​Sa Čakom Palahnjukom, Portland je i dalje uvrnut

Iz kolumne VICE Reader

Mnogi se gradovi trude da izgledaju jedinstveno, ali Portland je istinski čudan. Tokom moje desetodnevne posete ovom gradu, vrane su bile bukvalno jedine ptice koje sam video na nebu. U gajbi u kojoj sam odseo, moji stari drugovi iz srednje škole sve vreme su držali uključene stroboskopske mašine za snove, a odmah iza ćoška njihove kuće, nalazila se prodavnica životinjskih kostiju.

Još jedna stvar zbog koje je Portland tako neobičan je što u njemu možete naleteti na pisca Borilačkog kluba Čaka Palahnjuka. Odmerio je kafić koji sam predložio za sastanak — prepun mladih Portlanđana zalepljenih za laptopove — i odlučio da to neće proći. „Vodim te na jedno mesto“, rekao mi je.

Čak poznaje Portland. Živeo je u ovom gradu više od dve decenije i još svrati ponekad da poseti mesta na kojima je često visio. Njegov portlandski putopis Begunci i izbeglice iz 2003, pomalo je zastareo, ali je i dalje prepun skrivenih dragulja koje Lonely planet ne pominje.

„Severni Portland je nekad bio deo grada u koji niste smeli kolima“, prokomentarisao je Čak nedavno“džentrifikovano“ naselje na putu do obližnjeg restorana „Overluk“. „Ignorisali biste sve znakove za zaustavljanje. Niste mogli da stanete a da kolima na priđe neki diler droge ili prostitutka.“

Prošlo je dva popodne, ali je Čak smazao šniclu iz ponude za večernji meni u polumraku restorana. Ja sam grickao pitu, srkao kafu iz šolje bez dna i slušao njegove poetske tirade o gradu u kome smo, „liminoidnim događajima“, Okupiraj Vol Strit dešavanjima i pornografiji njegovog oca. Započeo sam razgovor upitavši ga za misterioznu grupu šaljivdžija sa kojima se družio u Portlandu a koji su poslužili kao inspiracija za Borilački klub.

VICE: Reci mi nešto o Društvu kakofonije.

Čak Palahnjuk: Nastalo je u San Francisku sedamdesetih. Bilo je zasnovano na pripovetki Roberta Luisa Stivensona „Klub samoubica“, u kojoj likovi shvate da neće živeti večno, te odluče da se prepuste raznim opasnim, uzbudljivim iskustvima. Organizovali bi svakojake avanture. Klub samoubica je započeo radeći slične stvari da bi vremenom prerastao u Društvo kakofonije. Bila je to veoma slobodna organizacija, a članovi koji su imali ideju za neku avanturu ili neslanu šalu, oglasili bi je u njuzleteru i svako ko je želeo da učestvuje u tom ogromnom tematskom činu pravljenja haosa mogao da se pojavi i preuzme neku od uloga. Aktivnosti su imale neki uopšteni scenario, tek da ljudi imaju od čega da krenu.

Počelo je u San Francisku, ali se proširilo na Portland. Zvuči kao nekakav sindikat.

Proširilo se na Sijetl, Portland i Los Anđeles. Bila je to prilika i da se bude anoniman, zato što ste u većini događaja učestvovali u kostimima. Ali mnoge događaje su prisvojili drugi, samo zato što su bili tako veliki spektakli, poput „Divljanja Deda mrazova“ u kome je učestvovalo 1.800 kostimiranih ljudi.

Nešto slično se dešava i u Njujorku, ali su sve preuzeli momci iz studentskih bratstava.

Tačno tako. Kakofonija je pokrenula i festival Zapaljeni čovek, koji je na neki način preuzela kultura studentskih bratstava, ljudi koji su se ložili na aspekt dobrog provoda. Oni sada ne priređuju događaj koliko ga iskorišćavaju. To ti je, na neki način, metafora i za ceo Portland. Portland je nekada bio grad koji je funkcionisao po principu „uradi sam“, gde su ljudi bili slobodni i mogli su da žive jeftino. Nisu bili u žiži javnosti, te su često bili slobodni da omanu ili možda smisle nešto genijalno.

Čitao sam da si se doselio ovamo zbog kiše?

To je dobar izgovor da ostaneš kod kuće i radiš. Takođe, društveni život je u takvoj klimi organizovaniji. Kada izlaze, ljudi izađu zato što su čitavog dana bili zatvoreni unutra. Kad se sretnu, sva osećanja su im malko naglašenija.

U Beguncima i izbeglicama govoriš o tome kako Portlanđani vode tri života. Imaš li ti tri života?

Pisanje je sigurno jedan. Zatim, tu je organizovanje događaja na turnejama, koji na neki način postaju promocije.

Opiši kako to izgleda. Jesu li to čitanja?

Ne… U oktobru prošle godine, išao sam na turneju za svoju knjigu Osuđena. Organizovali smo žurke na kojima su se čitale priče za laku noć za odrasle. Za tu priliku sam naručio ogromne lopte za plažu. Uz svaku se dobijao i svetleći štapić. Dok su ljudi čekali da uđu na događaj, zamolili smo ih da naduvaju svoju loptu i stave svetleći štapić u nju. Tako bi nastala bleštava kugla obasjana raznim fluorescentnim bojama. Tokom događaja, posle čitanja, ili igranja igara, ili gađanja publike stvarima, pogasili bismo sva svetla, pustili nekakvu idiotsku muziku i svi zajedno igrali između dve vatre s ogromnim loptama koje svetle u mraku. Videli biste samo te prelepe jarke predmete i ništa drugo. U vizuelnom smislu bi vas oborilo s nogu.

Je li ti to preostalo iz vremena Kakofonije?

Sastavni deo Kakofonije bilo je da nema pretvaranja. Kada si mlad, strašno ti je važno da budeš lep. Jedino što imaš na raspolaganju je tvoja fizikalnost, tvoja privlačnost. Sve vreme pokušavaš da je istakneš. Kakofonija ti je omogućila da to batališ i ponašaš se kao idiot, idiot koji deluje istovremeno smešno i jadno.

I tako veliki deo onoga što radim predstavlja moju želju da omogućim ljudima da omanu. To je bio jedan od velikih domaćih zadataka u Borilačkom klubu. Ljudima je rečeno da izađu, zapodenu kavgu i izgube — i to izgube strašno. To je dobra vežba za vas, da ne uspete, budete odbijeni, da vam je nešto uskraćeno, jer tad shvatite da vas to neće ubiti.

To je inicijacija.

Tačno tako.

Većina tvojih dela bavi se likovima koji su na marginama i ne uklapaju se u društveno prihvaćene izuzetke. Odakle ti to?

Čovek koji me je naučio da pišem, Tom Spanbauer, kaže da pisci pišu zato što ih niko nije zvao na žurku. U nekom trenutku u detinjstvu nisu bili ubačeni na neki spisak gostiju, pa su morali da zabave sami sebe. Jedan vid mog rada verovatno proizlazi iz činjenice da sam pisac, a pisci nikad nisu sigurni da znaju kako se igra neka igra, tako da iznova i iznova izmišljaju svoju. Mnogi su u Kakofoniji bili takvi; gotovo društveno autistični, nesigurni kako ide scenario.

Pa su onda pisali svoj.

I svaki put su ga pisali drugačije da bi eksperimentisali različitim društvenim modelima i načinima postojanja.

Ima li politike u tvojim delima?

Ne otvoreno. Nema dnevne politike.

Jedan od mojih najomiljenijih autora je Viktor Tarner, sociolog kulture koji je pisao o nečemu što se zove „liminoidni događaji.“ To su jednokratni događaji za koje plaćaš da u njima učestvuješ a nemaju društvenu hijerarhiju. Svi ulaze jednaki. Može da bude rok koncert. Može da bude „Zapaljeni čovek.“

Zvao ih je liminoidni događajima da bi se razlikovali od liminalnih (graničnih) događaja. Liminalni događaji su kulturno institucionalizovani događaji poput Božića, Noći veštica ili medenog meseca. Noć veštica je nekada bio kulturno inverzni liminalni događaj u kojem su ljudi bez igde ičega, ljudi bez realne moći — obično deca, ali ne nužno — išli od vrata do vrata i tražili danak. Ako im niste platili danak, imovina bi vam bila uništena. Isto je bilo sa pevanjem božićnih pesama. Prvobitno su seljaci išli do bogatih i pevali im božićne pesme. Ako bogati nisu izašli i platili im danak, siromašni su smeli da sruše ogradu i iseku im gume.

To baš i nije u božićnom duhu.

Kako bilo, to je bio veliki običaj dvadesetih. Toliko bi se štete napravilo tokom Noći veštica da su se fabrike slatkiša udružile sa novinarima i počeli da promovišu ideju slatkiša kao danka. Tako su poklade postale ono što poznajemo danas, umesto rituala inverzije društvene moći. Uskršnji post je takođe bio ritual inverzije društvene moći. Katolička crkva bi se odrekla moći, bar tokom karnevala Mardi Gra, i dozvolila ljudima da rade profane stvari tokom tog kratkog vremenskog perioda da bi se, kad se sve vrati na svoje mesto, održao status kvo.

Narod bi izbacio dekadentne porive iz sistema.

Tačno tako. Kao Amiši sa Rumspringom.

Meni su ti rituali kulturne inverzije fascinantni. Izmišljeni su samo zato da potlačena kultura ne bi okrenula sve naglavačke. Jedan dan godišnje ili nekoliko dana godišnje, dozvoljeno im je da okuse malo moći. Oni su liminalni događaji zato što padaju na granične datume u godini.

Liminoidni događaji, kao oni kakve je pravila Kakofonija, mogu se izvesti bilo kad, ali se obično dese samo jednom. To je neka vrsta društvene laboratorije, omogućuje ljudima da se ponašaju drugačije. Ako je stvarno korisno za ljude, usvojiće se kao nova institucija. „Zapaljeni čovek“ se sada organizuje sam od sebe. „Divljanje deda mrazova“ se organizuje samo od sebe. U reklamama za bakardi, ljudi u kostimima lososa trče protiv struje za vreme maratona u San Francisku. To je prvobitno bio događaj u organizaciji Kakofonije.

Šta si pomislio kad su širom zemlje počeli da niču borilački klubovi?

Pomislio da je upravo to ono što bi liminoidni događaj trebalo da radi: da ponudi i oblikuje atraktivan način postojanja i vidi da li će ga ljudi usvojiti.

Mada, čini mi se da je to bilo pomalo razvodnjeno — kao da su ga preuzeli momci koji su samo želeli da iz sebe izbace višak testosterona.

Noć veštica je razvodnjena. Pevanje božićnih pesama je razvodnjeno. To je uvek deo procesa. Baš me je zanimalo da li će… kako se zvaše ono na Vol Stritu?

Okupiraj Vol Strit?

Mislio sam da će se Okupiraj Vol Strit vraćati u sve svedenijoj formi dok ne postane neka vrsta grupnog nedeljnog kampovanja.

Ovih dana, kad god vlasti vide šator, oduzmu se od straha.

Da bi liminoidni događaj funkcionisao, mislim da mora poseduje elemenat zabave. Ne sme da bude izrazito politički. To mora da bude nešto što radiš iz čistog uživanja i zadovoljstva što si sa drugim ljudima. Okupiraj Vol Strit je iscrpla politika. Možda je to jedan od razloga zašto se nije vratio.

Mada se bavio opasnom politikom – obaranjem jednog procenta.

Ali u tome nema zabave.

Može da bude itekako zabavno.

Ali da bi se ljudi odrekli svog slobodnog vremena kako bi radili nešto, to nešto mora da ima određeni rekreativni kvalitet, da bude zabavnije od bilo čega drugog što bi u tom trenutku mogli da rade. Dati ljudima model koji im donosi radost nasuprot političkog pocupkivanja je mnogo efikasniji način da udovoljite ljudima. Zbog radosti koju su osetili stalno će se vraćati.

I naša dominantna kultura pruža modele za radost, poput televizije. Moraš da pružiš nešto što donosi više radosti, zar ne?

Crkva je nekada donosila radost. Crkva je bila mesto na koje idete da se predstavite u najgorem svetlu, ispovedite glasno pred svojom zajednicom i onda vas oni prihvate nazad uprkos vašem ponašanju. Ali crkva više ne vrši tu funkciju. Izgubila je radost koja je išla uz to oslobađanje. Grupe za anonimno lečenje od alkoholizma su zato tako popularne, one sada vrše tu funkciju.

Šta bi anti-heroj Borilačkog kluba Tajler Durden rekao za Okupiraj Vol Strit?

Rekao bi da je funkcionisalo baš kako je trebalo. U sličnim društvenim eksperimentima, ljudi počnu da se prepoznaju kao vođe. Organizacija i treba da se raspadne i nestane ukoliko za sobom ostavi ljude koji imaju jasniju predstavu o svom potencijalu i onda krenu da rade neke druge stvari.

Čuo sam da pišeš nastavak Borilačkog kluba.

Biće to grafički roman. Počeo sam da se družim sa brojnim crtačima koji žive u Portlandu. Organizovali smo toliko žurki da sam na kraju nagovorio nekoliko njih da uradimo nešto zajedno.

Šta će se desiti?

Neću da pričam o tome, samo zato što bi usput moglo toliko toga da se promeni.

Jesi li napredovao od vremena kada si pisao original?

Bolje razumem šta sam tada radio. Kada radiš roman, posebno roman prvenac, pišeš instinktivno, bez potpunog razumevanje sopstvenih motiva. Često nisi čak ni siguran o čemu pišeš, sve dok ne pođeš na turneju da ga promovišeš i shvatiš da si milionima ljudi otkrio neke svoje duboke, mračne, jezive tajne. Zavedeš samog sebe da razglasiš stvari sa kojima ne možeš direktno da se suočiš.

U nastavku, pokušavam da objasnim filozofije Džozefa Kembela i Roberta Blaja koje su završile u Borilačkom klubu a da toga nisam bio svestan. Takođe, dižem likove na drugi nivo, sa drugačijim ishodom.

Borilački klub se stvarno primio među ljudima. Video sam na Tviteru da su američki vojnici iscrtali Tajlera Durdena na jednom zidu u Avganistanu.

To je liminoidni događaj. Stvoriš lik ili društveni model u kom ljudi žele da žive. Pruža im novu opciju. To je kao kad izmislite neku novu frazu i čujete ljude kako je upotrebljavaju. Ne mogu ti reći koliko sam puta do sada čuo: „Prvo pravilo nečega je da ne pričaš o nečemu.“ To je fantastičan osećaj moći. Ali uz njega ide i određena tuga… Ta retorička igrarija će me nadživeti.

Porodio si nešto. I eno ga živi svoj život.

Sledeći izazov je stvoriti nešto drugačije što će biti efikasnije i zaseniti onu prvu stvar.

Šta misliš, jesi li to već uradio?

Knjiga koja izlazi sledeće godine hoće. Odvratna je i preterana u svakom smislu. Kažem za nju da je „gonzo-erotika“.

Kada sam bio mali, roditelji su tražili da im donesem nešto iz njihovog ormana, par cipela ili tako nešto. A vratio sam se sa knjigama koje su se zvale Pastuvi lezbejskog ranča ili Ranč pičaka iz Gestapoa. Imale su eksplicitne korice i bezobrazne naslove. Počeo sam da ih čitam i bile su mi potpuno besmislene. Ništa nisam razumeo, ali to je jedan od razloga zašto su mi bile tako zanimljive. Na kraju sam ih pokazao majci i rekao: „O čemu su ove knjige?“ Ona je poludela jer su, naravne, knjige bile očeve. Ali, ona je istovremeno čitala ljubavne romane koji takođe nisu imali smisla. Njihovi eufemizmi bili su mi potpuno strani.

Pomislio sam, šta bi bilo kad bih napisao nekakvu De Sadovsku pornografiju, stvarno brutalnu, ali pisanu eufemizmima Barbare Kartland, tako da opisujem sve te fantastične i preterane stvari jednim neobično mekim pristupom. Taj pristup ih čini vrlo smešnim. Smejete se naglas od loše napisane erotike. I to je knjiga koja izlazi sledeće godine, zove se Prelepa ti.

Da li se Portland izmenio otkad si napisao Begunce i izbeglice?

U naselju Selvud u jugoistočnom Portlandu nalazi se Spomen-mauzolej Kolumbija. To je ogroman kompleks zgrada koji se prostire iznad i ispod zemlje. Nekada si mogao u svako doba dana da uđeš tamo i ne bi zatekao nikoga. Bilo je pusto, zbunjujuće i nepregledno; kilometri hodnika sa grobnicama.

Pomenuo si u Beguncima da si tamo pisao deo Preživelog.

Nakon što sam ga pomenuo u putopisu, ljudi su počeli da odlaze tamo na gotičarski seks ili da izvrše samoubistvo. Pošto je ogromno, ljudi bi se skrivali u udubljenjima zaklonjenim zavesama. Čekali bi do kasno u noć da odu čuvari i ostanu sami samcijati u tom ogromnom prostoru. Ljudi bi se ubili i pronašli bi ih ujutro ili bi imali seks i aktivirali alarm na izlasku iz zgrade.

Mračna strana liminoidnog događaja.

Oni uklanjaju nefunkcionalne ljude iz kulture, poput ljudi koji idu na „Zapaljenog čoveka“ ili overe od prekomerne doze.

Liminoidi nas pročiste od onih koji preteruju.

Ekstremnih ljudi.

Ti si se probio.

Još nisam u panteonu slavnih pisaca.Mislim da ću zato što živim u Portlandu uvek imati status autsajdera.