Šok i tuga zbog gubitka prijatelja u tvojim dvadesetim godinama

Tekst je prvobitno objavljen na VICE UK

Nikada nije ‘zgodan’ trenutak da ti umre neko do koga ti je stalo, ali nadaš se da ćeš biti donekle u stanju da se nosiš s time, kada se konačno dogodi. Život bi trebalo da ti pomogne da se vremenom pripremiš na takve svari, tako da te stvarno uzdrma kada neko blizak poremeti taj model, naročito ako si mlad.

Ja sam bio na putu u Njujorku kada me je najbolji prijatelj pozvao i rekao mi da je naš drugi najbolji prijatelj, sa kojim smo obojica bili bliski od ranih tinejdžerskih dana, iznenada poginuo u nesreći u Barseloni. Isprva nisam razumeo njegove reči. Mislim da sam mu mirno odgovorio, nešto u smislu, „U redu, čoveče, hvala ti što si mi javio“, pre nego što sam nonšalantno prekinuo vezu. Tek kada sam u svojoj glavi ponovio njegove reči, morao sam da ga pozovem i otkrijem o čemu, pobogu, priča.

Naredna tri sata sam proveo šetajući po Kvinsu, zbunjen i sa groznim osipom po celom licu (koji je izgleda bio posledica šoka). Hiljadama kilometara od bilo kog poznatog okruženja, ostatak putovanja mi je bio potpuno nadrealan, i bio sam oprhvan osećajem potpune bespomoćnosti. Jedan prijatelj mi je rekao da ne odlepim – da „Za to ne postoji protokol, nema priručnika da ti kaže šta dalje da radiš“. I naravno, bio je u pravu. Ništa ne može da te pripremi na taj udarac u stomak koji ti priredi život. Ima generalnih smernica, naravno, ali taj gubitak je toliko intenzivno lično iskustvo da ništa nikada ne bi moglo da te pripremi za njega.

Kada je putovanje bilo završeno i kada sam se vratio u UK, odlučio sam da ne odem da vidim njegovo telo. Užasno sam se plašio da vidim stvarno mrtvog čoveka, i brinuo sam se zbog toga da će moja poslednja mentalna slika mog prijatelja biti to kako leži beživotan i hladan. To mi je bila prva greška, jer kada nisi prisustvovao nečijoj smrti, trebalo bi da uradiš sve što je u tvojoj moći da posle toga ostaneš što realniji. Savetnici za tugovanje daju takve savete svojim pacijentima, govoreći da će opipljivi podsetnici na nečije odsustvo biti katalizator za prihvatanje njegove smrti, i ja se potpuno slažem sa time. Poslednji put kada si video tu osobu, ona je hodala, razmišljala, radila ono što je radila. A onda ti kažu da je više nema. Tvoj logički um razume uzrok i posledicu, ali iznutra i instiktivno jednostavno ne veruješ u to. Konačnost situacije je toliko neshvatljiva, da poželiš da povratiš svaku put kada se setiš da se to zaista dogodilo.

Zbog toga što je ta osoba bilo toliko mlada, sve to deluje još neshvatljivije. Mi, kao ljudska bića, imamo blesavo, urođeno verovanje da je smrt nešto o čemu još ne treba da razmišljamo, da je to nešto što će se dogoditi jednog dalekog dana, kada naši lični narativi konačno počnu da se bliže kraju. Zauzvrat, zbog toga je ovo čitavo iskustvo još više zbunjujuće, kada neko tako blizak našem uzrastu naglo završi svoju priču.

Pretpostavljao sam da će smrt našeg najboljeg prijatelja samo još više zbližiti mene i mog preostalog prijatelja, a na neki nedokučivi način i jeste bilo tako, ali uopšte ne onako kao što sam očekivao. Nas dvojica smo na sličan način doživljavali našeg zajedničkog prijatelja, pa sam mislio da će biti prirodno da se zajedno izborimo sa gubikom; da ćemo razgovarati o njemu i o bezbrojnim smešnim stvarima koje je radio, da ćemo gledati stare slike i snimke – ali to uopšte nije bio slučaj.

Kada se osvrnem na to, shvatam da združeni napori verovatno nisu bili najbolji način, zbog toga što smo obojica tugovali u isto vreme. To je moglo bilo kog od nas da skrene s kursa, verovatno u ključnom trenutku u našim procesima. Jedan od nas bi mogao da uhvati onog drugog kada ima „dobar dan“, i da traži da ga se prisećamo sebe radi, dok je onom drugom samo potrebno da mu nešto drugo preokupira pažnju.

Osim tog prijateljstva, bio sam iznenađen time što neki ljudi izvan najužeg kruga mojih prijatelja nisu bili voljni da se suoče s tom temom. Bilo je kao da su se plašili da ću čim počnem da pričam o tome početi nekontrolisano da plačem, a u većem broju slučajeva to jednostavno nije bilo istina. U nekim trenucima pomisliš da postoji zavera ćutanja, kao da svi znaju za tu čitavu „priču o mrtvom prijatelju“, ali se klone tog razgovora. To je teško: kada se ljudi ponašaju kao da se ništa nije dogodilo, osećaš se kao da je u pitanju izdaja, ni manje, ni više.

Mada, kada na kraju progovorite o tome, može da bude čak i gore. U mnogim prilikama sam primetio da je razgovor prirodno skretao ka mom prijatelju, a neko pita, „A šta taj prijatelj sada radi“, a onda mu je neprijatno kada mu kažem da više nije sa nama. Osećaš se kao da si upropastio atmosferu, i zatekneš sebe kako se izvinjavaš. Izvinjavaš zbog toga što si pomenuo nešto što svakako nisi želeo da se dogodi, a što verovatno nisu želeli ni tvoj preminuli prijatelj, roditelj, brat ili sestra, ili ljubavnik. U takvim slučajevima sam posle toga uvek ljut na sebe zbog toga što sam se uopšte izvinio, da drugima ne bi bilo neprijatno, i zbog društvenih normi pristojnosti.

Naravno, svako iskusi tipične faze tugovanja u različitom vremenskom periodu, na različite načine, ponekad delimično, ponekad uopšte ne, u zavisnosti od okolnosti. Ali promena koju sam najviše primetio je bila kada su se koncentrisani napadi tuge pretvorili u duže, razvučenije periode melanholije. Biti nesiguran zašto je nešto što je ranije bilo toliko prepoznatljivo iznenada postalo tako fragmentisano je prilično zbunjujuća stvar. Opšte je prihvaćeno da ožalošćenost na neke načine podražava depresivna stanja, da deluje toliko poznato, da bi na nju trebalo gledati na sličan način, koliko god da je privremena.

Naravno, ja govorim o iznenadnom i neočekivanom gubitku – ali što se tiče toga koliko dobro si opremeljen da se izboriš s time u mladom uzrastu, ne mogu da verujem da je očekivana žalost mnogo lakša. Da li prilika da se pripremiš i oprostiš s nekim odagna sve anksioznosti i osećaj izolovanosti, kada si okružen mladim ljudima koji – uglavnom – apsolutno uživaju u životu?

Diskutovati o smrti nije lako – naročito za mlade ljude, kada je manja verovatnoća da smo je iskusili – i niko ne želi da bude neosetljivi kreten koji će uznemiriti nekoga ko žali. Ali gubitak je u startu samotno iskustvo, pa upamtite sledeće: ako ste izgubili prijatelja, ili imate prijatelja koji je izgubio prijatelja, razgovarajte o tome: Budite otvoreni. Budite iskreni. To može da pomogne.

joshuawhitelaw.co.uk / kyleplatts.com