Prateći vesti prethodne nedelje, čovek bi opravdano mogao da pomisli da je centar Beograda pod opsadnim stanjem. U nekoliko velikih gradskih ulica su kamioni s platformama, s kojih se čuju zvuci motornih testera, drveće je sečeno na Ušću i Kalemegdanu zbog izgradnje žičare i gondole, a u mnogim drugim gradskim ulicama zbog, pa, niko nije siguran tačno zbog čega. Stepenice na Kalemegdanu, koje su bile u ne baš sjajnom stanju, sada su potpuno razbijene, navodno zbog rekonstrukcije – ali postoji velika skepsa po pitanju toga kako će ova rekonstrukcija biti izvedena, i to opravdana, ako su rekonstrukcije Cvetnog trga ili dela Slavije neka indikacija.
U ovakvoj situaciji u kojoj opozicija u gradskoj skupštini nema sistemskih načina da bilo kako utiče na odluke gradske vlasti, gde opštine nemaju nadležnost da delaju suprotno rešenjima koja stižu iz gradske uprave, ostaje jedino vaninstitucionalno delovanje – građani koji se okupe da svojim telima i konkretnim radom učine nešto.
Videos by VICE
Tako se grupa građana Starog grada okupila ove subote 16. marta, kako bi protestovala protiv pretvaranja gornjeg Dorćola i Varoš-kapije u pešačku zonu, jer time će biti uništen park Vojvode Vuka. A nešto ranije, kod skejt parka na Ušću, pod okriljem inicijative Ne davimo Beograd, okupilo se stotinjak građana u akciji “Oni seku – mi sadimo“, kako bi posadili drveće umesto onoga koje je posečeno kako bi se napravio prostor za žičaru i gondolu.
Skup je zakazan u podne, i prvo što susrećem kako se približavam skejt parku su – redovi sveže posađenih sadnica, sa sve ogradicama, i nekoliko radnika u zelenim kombinezonima sa oznakama “Gradskog zelenila” kako sade još po koje stablo.
Momci nisu raspoloženi za razgovor, iako nasmejano odobravaju da ih fotografišem. Očigledno je gradska vlast ispunila u žurbi dato obećanje od pre tri dana – da će u petak i subotu posaditi duplo više stabala nego što je posečeno na Ušću i Kalamegdanu u ponedeljak i utorak, 300 novih za 150 palih. Ako je rezultat više drveća, niko se neće žaliti na ovu taktiku kojom vlast pokušava da zaseni i utuli efekat koji akcija u organizaciji Ne davimo Beograd želi da postigne.
Pored skejt parka, tačno preko puta tržnog centra, sa mesta odakle će otprilike polaziti gondola, okupljeno je nekoliko desetina ljudi, a tu je i dvadesetak položenih mladica, isto toliko ašova i lopata, kao i nekoliko momaka koji očigledno znaju šta rade i objašnjavaju zainteresovanima kako i šta: zemlja je pretvrda za lopatu, mora ašov; šest metara razmaka između zasada; i puno vode, da se raskvasi zemlja i bolje prime mladice.
“Videli ste šta se ovde desilo i šta se planira, naša ideja je da zasadimo deo drveća koji su oni isekli, iako smo videli da su gradske vlasti bile jako ekspeditivne i započele sadnju, mi mislimo da je gondola nešto što je poslednje što treba Beogradu, u situaciji kada nema mesta u vrtićima, kada se javni prevoz raspada, i kada je Beograd jedan od najzagađenijih gradova na svetu“, obraća se na početku okupljenima Dobrica Veselinović iz inicijative Ne davimo Beograd.
Dobrica mi objašnjava da je skup organizovan isključivo preko društvenih mreža, a da su momci koji znaju šta rade prijatelji i poznanici koji su ili šumarski inženjeri ili imaju iskustvo u sadnji. “Šumarski inženjeri i inženjeri pejsažne arhitektura su nam rekli koje sadnice da kupimo. Sadnice smo kupili u rasadniku Srbijašume, s kojima smo se konsultovali oko terena, veličine, održavanja“, priča mi Dobrica.
Sadnice koje vidim kako se lagano uzdižu dok razgovaramo su očigledno mlade breze. Lepo drvo, kojega ima po Beogradu, s dobrim razlogom – odgovara mu teren i dobro uspeva u parkovima. Sada samo treba raskopati rupe i zasaditi ih, zadatak zbog koja su ljudi ovde i za koji će neki morati malo da sačekaju, jer mladica ima koliko ih ima.
Ognjen i Katarina imaju po 27 godina i oboje su došli posle celonoćne akcije. „Malo mamurna ali prijatna ekskurzija na vazduhu“, smeje se Ognjen. Kada ih pitam šta ih je navelo da dođu, kažu mi da nije samo čin seče drveća razlog.
„Ja pratim NDMBG od početka, kada su krenuli prvi protesti oko izgradnje Beograda na vodi“, objašnjava mi Katarina. „Meni se čini da je sve počelo da se raspada u jako kratkom roku, jako puno. Posaditi drvo je dobro delo, s druge strane, mislim da je ovo više neki vid performansa i skretanja pažnje na probleme i na mogućnosti rešanja tih problema, i na to da svi imamo moć da promenimo nešto i sami.“
Atmosfera okolo je stvarno opuštena. Gomila dece i pasa je tu, a mnoga deca s roditeljima učestvuju u kopanju rupa za sadnice, makar simbolično, sa lopaticama, a ponekad i rukama. Dva mladića, obojica po imenu Luka, stoje i čekaju svoj red da se prihvate posla. Iako odziv nije ni približno toliki koliko je bilo “interesteda” na fejsu (ali, realno, nikad ni nije), i dalje ma mnogo više zainteresovnih nego sadnica.
“Svi u Beogradu misle da je seča drveća sranje potez. Ali ako se niko ne buni, oni neće stati. Zato je ovo prava akcija”, objašnjava mi jedan od dvojice Luka.
Pored mladih, studenata i srednješkolaca, tu su i brojne porodice. Danijela je došla sa svojom sedamnaestogodišnjom ćerkom Marijom, mužem i psom. Iskreno se nada da ovakve akcije mogu makar malo da podignu svest sugrađanima. Njena ćerka je saglasna, ali misli i da ovo ima veoma konkretnu dobru stranu. “Samo prave sve više zgrada, a potpuno smo zapostavili prirodu i drveće. Ovo je najmanje što možemo da uradimo“, uverena je Marija.
Jedan čovek u narandžastoj majici mi je nekako uvek blizu kadra, kao da je kod svakog drveta koje se sadi. Prilazim mu i predstavlja mi se kao Miloš, 49. Kaže da je danas već posadio tri stabla. “Došao sam kao građanin da pomognem. Čuo sam preko fejsa, pratim redovno i učestvujem kad god mogu i njihovim aktivnostima”, kaže mi.
Kada ga upitam da li vidi neku veću svrhu ovakvoj akciji, osim same sadnje drveća, objašnjava mi da ovakva akcija pokazuje solidarnost među ljudima koji se ne poznaju i da je moguće da se okupimo oko jednog problema koji možemo da rešimo. “Bilo bi bolje da nas je više, ali suština je da pokažemo simbolički da želimo zelenilo i zelene površine i da je nešto što se naziva gondolom preambiciozno, za sadašnji trenutak Beograda.“
Gledamo niz poljanu Ušća, ka Savi, dok pričamo. Tamo se vidi sveže zasađeno drveće i nekoliko radnika u zelenim kombinezonima kako se okupljaju oko bagera koji se upravo umirio. Kako je najavljeno iz JKP “Gradsko zelenilo“, u petak i subotu se sadi 300 mladica na Ušću, kako bi se nadoknadilo 150 posečenih zbog gondole. Pitam Miloša šta misli o tome i on se nasmeje. “Sadnja JKP je krizni PR, simbolički bi bilo lepo od njih da zasade 100 stabala za jedno posečeno“, kaže mi.
Pored vidim čitavu porodicu, dvoje odraslih, devojka, sinčić i malena ćerkica. Klincima su ruke prljave, a svi zajedno su prašnjavi od zemlje po kolenima i donjim delovima trenerki. Deluje kao da su završili posao kojim su zadovoljni. Devojka se zove Anja, iz Herceg Novog je ali studira u Beogradu. Objašnjava mi da je tu sa tečom i tetkom, koji su joj posvali invite preko fejzbuka. “Nisam pratila Ne davimo Beograd, ali sada ću početi. Mislim da je poenta ovakvih akcija da vlasti vide do čega je narodu stalo“. Pitam je da li se oseća kao da je postigla nešto danas, na šta se ona nasmeši. “Ovo mi je prvi put da posadim drvo“, kaže mi.
Njen teča Marko, 41, se nadovezuje. “Bilo koja akcija ne menja svest političara ali im omogućava da vide šta ljudi žele. Pa i ako suštinski ne veruju u to, reći kao i Tito kada je rekao da su studenti u pravu, promeniće malo svoju politiku radi sopstvene koristi, pa tako i naše“, siguran je Marko.
Sadnja se privodi kraju. Sve mladice sada stoji uspravno, ljudi opušteno razgovaraju, slažu ašove na gomilu. Ima vode, soka, piva i keksa za sve. Atmosfera prerasta u izletničku, iako je vreme takvo da svako malo s neba padne po neka kap kiše, niko se ne buni, na kraju krajeva, treba zalit novozasađene mladice. Ali, ljudi su izvadili frizbije, neki imaju lopte, deca su se već razmilela okolo, a neki su posedali na travu.
“Ja bih rekao da je (sadnja 300 sadnica koje paralelno sprovodi JKP “Gradsko zelenilo“) jedna od reakcija na protivljenje građana seči i gondoli“, kaže mi Dobrica Veselinović. “To je dokaz da građanski pritisak može da utiče. Ja mislim da je to naša uloga, pritiskamo dokle može.“
