Prvobitno objavljeno na Broadly.
Autorke i seksualne radnice Džuno Mek i Moli Smit su isuviše dobro svesne pogrešnih predstava i stereotipa koji ruže njihovu profesiju. U Pobunjenim prostitutkama: borbi za prava seksualnih radnica, knjizi koju je nedavno objavio Verso, one stavljaju akcenat na glasove, želje i verovanja seksualnih radnica, i svoj rad čvrsto pozicioniraju u okviru šireg istorijskog i društveno-političkog dijaloga o globalnim pravima radnika i feminizmu. Ispod pročitajte odlomak iz knjige.
Videos by VICE
Seksualne radnice su bile prvefeministkinje. Često shvaćene kao puki subjekt tuđih hirova, seksualne radnice su zapravo doprinosile društvenim pokretima i oblikovale ih, i to širom sveta. U srednjevekovnoj Evropi, radnice u bordelima su osnivale esnafe i povremeno učestvovale u štrajkovima ili uličnim protestima, u reakciji na racije, zatvaranje radnih mesta, ili neprihvatljive uslove za rad. U 15. veku, prostitutke su se okupljale ispred gradskih skupština u Bavariji, ističući da su njihove aktivnosti posao, a ne greh.
Jedna prostitutka (pod pseudonimom Još Jedna Nesrećnica) pisala je za Times of London, 1859, “Ja se vladam primereno, i suprotstavljam se i vama, i vašim policajcima. Zašto stojite tu uglađeni i raspredate o moralu? Šta je moral?”
1917, 200 prostitutki je marširalo u San Francisku – u onome što je nazvano “prvim Ženskim maršom” – zahtevajući prestanak zatvaranja bordela. Jedna od govornica na maršu je izjavila, “Skoro svaka od ovih žena je majka i neko zavisi od nje. Na ovo su ih naterale ekonomske okolnosti… nećete postići ništa dobro time što nas napadate. Zašto ne napadnete te okolnosti?”
Briga jednih o drugima je politički rad. Tokom drugog talasa femnističkog pokreta, radikalno i u pionirskom pokušaju, mnoge žene su kolektivno odgajale svoju decu i starale se jedne o drugima izvan okvira biološke porodične jedinice. Mnogo manje su poznati – jer ih obično nema u feminističkoj istoriji – slični prethodni pokušaji seksualnih radnica. Na primer, u 19. veku u Velikoj Britaniji i Irskoj, prostitutke su se organizovale u zajednice za međusobnu pomoć, delile prihode, i zajedno se starale o deci. Jedan novinar je u to doba primetio da je “glavni princip da međusobno dele dobra… U teškim vremenima, jedna porodica pomaže drugoj, ili nekoliko njih pomaže jednoj… Sve što se zaradi ide u zajedničku kasu, iz koje se svima sve obezbeđuje.”
Slično tome, vatembezi [ulične] žene u Nairobiju u kolonijalno doba su pravile međusobne finansijske veze, plaćale kazne jedne drugima, ili ostavljale svoju imovinu drugima kada umru. Iako uglavnom nevidljiva za neupućene, ova podela resursa – uključujući novac, radna mesta, pa čak i klijente – istrajala je i danas, kao bitan oblik aktivizma seksualnih radnica. Radnice često kolektivno prikupljaju novac da bi sprečile izbacivanje, ili obezbedile smeštaj u hitnim slučajevima. Ovakva zajednička podela resursa često je jedina bezbednosna mreža koju seksualne radnice imaju kada su lišene mogućnosti da rade, ili se oporavljaju od napada.
Zajednička odbrana je takođe deo kolektivnog delovanja. Kada je osam seksualnih radnica bilo ubijeno u malom gradu Tika, u Keniji, 2010, druge radnice iz svih krajeva zemlje su se sjatile da im pruže podršku. Felister Abadala, organizatorka kenijskog Saveza seksualnih radnica, piše da su ’stotine seksualnih radnica iz različitih delova Kenije došle na protest u Tiki… naše sestre su ubijene, i što je dosta, dosta je’. Trpele su maltretiranje i batine policije, čak i dok su marširale ulicama, zahtevajući da nasilje prestane.
Hrabrost i otpornost seksualnih radnica su igrale ulogu u mnogim borbama za slobodu. Pedesetih godina prošlog veka, prostitutke se bile deo Mau Mau ustanka, koji je doveo do oslobođenja Kenije od britanske kolonijalne vladavine. Šezdesetih i sedamdesetih su učestovale u pobuni u kafeteriji u Komptonu u San Francisku, i u Stounvol Inu u Njujorku, što je pokrenulo oslobodilački pokret LGBTQ zajednice u Sjedinjenim državama. U vreme rapidnih društvenih promena, seksualne radnice iz radničke klase su često u epicentru akcije. Kao što to kaže aktivistkinja i seksualna radnica Margo Sent Džejms, “Potrebno je oko dva minuta da se kurva ispolitizuje.”
Sent Džejms je bila žestoka braniteljka potlačenih “seksualnih razvratnica” u svojoj zajednici u San Francisku. “Odavno je kucnuo čas da se kurve organizuju”, rekla je u jednom intervjuu. “Homoseksualci su se organizovali, i panduri se sada plaše da ih maltretiraju“. Sedamdesetih godina, u doba kada seksualne radnice jedva da su imale ikakvu javnu platformu, ona je organizovala pokret za oslobođenje homoseksualaca, pored Harvija Milka, i otvoreno se identifikovala kao “kurva” kada je iskreno za Roling Stoun govorila o svojoj viziji oslobođenja ženske seksualnosti od “pica patrola” države. Formirala je Call Off Your Old Tired Ethic (COYOTE), doprinela ukidanju prakse stavljanja u karantin i prinudnog lečenja za seksualne radnice u Kaliforniji, i bila je domaćica za 12 hiljada gostiju na svojim događajima pod nazivom “Bal kurvi”, uključujući i slavne ličnosti i političare. Povezivanje prostitucije sa politikom koja se zalaže za zadovoljstvo i gej prava – usred kontrakulture sedamdesetih – se pokazalo kao efikasan način da prava seksualni radnica dospeju pod radar.
1974, seksualne radnice u Etiopiji su pristupile novoformiranoj Konfederaciji etiopskih radničkih sindikata, i angažovale se u štrajkovima koji su doprineli padu vlade. Generalno se smatra da je u Evropi savremeni pokret nastao 1975, kada su seksualne radnice u Francuskoj okupirale crkve u znak proteta protiv kriminalizacije, siromaštva i policijskog nasilja. To je ohrabrilo nastajanje slične organizacije seksualnih radnica u Londonu, gde je engleski Kolektiv prostitutki okupirao crkve na Kings Krosu, 1980. U skorije vreme, seksualne radnice su veoma angažovane u protestima protiv džentrifikacije oko parka Taksim Gezi u Istanbulu, u Turskoj.
U UK, pokret za prava seksualnih radnica je sedamdesetih i osamdesetih bio duboko umešan u kampanju “plate za domaćice”. Marksističke feministkinje su odredile vrednost neplaćenog rada žena kao domaćica i majki, i zahtevale su radikalnu reorganizaciju društva da bi se rad žena vrednovao. Negde u to doba, feministička grupa Lezbejke za zasluženu zaradu su povezale kućne poslove, seksualni i heteroseksualni rad u izjavi solidarnosti tokom rata protiv poroka 1977: “Gde god žene uspeju da dođu do nekih primanja koja nam sleduju, to je podsticaj za sve nas, i dokaz da se ženske usluge ne smeju uzimati zdravo za gotovo.”
“Borićemo se svim sredstvima za prava koja zaslužujemo.”
Tokom osamdesetih godina, pokret za prava seksualnih radnica postajao je sve više internacionalan. Prvi i drugi Kongres kurvi su se održali u Amsterdamu i Briselu, a počele su da se pojavljuju nove grupe predvođene seksualnim radnicama u Australiji, Tajlandu, Brazilu, Južnoj Africi i Urugvaju, između ostalih mesta.
1997, 4000 seksualnih radnica su ušle u istoriju, na prvoj Nacionalnoj konferenciji seksualnih radnica u Indiji, koju je organizovao Komitet Durbar Mahila Samanvaja (DMSC). Na narednom događaju 2001, njihov broj je porastao na 25000, i došle su u Kalkutu da bi se za njihove zahteve čulo, sa transparentima na kojima je pisalo: “Želimo hleb. Takođe želimo i ruže.” U Boliviji, sredinom prve dekade dvehiljaditih, 35 hiljada seksualnih radnica iz svih krajeva zemlje je učestvovalo u nizu kolektivnih akcija protiv policijskog nasilja i zatvaranja radnih mesta. “Borimo se za pravo na rad i za opstanak naših porodica”, rekla je Lili Kortez, liderka Asocijacije noćnih radnica El Alto, okružena prostitutkama koje su zašile svoja usta u znak protesta. “Sutra ćemo se žive sahraniti, ako nas smesta ne saslušaju.”
Neke od njih su stupile u štrajk, tako što su odbijale da odlaze na obavezne preglede na seksualno prenosive bolesti, “Sve dok ne budemo mogle slobodno da radimo, a da nas ne maltretiraju”. Druge su blokirale saobraćaj ili stupile u štrajk glađu. “Mi smo nevoljene u Boliviji”, rekla je Juli Perez iz sindikata seksualnih radnica, Nacionalne organzacije za emancipaciju žena u državi prostitucije. “Mrzi nas društvo koje nas redovno iskorišćava, a ignorišu nas institucije koje su obavezne da nas štite.. borićemo se svim sredstvima za prava koja zaslužujemo.”
Seksualne radnice ponekad plaćaju visoku cenu za političke govore. 2004, argentinska aktivistkinja strukovnog sindikata Sandra Kabrera je ubijena u svom domu, u znak odmazde zbog toga što se suprotstavila korupciji u policiji i policijskom nasilju usmerenom ka seksualnim radnicama. Njeno ubistvo ostaje zvanično nerešeno. Kabita Roj, aktivistkinja strukovnog sindikata seksualnih radnica u Indiji, ubijena je u prostorijama sindikata, u Kalkuti 2016. U januaru 2018, tri istaknute aktivistkinje i seksualne radnice su ubijene u Brazilu. 2011, kriminalne bande su ubile predsednicu strukovnog sindikata migrantskih seksualnih radnica u Peruu. Seksualna radnica Angela Viljon Bustamante, koleginica ubijene strukovne sindikalke, je rekla, “Organizovanje seksualnih radnica nije u ekonomskom interesu mafije”.
Niti je visoka cena političkog govora jednako rasprostranjena među seksualnim radnicama. Neizvestan imigrantski status, strah od proterivanja i policijskog nasilja, i potencijalni gubitak starateljstva nad decom znači da su radnice koje su migranti i urođenici, one sa nesigurnim smeštajem, i posebno majke, sve suočene sa većim rizicima kada se organizuju i dignu glas, nego one koje imaju obezbeđen dugotrajan smeštaj, imaju pasoš ili državljanstvo, ili nemaju decu. Cis-rodne seksualne radnice su bezbednije od tih rizika nego što su to transrodne seksualne radnice; bele seksualne radnice su bezbednije nego one obojene. Čak i kao seksualne radnice koje poseduju relativnu moć, demonstracija toga da možemo da govorimo u svoje ime je često mučan zadatak.
Čovek koji je odgovoran za serijska ubistva u Tiki, u Keniji, je uhapšen 2010. Priznao je i rekao da bi nastavio da ubija sve do stote prostitutke: “Uspeo sam da ih ubijem 17, a ostalo mi je još 83“. Ajša, seksualna radnica iz Tike, koja je bila sa svojim prijateljicama koje su protestovale na ulicama tokom zastrašujućeg vremenskog perioda pre nego što je uhvaćen, kaže: “Želeli smo da ljudi znaju da mi sebe nazivamo seksualnim radnicama zato što je to hleb od kojeg naše porodice zavise”. Čak i suočene sa tako neverovatnom ranjivošću, otvoreno su se i po prvi put u javnosti identifikovale kao seksualne radnice, u jarko crvenim majicama, i glasno skandirajući. Kao što je jedna od seksualnih radnica na protestu primetila, “Zajednica treba da zna da postojimo. I nema povratka na staro.”
Pobunjene prostitutke sada je objavio Verso.