Skoro svaki horor film koji volite je u stvari o Prvom svetskom ratu

Game of Thrones, White Walkers, Wasteland: The Great War and the Origins of Modern Horror, W. Scott Poole

Tokom Prvog svetskog rata, koga nazivaju i Velikim ratom, poginulo je 16 miliona ljudi, a preko 20 miliona je ranjeno. To je bilo razaranje globalnih razmera kakvo svet do tada nije video. Šta više, uprkos brojkama, nikada nećemo znati čitavu priču o razaranju koje je ovaj rat naneo. Broj žrtava je katastrofalan, a civili su postali meta, ne samo u Evropi, već i u podsaharskoj Africi i Bliskom istoku. Blokada saveznika je prouzrokovala nepoznati broj smrtnih slučajeva u Nemačkoj, a nastavljena je i posle primirja i tokom mirovnih pregovora, što je izazvalo opštu glad. Tačan broj žrtava bi zapravo mogao da bude preko 40 miliona. Ali brojke ne pričaju celu priču.

Čitava dotadašnja koncepcija sveta je umrla. Određene ideje o prirodi ljudskog bića, kao i optimizam kada je u pitanju budućnost čovečanstva postali su nemogući u svetu otrovnih gasova, mašinskih pušaka, i municije koja može da preseče ljudsko biće na pola. Nama danas je teško da pojmimo koliko je taj rat delovao apokaliptično. Najbliže savremeno poređenje bi bilo kada bi serija „prljavih“ bombi sutra eksplodirala u prestonicama celog sveta, ili kada bi u razmeni nuklearne vatre bilo ubijeno na desetine miliona ljudi. Ali 1918, svet iz 1914. je bio neprepoznatljiv. Potresna slika „Velikog rata“ se urezala u kolektivnu psihu sveta i zauvek promenila stvari.

Videos by VICE

U svojoj novoj knjizi, Pustoš: Veliki rat i poreklo modernog horora, koju je 16. oktobra objavio Counterpoint Press, istoričar V. Skot Pul istražuje kako je žanr horora polako evoluirao i dobio svoju formu nakon Prvog svetskog rata. Najbitniji filmovi, sa temama koje su i danas prepoznatljive među ljubiteljima horora, kao što su Optužujem (1919.), Kabinet doktora Kalgarija (1920.) i Nosferatu (1922.), su se svi pojavili u roku od nekoliko godina nakon prestanka sukoba. Skoro sve su ih producirali, režirali i napisali ratni veterani koji su učestvovali u nekima od nažešćih bitaka. VICE je razgovarao sa Pulom da bi saznao zašto je rađanje žanra horora ukorenjeno u razaranjima u Velikom ratu, kako je definicija reči horor evoluirala tokom godina, šta Beli Hodači iz Igre prestola duguju ovom skukobu, i o prizorima borbi koji su se i do dan-danas zadržali u sećanju.

1539713616667-Poole-scott-c-Leslie-McKellar
V. Skot Pul. Fotografija je vlasništvo Counterpoint Press

Zašto ste ubeđeni da je rađanje žanra modernog horora ukorenjeno u razaranjima tokom velikog rata?
V. Skot Pul: Sablasno je postojalo i mnogo pre Velikog rata, u epovima, gotičkim romanima, radovima Šelija, Stokera i Bodlera. Ali nove teme koje danas vezujemo za horor – sakaćenje, unakažavanje, mrtvi koji se vraćaju da bi se osvetili, osećaj da ne samo da je kuća možda ukleta, već i da bi ceo svet mogao da se pretvori u kosturnicu – to se po prvi put pojavilo, i našlo je mnogo širu publiku. Ono što sam video u zapisima veterana, uključujući i one koji su postali neki od prvih autora horora je kompulsivna želja da iznova i iznova ponovo proživljavaju svoju traumu. Horor je jezik traume.

Šta mislite, zašto ljudi ranije nisu uzimali u obzir ratni kontekst za horor?
Ne mogu da tvrdim da sam prvi koji je to primetio. Ova ideja je postojala i ranije, i u fikciji, i u nefikciji. Dejvid Skal u svojoj popularnoj, sada klasičnoj knjizi Predstava čudovišta, piše o tome kako se začeci horora 20. veka pojavljuju u svetu koji je imao posla ne samo sa planinama leševa, već i sa milionima užasno unakaženih veterana. Roman Kristofera Brama, po kome je snimljen Oskarom nagrađeni film Bogovi i čudovišta, priča priču o Džejmsu Vejlu, reditelju Frankenštajna iz 1931, koga su poslednjih godina života progonila sećanja na rovove i na njegova čudovišta. Moja knjiga je nova po tome da je prvi sveobuvatni pogled na ovu eru, koji pokazuje veze između istorije i horora.

Kako se Veliki rat urezao u psihu ljudi?
Posle njega, smrt više nikada nije mogla da bude shvaćena na isti način. To je možda najvažniji način na koji je horor postao deo, ne samo masovne kulture, već i našeg pogleda na svet. U 19. veku, smrt je na mnogo načina shvatana sentimentalno, naročito prilikom sahrana i žaljenja. To je posle Velikog rata postalo nemoguće, jer su i vojnici i civili bili sahranjivani u masovnim grobnicama, neidentifikovani i neprepoznatljivi. U horor filmovima kao što su Voštane figure Pola Lenija (1924.), ili Kabinet doktora Kalgarija (1920.) vidimo ideju o telu kao automatu, nekoj vrsti mrtve lutke, šuplje ljušture. To je zastrašujuće. To je pokazatelj toga koliko se svet promenio, kada su takve priče, kada su našle svoj put do Sjedinjenih Država, postale užasno popularni filmovi sa čudovištima, u produkciji Univerzal studija. Kao što to kažem u knjizi, ispostavilo se da smrt ima bazu obožavatelja.

Opišite nam kako je izgledala ničija zemlja u Velikom ratu, i kakav faktor je kopanje rovova u obličju savremenog horora?
Ničija zemlja, na neki način polje leševa, predstavlja novu ukletu kuću, otelotvorenje najmorbidnijih aspekata horor filma, i nečega što bih čak nazvao i hororom kao pogledom na svet – načinom razmišljanja o ratu. Čak i u podžanrovima horora kao što su filmovi o masakrima u prirodi – kultni klasik Brda imaju oči bi bio primer toga – vidimo takve prizore. U novoj sezoni Američke horor priče, „Apokalipsi“, koriste ovakve prizore, kombinuju ih sa užasom koji izaziva prilika sa gas maskom, nehumani prizor koji se u hororu iznova i iznova koristi.

Horor je jezik traume

Kako su umetnici kao što je Oto Diks uticali na žanr u povoju?
Oto Diks je sve četiri godine učestvovao u borbama u Velikom ratu, i kao i mnogi drugi, iz njega je izašao kao ubeđeni pacifista. Po svojim rečima, na umetnost je gledao kao na „egzorcizam“. Ona je šokirala i izazivala „užas kod moralista“. On i drugi veterani/umetnici, kao što je Maks Ernst, portretisali su prizore smrti, grotesknog i morbidnog. Mislim da će čitaoci biti iznenađeni kada budu videli koliko ima preklapanja između onoga što smatramo „pop kulturom“, kao što je film, i takozvane umetnosi„visoke kulture“. To je bilo doba kada je, kao što je to opisao još jedan ratni veteran, Andre Breton, umetnost morala da predstavlja košmare sveta najširoj mogućoj publici. To je razlog zašto su mladi slikari – nadrealisti voleli film Nosferatu, do te mere da su se čak i oblačili kao likovi iz filma i tokom mnogobrojnih gledanja uzvikivali replike iz njega.

Opišite kako je definicija reči horor tokom godina evoluirala?
Pre Velikog rata, reč horor nije upotrebljavana na način na koji mi to danas činimo. Ovaj izraz se pojavljivao u dekadentnoj i romantičnoj poeziji, ali često da prikaže fizičku odbojnost, zapravo, pre Velikog rata je bio korišćen i kao medicinski izraz za gubitak kontrole nad telom. Po meni je značajno to što je priča o duhovima ili „čudna priča“ posle Velikog rata postala horor priča, veoma bukvalno priča o telima u agoniji, reflektujući danteovsku stvarnost modernog ratovanja.

Kako je Prvu svetski rat uticao na filmske stvaraoce kao što su Fric Lang, F.V. Murnau, Albin Grau, Tod Brauning i Džejms Vejl?
Za sve njih, rat je iza sebe ostavio osećaj mentalne i emocionalne rastrzanosti koju njihovi filmovi dočaravaju. Lang je iz rata izašao duboko uzdrman, vitlajući svojim službenim revolverom tokom veoma javnih svađa sa svojom ženom. Nešto od tog besa i oećaja nepripadanja možemo da vidimo u njegovim filmovima o zločinima, serijskim ubistvima, i naročito u Metropolisu, futurističkom društvu koje u svojoj osnovi ima zver, čudovište koja guta čitava ljudska bića. Murnau i Grau su obojica izgubili drugove u nekim od najžešćih bitaka na zapadnom i istočnom frontu, a Grau je verovao da su u Nosferatuu, po njegovim rečima, svetu prikazali „rat… tog kosmičkog vampira koji pije krv miliona“.

Vejl je, posle svog iskustva u rovovima, snimao i filmove o Prvom svetskom ratu, i dva sjajna filma o Frankenštajnu – Frankenštajn, 1931, i Frankenštajnova nevesta, 1935. Danas Frankenštajnovo čudovište možda deluje kao prijateljska kockasta glava, koja se koristi za prodaju svega, od ovsenih pahuljica do hamburgera. Bilo bi nam dobro da se setimo da je on nešto užasnije od povratka leša u Vejlovoj viziji. On je polje leševa, groblje prišivenih tela koja se kreću. On je noćna mora poslednjih par stotina godina.

Šta Beli hodači iz Igre prestola duguju Velikom ratu?
Beli hodači su još jedan primer – ima mnogih drugih u masovnoj kulturi, od kasnijih Romerovih filmova, do fikcije Maksa Bruksa – naše opsesije vojskama mrtvih. Filmski stvaralac Abel Gans je prvi pokušao da uhvati ove prizore u filmu iz 1919, snimljenom tokom poslednjih meseci rata, u kome vojska besmrtnih veterana ustaje i vraća se kući, na užas svojih voljenih. Gans je kao statiste koristio prave veterane verdenske bitke, koji su igrali vojsku besmrtnih, i od kojih su mnogi bili u zavojima, neki bez udova, drugi užasno unakaženih lica. Ova ideja, leševi iz sukoba u proteklih stotinu godina koje je Veliki rat razbuktao, očigledno nas opseda čak u najpopularnijim zabavnim sadržajima. Ako je eskapistička, ne funkcioniše, u pitanju je neuspešan istorijski skok.

Koji su to prizori iz Velikog rata koji su opstali do dan-danas?

Volter Benjamin, neka vrsta lutajućeg esejiste čiji rad pratim tokom knjige, govori o „olupinama koje se gomilaju na olupinama“, kao opisu savremene istorije od 1918. Veliki rat je započeo ovu katastrofu. Na primer, „mir“ je stvorio i samu ideju „Bliskog istoka“, kada su Britanija i Francuska rasparčale propalo Otomansko carstvo na kolonije. Na primer, Britanija je u suštini odlučila da bude formirana iračka nacija, okupivši na gomilu ljude koji su imali malo toga zajedničkog.

Amerika i Japan su zbog ovog rata postale velike sile, i njihovo nadmetanje oko Tihog okeana ih je uvuklo u sukob koji će postati deo Drugog svetskog rata. I zaista, teško je zamisliti arapsko-izraelski konflikt, hladni rat ili savremeni terorizam bez sveta koji je navodni mir stvorio 1918. godine. Šta više, otrovne fašističke ideologije dvadesetih i tridesetih godina, koncept da bi ljudi mogli da dođu do transcendencije time što će „svoju naciju ponovo učiniti velikom“, je čudovište koje je apsolutno nastalo u rovovima, to su ideje koje su se rodile u oštećenim umovima kaplara Musolinija i kaplara Hitlera, čija je senka i dalje nadvijena nad nama. Mi živimo u ukletoj kući ničije zemlje, iz koje izlaza nema.

Članak je prvobitno objavljen na VICE US.