​“Silicijumska dolina“ je najrealističnija serija na televiziji

Istorija televizije

Silicijumska dolina je sakupila dovoljno talenata ispred i iza kamere da je mogla da se vozi samo na osnovu jačine svoje premise. Smotani drugari iz tehnološkog sektora, šale o kitama po ukusu Majka Džadža, dozvola od HBO da budu vulgarni koliko žele — kad sve to pomešate sa grupom relativno nepoznatih glumaca kao što su Tomas Midldič, T. Dž. Miler, Zek Vuds i Kumail Nanjiani, možete bez prevelikog truda da ištancujete nekoliko pristojnih sezona.

Otkako je krenuo pre tri sezone, ovaj sitkom postao je najpoznatiji štreberski poduhvat na televiziji. Kao što je istaknuto u članku o seriji u Njujorkeru, tim Silicijumske doline uložio je natčovečanski napor da dočara svet nalik pravoj Silicijumskoj dolini, od krupnih zapleta do samih kodova koji se u seriji pojavljuju samo na sekund. Oni se redovno konsultuju sa velikim igračima iz tehnološkog sveta kako bi bili sigurni da su svi detalji autentični, angažovali su kao konsultanta bivšeg rukovodioca Tvitera Dika Kostola, sarađivali su sa profesorom mašinstva na Stanfordu kako bi se postarali da algoritam za kompresiju od centralne važnosti za seriju nije potpuna budalaština. Jedan od konsultanata za seriju upustio se u raspravu — i dobio je — sa nekim korisnicima Reddita oko toga da li je način na koji su u jednoj sceni izbrisani podaci sa servera bio realističan.

U seriji imate gomilu šašavih kretenizama — „Koristiš ugrožene životinje da bi poentirao na sastancima odbora!“ samo je jedna od rečenica izgovorenih u finalu treće sezone — ali ništa manje nego u Silicijumskoj dolini iz stvarnog sveta, gde milijarderi za svoju svadbu sravnjuju sa zemljom zaštićene šume, kupuju kuće oko svojih i ruše ih kako bi sačuvali privatnost. To je serija o sujetnim, sebičnim kretenima koji imaju mnogo više moći nego pameti; ona je takođe i „reporterski sitkom,“ da citiramo Njujorker, jedan od šačice prestižnih kablovskih programa koji se zapravo bave stvarnim svetom oko nas.

I druge serije koje se na HBO-u emituju nedeljom su sjajne, ali im nedostaje osećaj istrgnutosti iz stvarnosti koji ima Silicijumska dolina. Igra prestola govori o incestu i zmajevima; Veep prikazuje verziju američke politike koja sve više liči na crtani film; Veep je urnebesan, ali nema onu mračnu satiričnu oštrinu svog britanskog prethodnika, The Thick of It. U međuvremenu, Silicijumska dolina je osmislila zajedljivu lažnu reklamu koja se sa razornom preciznošću podsmeva grotesknoj aroganciji tehnoloških kompanija i njihovim neodređenim-ali-emotivnim PR-ovskim naklapanjima — a nakon što su je scenaristi smislili, Uber je izbacio pravu reklamu koja je praktično ista stvar. („Uzmite na primer atom. Rođen pre 13,8 milijardi godina, atom je zaslužan za sve, od sendviča sa slaninom preko majki do Njujorka“ kaže Uberov narator. „Grejpfrut, razglednice, zagrljaji. Sve su to stvari koje ljudi dele među sobom da bi bili bliskiji“ glasi parodijska verzija.)

U svojoj trećoj sezoni, serija je proširila fokus sa serije o grupi stručnjaka za kodiranje koji se trude da ideje pretvore u tehnologiju na seriju o prljavim mahinacijama kako tehnologiju pretvoriti u biznis. Ričard u tumačenu Midldiča pretvorio se od naivnog ali genijalnog osnivača kompanije u manipulantskog rukovodioca; Bahman u tumačenju Milera zaradio je i izgubio gomilu bogatstva, usput pokazavši da ima osećanja uprkos tome što je konstantno naduvan; Džared u tumačenju Vudsa postao je jezivo odan Ričardu i pretvorio se u jednog od najsmešnijih likova na televiziji.

Serija je uspela i da izbaci gomilu neverovatnih, apsurdno razrađenih sekvenci, što joj je postala specijalnost. U prvoj sezoni imali smo Džareda nasukanog na veštačkom ostrvu naseljenom robotima i slavnu scenu sa algoritamski izračunatom „brzinom kojom mogu da izdrkam svakom muškarcu u sobi„. U drugoj sezoni je prenos uživo na internetu čoveka na samrti postao meme na Filipinima. U trećoj sezoni je emitovana pomenuta lažna reklama, uvid u farmu klikova u Bangladešu i scena koja je ušla u televizijske anale zato što je prikazala neprikriveni konjski seks. A tu je i najbolji trenutak finala, kada Bahman naširoko objašnjava kakve je sve makijavelističke manevre morao da izvede kako bi obezbedio više sredstava za kompaniju — nemoguće je sve opisati, ali podrazumeva pominjanje brojnih stvarnih rizičnih ulaganja, kao i drkanje (nedovršeno, doduše) u robnoj kući.

Treća sezona se nije sastojala od jedne velike priče već gomile malih, što je možda umanjilo dramski naboj Silicijumske doline, ali serija je ionako najbolja kad likove šalje u podzaplete širom tehnološkog sveta — Džareda iz sopstvene kuće izbacuje stanar kog je dobio preko Airbnb-a; Ričard okončava uzbudljivu vezu sa ženom zbog svađe oko formata kodiranja; Big Head Džoša Brenera gubi milione koje je dobio ne radeći ništa zbog grupice beskrupuloznih savetnika.

Na kraju sezone, likovi završavaju tamo gde su bili na početku serije: u Bahmanovoj kući, radeći na aplikaciji u pokušaju da osvoje svet. Bilo je potrebno nekoliko nemogućih obrta da bi se tamo obreli, ali posvećenost realizmu serije ne važi kad je u pitanju mehanika priče. U stvarnom životu, kompanija kao što je Pied Piper pretvorila bi se u jednoroga ili propala, a njeni delovi bili bi rasprodati — ali bilo koji od ta dva ishoda značio bi kraj Silicijumske doline. Uz malo sreće, scenaristi će uspeti da održe ovaj status kvo još najmanje nekoliko sezona, zato što je u ovom trenutku jedan od najboljih provoda na televiziji praćenje kako ovi likovi izlaze na kraj sa fiktivnim svetom koji deluje suviše stvarno.