i usamljeno. Umesto toga, ona savetuje svoje pacijente da sačuvaju svoje mentalno zdravlje i dobrobit, čak iako to znači udaljavanje od rođaka.

Reklame

I dok njeni saveti potiču iz kliničkog iskustva, plod su i njene sopstvene traume. Perin-Giford je odrasla sa svojom majkom, ocem, starijom sestrom i starijim bratom, i tokom detinjstva se osećala zaštićeno i voljeno. Ali sve se promenilo kada joj je u februaru 2000. umrla mama.

„Moja porodica je postala disfunkcionala, zato što nismo bili u stanju da procesiramo smrt moje majke“, kaže Perin-Giford. Međutim, najveći jaz je nastao između Perin-Giford i njenog starijeg brata. Nakon smrti njihove majke, brat ju je napao, tvrdeći da je Perin-Giford nezahvalna i optužio ju je da „misli da je bolja od svih ostalih“.

Jedne večeri, u porodičnoj kući u kojoj su odrasli (gde je njen brat živeo sa svojom porodicom), sukob je eskalirao. „Brat je iznenada počeo da me udara po glavi i da me tuče“, kaže ona. Iako ga je preklinjala da prestane, on je pokušao da je zadavi, i na kraju je bacio niz stepenice. Kada je Perin-Giford ispričala svom ocu za napad, on je za postupke njenog brata okrivio nju, zapretivši joj da će je izuzeti iz nasledstva ako podnese tužbu.

Ubrzo nakon napada, Perin-Giford je odlučila da prekine veze sa članovima svoje porodice koju su je zlostavljali.

Od prekida veza, emocionalni bol se zadržao, ali to je Perin-Giford dalo prostora da preboli. „Sada mi je život krenuo nabolje. Nedavno sam postala majka, i drago mi je što sam se izbavila iz ciklusa zlostavljanja“, kaže ona.

Iako se Meknili i Perin-Giford osećaju slobodnije nakon što su prekinule veze s porodicama, prekid odnosa s rođacima ima svojih posledica. Suzan Ros, majka i baka koja živi u Ajdahu, pre više od deset godina je prekinula kontakt sa svojom porodicom. „Iako se osećam emotivno stabilnije, tužno je ne imati te porodične veze, korene koji potiču od davnina“, kaže ona.

Reklame

Ostavljenje za sobom člana porodice, kao što je roditelj, takođe može da izazove i osećaj usamljenosti, zato što prijatelji i partneri ne razumeju u potpunosti takvu odluku. Iako naše društvo pokazuje saosećanje prema zlostavljanoj deci, manje smo obavešteni o ožiljcima koji ne nestaju kod odraslih žrtava trauma, zbog čega ne znamo kako da se nosimo sa problematičnim članovima porodice.

I kako onda da znaš kada je vreme da prekineš kontakt, a ne samo ga svedeš na minimum? Kao psihološkinja, ja svojim klijentima volim da dam sledeći savet: obraćajte pažnju na to kako se osećate pre i posle razgovora sa tom osobom. Anksioznost i depresija često se jave pre interakcije sa toksičnim rođakom. Simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja takođe mogu da se jave, što vraća bolna sećanja iz detinjstva, a što može da ukazuje na to da su te interakcije stresne, a ne blagotvorne.

I konačno, ako iznova i iznova pokušavate rođaku da ukažete na njegovo ponašanje, a on to negira, obratite pažnju na to. Pojedinci koji nisu u stanju da budu odgovorni za svoje postupke često čine da se osećamo kao da „grešimo“, što može da bude znak zlostavljanja. Ljudi skloni zlostavljanju takođe preokrenu stvar tako što se naljute na žrtvu, da bi održali moć i kontrolu. Takođe mogu i da manipulišu našom empatijom, nudeći izgovore zašto su se poneli pogrešno, umesto da naprave istinski napor da se promene. Ovo je njihov prtljag, a ne vaš. A razgovor sa terapeutom – nekim ko može da vam da nepristrasnu perspektivu – može da vam pomogne da odlučite da li je taj prtljag vama postao pretežak.

JOŠ na VICE: