Prvi susret sa Slobodanom Miloševićem imao sam, jasno mogu da se setim, u jesen 1987. godine. Sedeli smo u dvorištu kuće na Senjaku u nedeljnom popodnevu, jednom od onih čiji mir je teško danas, posle svega, ikako opisati. Tišinu koja bi popadala po ulicama, odsustvo ljudi i saobraćaja.
Na stolu su bile ploče pristigle iz Londona, trebalo je da pređemo u potkrovlje gde je bio gramofon ali je taj jesenji dan bio prelep i nikom se nije ulazilo unutra. Iz prizemlja je odjeknuo naglo nekakav prozukli glas, neki čovek je govorio kao da se dere, i da nekom nešto preti, ali ko, nisam pojma imao, u kući je osim D. živela još samo njegova baba.
„Jao, opet je pojačala televizor“, rekao je D. „Pa šta ovo sluša, ko se ovo dere“, pitao sam. „Nemam pojma“, kazao je D, „to je ovaj neki sad što se pojavio, ona prati to opsesivno“. Prozukli glas se nastavljao, baba nije smanjivala televizor, govor je trajao i efikasno uništavao tišinu i mir nedeljnog popodneva, u Beogradu, krajem osamdesetih.
U društvu je bio i jedan stariji momak koji je počeo da studira teologiju što je u to vreme bila ozbiljna egzotika. Niko se nije bavio crkvom i verom, niti je ta priča značila nešto. Gledao je dugo jednu ploču, posmatrao je omot, i nije mogao da sakrije da ga prozukli glas ozbiljno remeti. Posle izvesnog vremena je spustio ploču na sto i ustajući da napusti beznadežno kontaminiran ambijent, pogladivši bradu prerano sazrelog dvadesetogodišnjaka, rekao, vidljivo poražen od televizora: „Došlo ovo neko vreme kad treba samo u kući sedeti, Bogu se moliti i bluz slušati“.
Danas, u nekom podvlačenju tridesetogodišnjeg računa, prebiram po sećanjima ne bih li sklopio sopstveni mozaik uspomena, kada i gde sam se susreo sa Slobodanom Miloševićem, kako sam uopšte postao svestan da postoji, kad mi je postalo jasno šta radi, kad je počeo da me nervira i kada sam počeo, u kom to tačno momentu, da ga – iskreno mrzim. Taj govor sa televizora koji nam je pokvario idilu – kao zloslutni predznak svega što će Milošević u narednih desetak godina stići da uništi – bio je prvi trenutak koji jasno mogu da obeležim kao početak upoznavanja. Taj glas, nešto opako iritantno u njemu, način na koji se sa nekim imaginarnim svađao, pretio, šta god, stvorio mi je trenutnu averziju iako čak nisam ni znao o kome je reč.
Ime sam prvi put čuo ubrzo posle gluvke koju je upropastio, opet uz pomoć televizora sa koga je Milošević počeo da ulazi u živote ljudi: stajao je na nekoj govornici, pisalo je ko je i šta je, neki komunizam, organ, Savez, saziv, kurac, ispred njega su bila tri bela mikrofona kao prepoznatljivi simbol svih govornica sa kojih će se sve češće obraćati u godinama koje dolaze, i mleo salve fraza od kojih nijedna nije značila ništa, bar meni, u tom uzrastu.
Bila mi je smešna njegova frizura, toga mogu da se setim da sam pomislio, takav detalj, naprimer, kako može da ide sa takvom kosom, ko mu je frizer, ko ga pušta takvog da ide napolje. Onaj prethodni opor utisak od glasa, tog dana se samo pojačao i dodao sledeći gorki nivo u moj prvi utisak o čoveku.
SMRT FAŠIZMU – SLOBODAN NARODU
Ubrzo sam po autobusima, kioscima, taksijima i na drugim mestima počeo da u ogromnom broju viđam plakat na kome je, kao kredom, pisalo „ Smrt fašizmu – SlobodaN narodu“ uz njegovo lice.
Videos by VICE
Bila mi je posebno odvratna ta nekakva „igra“ reči i slova, danas bi to rekao loš kopirajt, ta referenca na Drugi svetski rat i partizanske filmove, stisnute pesnice, diktaturu proleterijata i svo glupiranje koje je detoniralo nakon Titove smrti 1980. U vreme „smrta fašizma i SlobodaNa narodu“ već smo svi jasno znali da je epoha u kojoj smo živeli do tada, ta „mi-pioniri-a-kapitalizam-govno“ priča završena i da će nešto da se definitvno desi što će to vrlo brzo da promeni.
Ali, kako će da se menja i ko će da menja – nismo još pojma imali, bar mi, obični klinci i naši roditelji, na „margini skupa“, što bi se reklo. U prodavnicama su se odjednom pojavili televizori iz uvoza, muzički uređaji, gomila nekih stvari koje do tada nisu mogle da se tek tako kupe, plate koje su preko noći postale velike, ukazivajući šta dolazi – da Trst stiže u Beograd.
Jedini od političara koga smo znali bio je Ante Marković.
On je bio car, dao je velike plate i počeo da uvozi televizore. Tako smo mislili. Njega smo prepoznavali kad bi se pojavio na TV-u, nije mnogo pričao, smeškao se uglavnom i počelo je da nam bude dobro sa njim, posebno posle duge dekade osamdesetih u kojima je bilo nestašica svega i svačega, od struje do voća i novca, najviše.
Bili smo puka sirotinja u osamdesetim jer su se vraćali dugovi koje je Tito nataložio u prethodnim decenijama. Dok nije došao Ante.
Dobro, tu je bila i Slovenija. Oni su se stalno bunili i pravili sabotaže, Svetu Štafetu mladosti izvrgavali ruglu, osporavali neupitni autoritet vojske JNA što je bila prava jeres za nas ovamo, vozili su bolje automobile, išli olako u Italiju i Austriju, prvi imali pivo u konzervama i bendove koji su pevali nešto protiv, Lajbah, Pankrte, itd, i krenuli da drkaju celu Jugoslaviju sa pričom „Slovenija moja dežela“. Ali i da drkaju Srbiju ozbiljno oko Kosova.
Tu je uskočio „SlobodaN narodu“. Počeo je da se svađa sa Slovencima, na televizoru, naravno, i ludilo je krenulo da se rasplamsava. Odjednom se desilo da se na nekoj žurci nas desetak svađalo oko Slovenaca i SlobodaNa. Ubrzo su diskusije krenule da se šire jer je i sam Slobodan Milošević počeo da se raspravlja na mnogo strana, sve ispred ona tri bela mikrofona na govornici, u okviru ekrana na novim televizorima koje nam je Ante Marković omogućio da kupimo. Da nešto nije kako treba postalo je jasno kad je u jednoj od prozivki krenuo da nasrće i na Antu. „Koji je ovom idiotu“, pomislio sam, „jel svestan da nam je Marković dao bar nešto“. Ogorčenje mi je otišlo još jedan stepen uvis.
Ipak, elektricitet koji je vladao onih dana kad je Milošević držao dva ogromna mitinga, na Ušću i Gazimestanu, na Kosovu, i danas je neopisiv. Taj kolektivni naboj dok smo gledali prenose tih mitinga, masa ljudi koja je i na ekranu delovala ogromna, parole koje su nosili, nekakvi transparenti sa porukama, Anti Markoviću, Slovencima, „razbijačima Jugoslavije“, itd. Vijorile su se i zastave sa petokrakama, sve je delovalo kao da je opet ispalo iz nekog partizanskog filma, u prvim redovima su bile neke babe i dede, iza njih radnici sa natpisima imenima fabrika iz kojih su došli. Bilo je jasno da je režirano, i da cela masa predstavlja neki buzdovan kojim Milošević maše, ali koga će da udari, još uvek nije bilo jasno. Uznemirilo me je kad sam pomislio da bi smo to mogli da budemo i mi sami, ovde, u Beogradu. I što je najgore, deo ekipe sa kojima sam gledao prenos sa Ušća, istih onih ljudi sa kojima sam prethodno veče proveo u „Akademiji“, počeo je da se naglas slaže sa nekim rečenicama koje je Milošević izgovarao.
„Jebaćemo im mater“, rekao je jedan drug. „Kome“ pitao sam ga. „Ma svima, ko ih jebe“. „A što“ pitao sam opet, svestan da ga već opako nerviram. „Zato“ rekao je. „Zato. Mora.“
Histerija u koju nas je Milošević uvukao preko televizora i mitinga počela je da kovitla ljude u nepredvidljivim smerovima: iako su obe godine, 1989. i 1990. bile neuporedivo bolje od čitave prethodne dekade, zahvaljujući Anti Markoviću ali i, mnogo više, celokupnom globalnom kontekstu gde pada Berlinski zid, a sovjetski komunizam se povlači iz Evrope, i sve deluje da postaje nekako rasterećenije i bogatije, Milošević nad obe godine stoji kao tamna senka. To je taj osećaj koji me nije napuštao u to vreme, iako, realno, kao mlad student nisam imao nijedan motiv da se bavim njime u svom životu. Ali se on bavio našim životima, uključujući i moj.
Počeo sam da vodim računa šta sa kim i kako komentarišem posle momenta u kome sam pred ocem jednog druga, divnim čovekom sa kojim sam voleo da često pričam o raznim temama, rekao dok je Milošević bio u svom milionitom pojavljivanju na ekranu: „šta lupeta ovaj“. Stari se ućutao, pogledao me dugo i rekao grubo: „Znam te ja, ti si četnički sin i draškovićevac, nećete uspeti da uništite zemlju“.
U to vreme, krajem 1989. godine, sa SlobodaNom je u naše živote ušla još jedna nova reč: referendum.
Omasovljenje „naroda“ kojim je tako spektakularno manipulisao na Ušću i Gazimestanu, dobilo je svoju „institucionalnu“ formu „podrškom“ koja mu je trebala da bi dospeo do pozicije sa koje je i formalno mogao da drži sve poluge moći: predsednika Srbije.
1989. – IZBORI ZA MILOŠEVIĆA i 104% U DRENICI
U to vreme kasnog komunizma, i pre demokratije, vlast se nalazila u „telu“ koje se zvalo Predsedništvo Socijalističke Republike Srbije: predsednika su do tada, 45 godina, birali ortaci iz partije (stranke), i građani su tu samo mogli da se slože ili da u sebi negoduju, odnosno, da najčešće samo konstatuju da je taj-i-taj postao „predsednik predsedništva“. Komunistički algoritam Milošević je dopunio komponentom „narodnog“: pošto je ometlao svog najboljeg druga koji ga je prethodno neoprezno i uveo u celu priču, i njegovu ekipu, SlobodaN je zamislio da puč „legitimizuje“ saučesništvom naroda, tako što će da organizuje referendum (mehanizam kada se izjašnjava celo društvo o nekoj važnoj temi jer ona prevazilazi okvire odlučivanja unutar stranke koja vlada, ili je potrebno da se neka mutna odluka sakrije iza iskazane „volje naroda“) gde će građani da kažu da li žele da baš on postane „predsednik predsedništva SR Srbije“ ili neko od protivkandidata-pajaca koji su svi odreda, tako u skladu sa tim vremenom, bili deo njegove ekipe.
Glavni protivkandidat je bio izvesni Mihalj Kertes koji će svoju istorijsku ulogu, kao SlobodaNova desna ruka, tek da ima u mraku koji će ubrzo da usledi. „Dobili smo predsednika, uspeo je referendum!“, rekla je ushićeno jedne večeri na današnji dan pre tačno 30 godina, majka neke moje školske drugarice dok je po kući šetala sa bedžom na kome je bila Miloševićeva nasmejana slika i neka parola.
Na „izjašnjavanje naroda“ o tome ko će da zauzme poziciju sa koje će da sve povede u smrtonosni slalom već za dve godine, izašao je ogroman broj ljudi, a čak 4.452.312 građana i građanki Srbije je glasalo za Miloševića. Tada smo prvi put bili suočeni i sa manipulacijom glasovima i propagandom koja ne bira sredstva pošto je kao jedno od većih dostignuća Miloševićeve pobede istaknuto da je kosovskom mestu Drenica sa stoprocentnim albanskim stanovništvom glasalo, pazi sad – 104% birača. Ti izbori su bili samo pokazna vežba u odnosu na to koliko će se manipulisati glasovima sa Kosova u narednim godinama i izborima.
U svakom slučaju, partija je objavila da je 80% punoletnih osoba glasalo da Milošević postane „predsednik predsedništva SR Srbije“, i sa te pozicije krene dalje da ostvaruje svoju zamisao. Koju, tek ćemo da vidimo, sa bedževima ili bez njih. Odluku naroda da Slobodana Miloševića postavi na mesto predsednika Srbije izglasala je potom i skupština 6.decembra 1989.godine.
Do danas mi nije najjasnije da li su pravi demokratski izbori, koji su u Srbiji po prvi put nakon oružane Titove partizanske revolucije 1944. godine raspisani u zimu 1990. za predsednika i parlament, u njegovoj vizuri tada bili tek još jedna farsa legalizacije vlasti osvojene prethodno internim obračunavanjem, ili nužda proistekla iz svesti da je svet zaista u ogromnoj promeni i da dogovori drugova iz partije o rotacijama na vlasti više ne mogu da prođu, tek, taj krešendo histerije, mahnitosti i socijalne šizofrenije koju je Milošević počeo da raspaljuje od jeseni 1987. godine, svoj, činilo se, vrhunac, doživeo je u predizbornoj „kampanji“ te godine.
Od Slovenaca, Ante Markovića, razbijača Jugoslavije, došao je tako i do „unutrašnjeg neprijatelja“, odnosno, do ljudi koji su se prvi put od Drugog svetskog rata usudili da se kandiduju na izborima, iako je bilo jasno da nikakve šanse protiv televizora, novina i Miloševića nemaju. Tačka posle koje mi je postao potpuno odvratan bilo je policijsko prebijanje Borislava Pekića, jednog od tri najveća pisca koji su ikada stvarali na srpskom jeziku, u Takovskoj ulici ispred tadašnje Televizije Beograd.
Pekić se tih dana vratio iz Londona gde je živeo decenijama nakon što je napustio komunističku Jugoslaviju u kojoj je kao mladić bio na višegodišnjoj teškoj robiji zbog svojih demokratskih uverenja, da bi učestvovao u obnovi rada nekadašnje Demokratske stranke koju je Titov komunizam zabranio 1947. godine, i tog letnjeg dana u Takovskoj obreo se među demonstrantima da se buni protiv rigidnosti izveštavanja tada jedine televizije u predizbornom procesu. Onaj Miloševićev buzdovan koji se ukazao na Ušću materijalizovao se tada premijerno na beogradskim ulicama: kordon policije je besno uleteo u mirnu protesnu povorku i Borislav Pekić je dobio ozbiljne batine. Kao, u tom trenutku, najveći živi srpski pisac.
1990. – PRVI VIŠESTRANAČKI IZBORI
Gađenje mi se nastavilo u narednim mesecima kako je postajalo sve jasnije da Milošević i njegov aparat, za koga se sve češće u razgovorima pojavljivala zloglasna skraćenica „de be“, od tih izbora – jedinog pokazatelja da nas pad Berlinskog zida eto negde nije mimoišao – prave farsu i cirkus, sa obiljem idiota koji su defilovali medijskom scenom otvorenom za njih ali brutalno kontrolisanom za sve ostale. Da su farsa, idioti i kontrola, uz pretnje unutrašnjim neprijateljima, bili uspešan model pokazali su izbori održani pre 29 godina: u prvom krugu, 9. decembra 1990. Milošević je imao preko 3 miliona glasova. Drugi krug je samo zakovao tu strašnu istinu da je 65% glasača odabralo da im sudbinu kroji čovek prozuklog glasa, smešne frizure, uvek spreman na svađu ali, ispostavlja se, i na golo nasilje.
Dodatno ogorčenje je izazivala činjenica da je alternativa Miloševiću na tim izborima bio Vuk Drašković, pojava čiji je ključni argument bio reinkarnirani imidž „četnika“ iz Drugog svetskog rata. Jer, Milošević i njegov kojom-god-skraćenicom-se-označavao aparat su od Gazimestana – suočeni sa neminovnošću promene sistema koju su im pokazali pomenuti srušeni Berlinski zid, odlazak komunističkog SSSR-a iz Istočne Evrope, revolucija u Rumuniji i posledično pogubljenje Čaušeskog pred kamerama – zaigrali na kartu „nacionalizma“: brutalnog raspaljivanja najnižih strasti kroz mit o „nama“ i „njima“ kako bi kroz kontrolu tog procesa izduvali opštu i jaku društvenu potrebu za promenom umrlog Titovog sistema, i sproveli je kroz nacionalistički „auspuh“ u besmisao. Za zagađenje i posledice koje će tako stvoreni Frankenštajn da napravi, niko nije mario.
Ta „alternativa“ Miloševiću, na izborima drugoplasirani Vuk Drašković, surfovao je takođe na tom raspomamljenom talasu „nacionalnog“ iako je sve delovalo kao loš i oduran karneval koji sa istorijom i tradicijom nije imao mnogo veze. Što nije bilo ni važno, karneval je imao svrhu očuvanja sistema od promene, sa „četnicima“ ili bez njih. Treći po rezultatima na izborima bio je profesor Ivan Đurić, jedan gradski šmeker, za koga je bilo 277.398 glasača, ili 5,5% izašlih.
Đurića sam poznavao sa predavanja, jedno od prvih je počeo rečenicom koju sam zauvek zapamtio: „Istorija uvek teži da se ponavlja“, kazao je, i to isto ponovio i na grčkom jeziku jer je u grupi bilo pola studenata iz Grčke. Iako se zalagao za neminovnu tranziciju uz poštovanje visokih društvenih normi, kakav je i privatno bio, i vraćanje javnih osećanja u normalne i prihvatljive okvire, Đurić u ključalom kazanu „nacionalističkog“ i farsičnog delirujuma čitavog naroda u Srbiji, nije imao nikakve šanse. Sa izbijanjem jugoslovenskog građanskog rata iduće godine, pametan kakav je bio, shvatio je da ovde više nema šta da traži. Otišao je u Pariz i tamo, na veliku žalost mnogih koji su ga poznavali, ubrzo i umro. Danas je potpuno zaboravljen.
Sve ono ostalo što će se dešavati u narednim godinama, već od proleća 1991. godine i rata koji je otpočeo, opšte je poznata istorija iako, sa užasom shvatam, sve više izložena novim „tumačenjima“ i iskrivljenju kako bi se očito zamaglilo i iz ko zna kakvih iracionalnih razloga opet drugačije predstavilo, kao da nema i dalje miliona živih svedoka. Iskrenu mržnju prema Miloševiću počeo sam da osećam od 19:35 časova 9. marta 1991. godine kada je objavljeno da je na demonstracijama tog dana u Beogradu od policijskog metka ubijen Brana Milinović, momak sa kojim sam se tih dana blisko družio i delio neke stavove. Ta smrt je bila neki moj lični Rubikon posle koga više nije bilo „nazad“ u mislima i osećanjima.
Sve naredne masovne smrti, ogromna razaranja, i patnje nas i drugih koje će uslediti samo su dodatno armirali to strašno osećanje netrpeljivosti prema prozuklom nasilniku koji nas je uvukao u kolektivnu nesreću u epohi u kojoj se čovečanstvo po prvi put obrelo u jednom relaksiranom i srećnom stanju nakon pet decenija pretnje nuklearnim ratovima i „smaka sveta“. Balističke rakete su ostale zauvek zaključane u silosima po Rusiji i Americi ali su na Balkanu ljudi povadili noževe i krenuli da se kolju.
Rekapitulirajući lični odnos i iskustvo sa „dekadom Miloševića“, i sve ono što joj je prethodilo i šta je došlo posle, postalo mi je jasno da on u svemu što se desilo nije bio sam i da su brojne neke skraćenice, inicijali i zauvek zatamnjena imena stajali uz njega kao onaj nevidljivi deo ledenog brega pod vodom, pored onih čija su imena, posebno od 2000. godine postala opštepoznata kao deo zlikovačkog „aparata“.
Da je Milošević sam izvodio tenkove na beogradske ulice, u polja Srema oko Vukovara i na brda iznad Sarajeva – nije. Da je sam mobilisao „dobrovoljce“ koji će da siluju, tuku, pale i ubijaju – nije. Da je mogao da komanduje jedinicama, armijama i formacijama, kao bankarski činovnik i sistemski aparatčik – nije. Da je lično hordama kriminalaca dao moć da na ulicama srpskih gradova odlučuju o svemu – nije. Da je sam osmislio, pokrenuo i vodio nezapamćenu pljačku sopstvenog naroda kroz hiperinflaciju i ostale manipulacije – nije. Da je lično vršio brojna ubistva svojih dojučerašnjih najbližih saradnika – nije. Sve je iza njega to radio i još neko, a ko zaista, da li isključivo po njegovoj komandi ili mimo njega, u kojoj meri podsticanja i saučesništva, odnosno, koliko daleko je zaista sezala njegova moć – trebalo je da, verovalo se tako naivno 2001. godine, utvrdi Haški sud, jednom kada je Milošević tamo dopao.
Birokratski autizam tog kafkijanskog samodovoljnog mehanizma u toj, najvažnijoj ulozi koju je taj sud imao, žestoko je podbacio, nadobudan, otupeo i zamoren. Ipak, i bez Haga, jedno je bez ikakve dileme jasno: Milošević je dao lice svom zlu spakovanom u nekadašnjoj Jugoslaviji, i omogućio mu da orgija, stavljajući svoje ime kao potpis na faustovskom ugovoru. Bez Miloševića ne bi bilo lidera koji je okinuo sve regionalne nacionalizme i mržnje, podstakao sveopštu agresiju i omogućio svim uniformisanim grupama i strukturama u senci da se late oružja kao jedine brane protiv neminovne globalne promene.
Bez njega ne bi bilo ambijenta koji bi motivisao, mobilisao, slao u razaranje i ubijanje, niti bi dao ogledalo sličnim liderima da sa svoje strane urade to isto. I koji je kriminalizovao društvo u meri da ga je i danas nemoguće vratiti u prihvatljive okvire.
Više od 200.000 mrtvih i zauvek razorena zajednica, sa trajnim posledicama, nenapisane su rečenice te strašne optužbe.