Foto via @England
Imam 28 godina i gledam Džoa Harta – zalizanog jebača u pokušaju sa reklama za šampon Head and Shoulders– gledam Džoa Harta i njegove mučene slabašne zglobove kako popuštaju pod promućurnim islandskim šutom koji loptu krivi i vrti iza i oko njega, i 19. je minut i ja se mislim, daj Englesko, daj, više, jebote. Još uvek sam optimista, mislim pozitivno i još ima nade.
Videos by VICE
Imam 22 godine i gledam Roberta Grina –Roberta jebenog Grina– i gledam kako Robert Grin preživljava napad panike na promućurni udarac Klinta Dempsija, Robert Grin leži na stomaku, nekako puže metrima daleko od gola, i pokušava da zahvati loptu dok mu se ona izmiče i beži od njega i to je samo meč u grupi i ja se mislim daj Englesko, daj, više, jebote. Još uvek sam optimista, mislim pozitivno i još ima nade.
Imam 14 godina i gledam Dejvida Simana – najlobovanijeg čoveka u istoriji fudbala – i gledam Dejvida Simana kako ga iz daljine lobuje Ronaldinjo, Dejvid Siman trči unazad, glava Dejvida Simana je na jednoj, a njegov konjski rep na drugoj strani, jedna ruka kao da se grabi za nečim u vazduhu, i lopta pada, savršeno – jer je Ronaldinjo, u stvari, pravi blagosloveni svetac – i pada savršeno iza njega, i ja sedim prekrštenih nogu na podu u sali moje škole i ja se mislim daj Englesko, daj, više, jebote. Još uvek sam optimista, mislim pozitivno, ipak imamo Majkla Ovena i još ima nade.
Imam osam godina i upravo sam se zaljubio u fudbal preko Gaze – savršenog Gaze, Gaze u punom galopu kako se probija kroz škotsku odbranu, Gazini udovi koji lete na sve strane ali ipak, nekako, uspevaju da naprave tu savršenu vezu sa loptom i proture je pored Endija Gorama. Taj Gazin gol je promenio moj mali život; sada sam ljubitelj fudbala, provodim dane u parku pimplujući loptu a noći proučavajući meni opskurne rumunske igrače kako učestvuju u evropskim takmičenjima i ostajem do kasno budan uz posebnu dozvolu da gledam Englesku u sivoj opremi kako igra protiv Nemačke, i već je 120. minut i Geret Sautgejt smešta loptu na belu tačku i ide dva nervozna koraka unazad, Geret je siguran da će je smestiti, ma siguran je, Geret Sautgejt će odvesti Englesku do našeg prvog finala u 30 godina i ja se mislim daj Englesko, daj, više, jebote i mislim pozitivno, još ima nade. Jebi. Se. Englesko. Reprezentaciju. Ekipo. Ja. Te. Mrzim. Iz. Dna. Duše.
Pomislim na navijače Engleske i to su: baja koji nosi tri sa dva englesku zastavu vezanu oko vrata i prebačenu preko leđa poput plašta, golih grudi, drži plastične litarske čaše sa pivom u obe ruke, raširene poput Hrista na raspeću, derući se po ulicama Pariza dok ga kamera neke britanske televizije prati u stopu; neumorni bend drekavaca u znojavim dresovima i neprekidna buka njihovih ompa, umpa, cupa, drupa vrištanja; šest onesvešćenih bildera koji leže pod jednim jedinim džinovskim Rusom na trgu prekrivenom otpacima, konzervama i polomljenim sedištima sa trajekta; kombi u kome su tri izbrijane batice koje u tišini žvaću žvake, odeveni u stare Umbro dresove, dok se engleske zastave i zastavice vijore sa svakog mogućeg slobodnog prostora; stotine engleskih zastava, hiljade njih.
Tu je i taj osećaj koga niko ne može da se otrese – da je srž navijačke Engleske isti onaj stereotip gunđave bele radničke klase koja je, navodno, upravo izglasala da napustimo Evropu “zbog stranaca”. Stvarnost je, očigledno, mnogo iznijansiranija od toga. Stvarnost je da smo svi, na jedan ili drugi način, i posebno tokom emocijama nabijenim leta fudbalskih turnira, nekako uložili sve što nam je preostalo u englesku fudbalsku reprezentaciju. To je onaj radoznali, prihvatljivi i nimalo ironični patriotuzam. I ubija me, hiljaditinom svakog pogleda koji uputim ka ekranu.
Put do ulaska Engleske na neki fudbalski turnir obeležen je sporim odricanjem od sopstvene cinične logike koju imam prema ovoj vrsti glupog čuda, poput šteneta koje se raduje muvici, i ogromnom optimizmu prema budućnosti. Mesec dana pre Evropskog prvenstva, ja sam u ovom stanju: “Neću ni da se nadam. Francuska ima reprezentaciju. Pobediće”. Pitaj me par dana pre početka, zgrabiću te za ramena i prodrati se: “GERI KEJHIL JE FRANC BEKENBAUER 2.0! STAVI GA DA ČISTI IZA STOUNSA I SMOLINGA I BIĆEMO NEPROBOJNA BUNKERICA! STAVI VAZU DA IGRA CENTARFORA!” I skoro uvek kupim onaj dres u kome Engleska igra u gostima. Pevam himnu – pesmu koju mrzim za zemlju koju uglavnom mrzim – sa takvim zadovoljstvom na početku svake utakmice. Puzim uz planinu očekivanja, pomeram nosom granice nade. Jedanaest muškaraca u savršenim belim dresovima me uvek i svagda nagnaju da potpuno isključim razum.
Šta me to oko Engleske stalno tera da se nadam? I šta je to što budi te neumorne krugove te nade praćene tako neizbežnim, stopostotnim rušenjem snova koje me svaki put nagoni da padnem na istu foru, svaki put i ponovo i ponovo? Zašto uvek mislim da će Engleska super igrati? Zašto uvek očekujem da će izmađijati nekakvu neprimetnu, transcedentnu, savršenu harmoniju u reprezentaciji, igrati neprobojnu, promišljenu i zanimljivu odbranu, dok se prednja linija smenjuje i kreće poput svetlećih meteora u univerzumu? Zašto uvek očekujem nešto više od najprosečnijeg 4-4-2 tima i ispadanja u drugom krugu kvalifikacija? Zašto me uvek i stalno zavara engleska reprezentacija, Džo Kol, Rio Ferdinand, čudo od deteta Majkl Oven i grozno loši Majkl Oven, od Vejna Runija 2004–2006 do Vejna Runija 2007–2016? Zašto provodim sate i sate u pabu razmatrajući zasluge Endija Kerola? Zašto sam uopšte nekada i pokušao mentalno da razrešim jednačinu zvanu “Stiven Džerard i Frank Lampard su obojica igrači sredine terena”, to jest, poslednju nerešenu matematičku zagonetku? Zašto sam zarobljen u Danu Mrmota u kome mi Engleska daje lažni, odlazeći tračak nade, a onda mi ga otme tokom 70 neprekidnih minuta u kojima Dele Ali nikome ne dodaje lopt?
Definicija ludila, kažu stari, jeste ponavljanje iznova i iznova očekujući drugačije rezultate. To je Engleska, brate, ide na međunarodno takmičenje sa osam nekultivisanih ali dobrih odbrambenih igrača iz Premijer lige, pet pristojnih, ali neritmičnih igrača sredine terena i dvojice koji i mogu nešto da izvedu samo u Evropi, jednim vrhunskim napadačem svetske klase i četiri prilepka, tri golmana i jednim osamnaestogodišnjakom za koga se svi nadaju da je Mesi. Opet, i opet, i opet. I opet. I opet. I ja stalno padam na to. Ko je najveće razočarenje u ovoj priči? Je li to engleska reprezentacija, koju je neka veštica ko zna kad proklela da uvek i zauvek ispada u prvoj utakmici posle grupnog dela? Ili sam to ja koji nikako da naučim? Počinjem da mislim da je cela engleska reprezentacija razrađena fora koju mi neko smešta, meni i samo meni, i svi su uključeni u šemu već 20 godina. Počinjem da mislim da je sve ovo nekakva fora iz Trumanovog šoua koja treba da me podbode da se proderem: “DAJ, JEBOTE, VIŠE DŽEKI VILŠIRE!” posle tri konzerve piva, sedeći kao neka jada sam u engleskom dresu, u mojoj jadnoj i nikakvoj sobičici.
S jedne strane, utešno je razmišljati o engleskoj reprezentaciji kao o nekom razrađenom eksperimentu mišljenja koje me drži zarobljenog u mentalnom kavezu reda i nereda, u kome ispraznim sav svoj potisnuti bes govoreći Deniju Rouzu preko mog televizora da je najobičnije govance i da me to sprečava da izađem na ulicu i počinim nekakve zločine, prebijem nekog, jer sam ovako zadovoljen. Moje primalne potrebe su potpuno zadovoljene kada Roj Hodžson uvede Markusa Rašforda u 85. minutu, samo šest minuta pošto mu predložim da uvede Markusa Rašforda. Bože, ja sam Gospod, ja treba da vodim englesku reprezentaciju: ja sve znam.
S druge strane, duboko u sebi, i najiskrenije, znam da smo izgubili i da nastavljamo da gubimo jer smo govno od reprezentacije. Možda je to suština onog što znači biti Englez: logika diktira da treba da budemo takmičarski sposobni na svetskoj sceni, dok smo, u stvari, jedno malo, turobno i sumorno ostrvo prepuno neuspeha. I tu sam i ja, najveći neuspeh od svih, u engleskom dresu i zastave oslikane na licu uljanim bojama, plačem u svoje pivo. Jebi se, Englesko. Jebi se što me činiš da se osećam ovako, svakog drugog leta u životu, zauvek.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu