Zašto je "Kurčevitost Mitrovčana" uvreda za ljude iz Kosovske Mitrovice

Sve što se desilo u Kosovskoj Mitrovici u ponedeljak jeste bilo bitno, ali ne zbog samih događaja, čak ne i zbog njihovog značaja, već pre svega zbog toga na šta podsećaju.

Kada je Marko Đurić priveden, kada su krenule uživo emisije iz studija Pinka i RTS-a, kada su se na ekranima iznova i iznova ponavljali isti snimci preko kojih su išli sve ekstremniji i ekstremniji komentari, sve je na trenutak zaličilo na devedesete. Ili na 17. mart. Ili na dan proglašenja nezavisnosti Kosova. I svima je bilo jasno da to nije baš tako, ali to nije ono što je bilo bitno. Srž se nalazila u šibici koja je tu zapaljena U razgovorima sa ljudima, vrlo brzo su se pojavljivale reference na "znaš kako je rat počeo…". Na televizijama, neki ljudi iz prošlosti su slobodno govorili o "ratu" o "provokacijama", o "reciprocitetnom odgovoru", o raznim drugim stvarima koje su se uglavnom svodile na hiperbolične izvale koje su kako je veče išlo, sve manje imale veze sa stvarnošću a sve više sa emocijama. Sa željama koje se dugo već kuvaju ali nemaju prostora u "unutrašnjem dijalogu" jer su nerealne. Ali kada se dese incidenti, kada krene frka, kada na televiziji krenu programu koji izgledaju kao simulakrumi devedesetih, počne kurčenje.

U svom gostovanju na RTS, Nikola Selaković, generalni sekretar u kabinetu predsednika Srbije ne pokušava da vređa, ne pokušava da preti niti govori nešto loše i strašno. Reč "kurčevit" koju je upotrebio treba da ima pozitivnu konotaciju. To je arhaična reč koja bi trebalo da istovremeno izazove smeh i ponos. Da pokaže kako on poznaje istoriju srpskog jezika, kako razume tradiciju, kako duboko poštuje "Mitrovčane" i ono što oni predstavljaju. Oni su "srce" dela Kosova u kome su Srbi većinsko stanovništvo, a Kosovo je srce Srbije, i naša veza sa slavnom prošlošću. Zato su "Mitrovčani kurčeviti". Oni bi trebalo da budu ta spona između prošlosti Srbije koja je u našim mislima, i sadašnjosti Srbije koja se muči sa problemima ali je odlučna da u budućnosti na neki način ponovo uspostavi tu prošlost.

Gospodin Selaković nije jedini. Predsednik Vučić je takođe pozivao na smirenost, kao i opozicioni političari. Eto, desio se incident i sad je jako bitno da svi pozovemo na mir i smirenost, da pokažemo kako brinemo o ljudima koji žive na Kosovu, kako razumemo emocije koje su se podgrejale, ali da je po svaku cenu najvažnije da se situacija "smiri".

I baš se u ovome vidi taj jako čudan, i jako snishodljiv odnos koji Srbija ima prema Srbima na Kosovu. Juče, u izjavama za VICE, građani Mitrovice su sami rekli da "ne treba da se priča nama da ostanemo smireni, bolje mi to znamo od njih iz fotelja." Sve što se desilo u ponedeljak u Mitrovici je bila posledica sukoba i problema na liniji Beograd - Priština, i nije imalo nikakve direktne povode u Mitrovici. Predsednik Vučić je prošle nedelje rekao da će srpski funkcioneri doći na Kosovo, bez obira da li će lokalne vlasti dati dozvolu za to. Kosovski ministar je onda rekao da će svako ko dođe bez dozvole biti uhapšen. To se onda i desilo. Obe strane i obe vlasti su imale neku političku korist od deportovanja Đurića. Srpska strana je pokaza nacionalističke zube, kosovska strana je pokazala puške. Građani Mitrovice nisu imali nikakve koristi, kao ni svi građani Kosova i Srbije. I uglavnom su svi ostali mirni. Kao što su to uvek. Jer generalno, ljudi, bilo koji ljudi, koji žive negde su "mirni" zato što se bave svojim životima. Tako život funkcioniše. I to se tako odvija bez obzira na nacionalnu pripadnost i razlike i političku situaciju.

Mesta gde nije bilo "mira" su naslovne strane beogradskih tabloida i programi beogradskih televizija i izjave državnih funkcionera. Političari, poslanici, analitičari, voditelji, urednici - oni su poslednjih dana bili "kurčeviti" i nastavljaju da budu to. Jer "kurčevitost", tj, kurčenje je jako korisna emocija za nastup u medijima. Emocija je intenzivna, svi mogu da je prepoznaju, a po pitanju Kosova, koje je uvek jako emotivno u srpskoj javnosti, kurčevitost je nešto što gledaoci naširoko dele sa onima koji im se tim tonom obraćaju sa televizora. Stvara se instant konekcija, emotivna petlja koja se iznova uspostavlja: sa televizije se neko kurči, vi se onda kurčite pred televizorom i želite da vam televizor potvrdi tu emociju što se desi odmah posle najnovijeg bloka reklama. Gledanost raste, emocije se prazne, novine se prodaje, vesti o "Đurićevom lajku" se klikću bez obzira da li su tačni ili ne, komentari se pišu. Čak se objavljuju i tekstovi o hapšenju pre nego što se hapšenje dogodi. Vrlo brzo se stvara zatvoreni ekosistem baziran na sećanjima na devedesete tokom kojih je TV program bio emotivno jako zadovoljavajući jer se kanalisao i eksploatisao emocije koje su se proživljavale svakog dana zbog ratova koji su dešavali u okolnim zemljama.

To ni tada, ni sada nisu bile vesti tokom kojih su se saopštavane informacije, već zabavni program koji se bavio samo ljudskim emocijama i eksploatisanjem istih zarad političke ili ekonomske koristi. Stvarni ljudi, u ovom slučaju građani Kosovske Mitrovice, nisu bitni u toj priči. Jesu, ali samo kao ideja, kao obeleživač, ne kao stvarna ljudska bića.

Tako se desi da se kaže da su "MItrovčani kurčeviti". Jer je potrebno da oni budu, da bi funkcioneri mogli da pozovu na "smirenost". Da bi izgledali ozbiljno, odgovorno i sposobno. Što je, dubinski, jako velika uvreda za Mitrovčane. I ne samo za njih, nego za bilo koju grupu ljudi koja se opiše jednom rečju. Pre svega zato što to nikada nije tačno. Jer je generalizacija. A generalizacije su uvek lažne i uvek uprošćavaju, a ovde se ne radi o dramskoj situaciji i sukobu već o stvarnim životima - tj, bar bi trebalo da je tako. Ali svi znamo da nije.

I svima je jasno zašto je neprimereno na svakom nivou da se gospodin Selaković ovako obraća Mitrovčanima i da ih ovako opisuje. Pogotovu kada je "unutrašnji dijalog" blizu kraja. I najmanji problem je to što je reč "kurčevitost" blizu psovci. Mnogo veći je to što se Srbi koji žive na Kosovu opet i iznova koriste kao živi štit i kao sredstvo u političkoj borbi i političkom marketingu. Problem je generalno kada se bilo koji ljudi koriste za tu svrhu. Jer državni funkcioneri bukvalno treba da rade suprotno od svega toga. Da rade za ljude a ne da koriste ljude. Ali naravno, ova prethodna rečenica izgleda potpuno besmisleno jer znamo kako stvarnost ovde funkcioniše i čemu služi.

Mada je ipak bitno da se kaže da je to jako loše. Iako neće imati gotovo nikakvog efekta.