– Želim da poručim jednu stvar kriminalcima i banditima koji dolaze u Beograd i u Srbiju i misle da na našim ulicama mogu da se međusobno obračunavaju, da im to nikada neće biti dozvoljeno, da Beograd nije njihova prćija i da im nećemo dozvoliti da našu zemlju koriste za poligon za međusobna upucavanja. Tu naročito mislim na one koji dolaze iz jedne od bivših jugoslovenskih republika – rekao je ministar Stefanović u jednoj u nizu zbunjujućih izjava predstavnika vlasti povodom slučaja ubistva Aleksandra Stankovića.

I da se razumemo, mislio je na Crnu Goru.

Stanković, a.k.a Sale Mutavi, vođa navijača Partizana i osuđivani kriminalac likvidiran je rafalnom paljbom iz kalašnjikova u blizini Centralnog zatvora u Beogradu. Mafijaški obračun ne prestaje da bude tema u javnosti, posebno nakon onoliko čitulja u novinama, cele fudbalske i košarkaške postave Partizana u majicama sa njegovim likom, i predstavnika fudbalskog kluba Partizan na njegovoj sahrani.

Povod za ulazak u rat „s’ mafiju“ je, ispostavilo se, bio mafijaški obračun u centru Beograda, povezan sa crnogorskim klanovima, što je scenario gotovo svih pucnjava i eksplozija automobila kojih smo se nagledali proteklih godina.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić odbio je da komentariše majice sa likom kriminalca na sportskim terenima, rekavši da svako ima pravo da nosi ili ne nosi majicu, a da je „njegov posao da se pobrine da ubistvo Stankovića bude istraženo i da ubice ne prođu nekažnjeno“. Znam, svaki atom logike u vama je na potpuno suprotnoj strani onoga što premijer govori. Ali hej, logika je mutna onog trenutka kada nam ministar unutrašnjih poslova i premijer saopštavaju da „objavljuju rat mafiji“, da će se kriminalci, iako povezani sa državnim službama, sudariti sa „žestokom pesnicom države“, da je „mi ili oni“ stanje… I, najvažnije, da je reč o „uvoznom ubistvu“ odnosno o „uvoznim kriminalcima“, pošto, jelte, mi ovde nemamo tih problema.

Za onog ko bi zaista trebalo da se postara da se ovo ubistvo rasvetli, vest da je na Petlovom brdu grupa navijača Rada napala i izbola pripadnika policije, na primer, nije bila povod za objavljivanje rata mafiji. Do konačnog obračuna sa kriminalom nije došlo ni kada je pretučen direktor Partizana u incidentu u kome je učestvovao i Sale Mutavi. On je još jednom izbegao zatvor, kao što od 2013. uspešno odlaže izvršenje zatvorske kazne od više od pet godina zatvora zbog trgovine narkoticima i posedovanja oružja. Ni na jednu od ovih činjenica se ministar Stefanović nije osvrnuo kada je objavio rat „uvoznim kriminalcima“ i njihovim domaćim saradnicima.

Ako malo bolje analiziramo javne nastupe ministra Stefanovića, videćemo da nam – sem kada nas uverava da ne postoje kriminalne grupe koje prete Srbiji i da huligani neće vladati Beogradom – on u stilu ortaka koji poslednji stiže na žurku saopštava da se kriminalci ustvari kriju iza navijačkih grupa. To sada zna i onaj mali koga je ćale smoren odveo sa prethodne košarkaške utakmice Partizana.

Svega dve nedelja pred ubistvo Saleta Mutavog ministar je izjavio da kriminalci gube bitku sa policijom. A rat?

Još jedna „Eliot Nes“ epizoda dr Stefanovića viđena je prilikom hapšenja „onog čije ime niko ne sme da izgovori“ Dragoslava Kosmajca. Njega je premijer i pre hapšenja označio kao najvećeg narko bosa u zemlji, ali to ne znači da je optužen za ta dela. Naprotiv, njemu se sudi za utaju četiri hiljade evra poreza. No, što bi i ministar Neš rekao „tako je i Al Kapone pao“.

Konferencije za štampu na neki način jesu postale glavna arena za obračun za mafijom, Kaponeom, Kumom, mlađim Korleonovima, Eskobarom i Tonijem Montanom. Setimo se samo konferencije za štampu kada je ministru društvo pravilo oko dvadesetak policajaca, pretpostavljam iz svih jedinica koje postoje, u punoj borbenoj opremi sa sve puškama u rukama i fantomkama na glavama.

Povod za ovako ratno-estetsku konferenciju bilo je obaveštenje da je premijer Srbije prošao poligraf na pitanjima koja je pokrenuo jedan tabloid a koja su, navodno, bila uvod u državni udar. A da, usput je i ministar Stefanović obavestio javnost da je policija uhapsila bišveg policajca koji je bio povezan sa barsko-budvanskom kriminalnom grupom.

Međutim, osim nekoliko većih policijskih akcija, zaista spektakularnih naziva poput Cunami i Skener i Ciklon i uglavnom izuzetno audio i vizuelno ispraćenih, borba protiv kriminala i korupcije nije nešto što građani u Srbiji prepoznaju kao iskren napor, pokazuje Globalni barometar korupcije. Takođe, istraživanja pokazuju da građani nemaju poverenja u policiju, ma koliko ministar imao potrebu da nas uverava da građani mogu da im veruju, posebno nakon događaja iz Hercegovačke ulice.

Reči ministra su merljive u bliskoj budućnosti. Jake, poput „rat“ i „mafija“ nije nešto što će se lako zaboraviti. Sigurno je da većina građana nema problema sa vođenjem takvog rata ako to znači da rafali neće prolaziti pored glave na ulici u četvrtak predveče i da neće morati da objasne deci na tribini zašto se odaje počast osuđivanom kriminalcu.