Vrelo je leto u Južnoj Koreji. Putujem vozom od Seula do Seongnama, četrdeset minuta vožnje ka jugoistoku. Tu se svašta može kupiti, ali lokalna pijaca Moran poznata je kao najveća tržnica pasa u zemlji. Vožnja po ovoj vrućini je duga i naporna, ali to je mala žrtva da bih video kako se prodaje i priprema pseće meso.
Misli se da su Korejci počeli da jedu svoje pseće drugare u eri Tri kraljevstva, pre više od dve hiljade godina. Ali kad je Seul dobio priliku da organizuje letnje Olimpijske igre 1988., vlasti su zabranile konzumaciju psećeg mesa da bi u svet poslale sliku moderne, civilizovane nacije. Zabrana koja nominalno važi još od 1984. nikad nije sprovedena u delo – Korejci su nastavili da kolju pse i od njih prave supe odnosno čorbe. Svetsko prvenstvo u fudbalu 2002, održano u Japanu i Koreji, ponovo je bacilo svetlo na ovaj običaj, koji je FIFA osudila.
Videos by VICE
Danas jedva trećina Korejaca kaže da je probala pseće meso, a još manji procenat ga jede redovno. Pa ipak, brojni restorani ga i dalje imaju u jelovniku. U Seulu ga je relativno teško naći, ali na periferiji prestonice nalaze se klanice, tržnice, i farme pasa. Mladima se ne sviđa ideja da jedu svoje ljubimce; tokom putovanja pitao sam par Korejaca od po dvadesetak godina gde bih mogao da nađem restoran koji služi pseće meso, na šta su oboje reagovali gađenjem i iritacijom.
Pa ipak, dobro je poznato da se pseće meso kupuje na Moranu – skučenoj pijaci na koju otpada 30 odsto od skoro dva miliona pasa koliko godišnje u Južnoj Koreji strada iz prehrambenih razloga.
Moran nudi razne vrste životinja za klanje – prepun je kokošaka, koza, pataka, i zečeva u kavezima. Sve to deluje okrutno, nehigijenski, depresivno. Iako se prodaju sve te druge životinje, kao i tone ženšena, svugde se oseća miris pasa. Pokušao sam da ga sledim do izvora, i dospeo do ruba pijace tik uz parking.
Ako vam je teško da gledate patnju životinja, bolje ne svraćajte u ovaj ugao Morana gde dvadesetak prodavnica u nizu prodaju pse na sto načina: žive ili mrtve, u komadu ili tranžirane, sirove ili zamrznute. Ceo pas pripremljen za jelo košta i do 250 dolara. U jednom majušnom kavezu video sam njih petnaestak: ne mogu da mrdnu, ne laju, većina je izgladnela.
Prodaju se razne sorte, ali većina pasa je lisičasto-žućkasta. Korejci ovu rasu, gajenu za klanje, zovu noo-rung-yee. Farme ne podležu nikakvim inspekcijama jer korejski zakon zvanično ne dozvoljava konzumaciju psećeg mesa. Misli se da u Južnoj Koreji postoji 15,000 do 20,000 farmi pasa, potpuno nesankcionisanih. Mnoge od njih snabdevaju Moran pijacu.
Dok prolazim pored prvog reda mesara, čujem kako jedan pas sve glasnije zavija. Vidim kako ga vlasnik grubo izvlači iz kombija – ogrlica mu je vezana za štap. Vuče ga do zadnjih vrata prodavnice, zatvara ih, a cvilež ubrzo prestaje. Pijaca zvanično ne dozvoljava da se psi kolju na licu mesta, ali nejasno je kako se propisi sprovode u delo.
Proces klanja pasa u Koreji jeziv je baš koliko biste očekivali posle prethodnog pasusa. Obično ih ubijaju strujom ili udarcem u glavu; ovo drugo, mesari tvrde, rezultuje ukusnijim mesom. Mrtav pas baca se u kazan ili se prži na gasu da bi se uklonila dlaka.
Meso se čuva u malim frižiderima pored tezgi. Tu su rebra, rep, torzo, noge, ali ima i neprepoznatljivih delova. Znam da sam sam kriv, niko me nije terao ni da dođem da vidim kako se to radi ni da probam pseće meso, ali duša me boli dok sve ovo gledam.
Prodavci ne krše zakon, iako atmosfera jeste polulegalna. Svi se drže defanzivno, kao da nešto kriju. Izbegavaju kamere – svaka tezga ima znak kojim se zabranjuje fotografisanje. Očigledno su svesni da u ostatku sveta njihov zanat nije previše popularan.
______________________________________________________________________________________________________
Pogledajte VICE Srbija film U ringu do krvi
______________________________________________________________________________________________________
Poslednji red tezgi pored kojih prolazim naslanja se na restoran. Ne deluje previše čisto, ali ljudi sede i jedu, reklo bi se da im ništa ne fali. Kelnerica je prijateljski raspoložena. Jelovnik je sav na korejskom ali sporazumevamo se gestovima – pokazujem štapiće i obližnje tezge, pa mi donosi specijalitet kuće: čorbu od psećeg mesa.
Ostale mušterije su uglavnom poznog doba – pse u Koreji mahom jedu stariji ljudi. Kelnerica mi donosi flašu sođua – korejskog pića od pirinča – kao i flašu vode. Zatim stiže bareni pirinač uz tri bančana – sitnih porcija koje se služe uz korejske obroke. Tu je u kimči, dve džinovske papričice sa crnim i belim lukom, i najzad fermentisane rotkvice. Za sada mi je sve OK, još nema pasa.
Onda stiže i glavno jelo – pseća supa, lokalno poznata kao gaejangguk. Služi se vrela u kamenoj posudi, na prvi pogled ne liči ni na šta posebno. Primećujem da me ostali gosti pažljivo gledaju dok se spremam da probam. Meso malo podseća na govedinu, ali već posle prvog zalogaja shvatam da je mnogo mekše i od govedine i od svinjetine.
Trudim se da ne mislim o tome šta jedem, na trenutak sam ubeđen da jedem jagnjetinu sa teksturom teletine. Ne vredi. Jedem pseće meso iz čiste radoznalosti, ali moram da priznam da ukus uopšte nije tako loš kao što sam mislio. Kuvano je sa kamilicom, maslačkom, i raznim korejskim začinima. Sos koji ide uz čorbu zove se deul-gge, sadrži perilu, susam, i alevu papriku. Nije da ne dodaje ukusu, ali ipak bih rekao da je pre svega tu da bi ublažio jak miris mesa.
Iz čorbe izranja iznenađenje – belo meso, masnije od ostatka. Reklo bi se da su to crevca, što konobarica potvrđuje tapšući se po stomaku. Ukusno je iako malo ljigavo.
Drugo ime za ovo jelo je bosintang, bukvalno „supa koja osnažuje”. U Koreji se veruje da ona stimuliše libido i plodnost kod muškaraca.
Iako je u pitanju jedno od najpopularnijih korejskih jela sa psećim mesom, daleko od toga da je jedino. Služe ga i barenog sa povrćem i začinima, a tu je i gaesoju – medicinski tonik od psa, đumbira, kestena, i jujube.
Konobarica je naizgled srećna što jedan stranac jede ono što toliko njenih sunarodnika želi da zabrani. Ostale mušterije gledaju me radoznalo ali sa odobravanjem. Sama supa nije ni blizu toliko neprijatna kao užasavajući smrad koji se sa pijace širi, ali teško mi je da odvojim jedno od drugog
U odlasku, ne mogu da odolim a da ne slikam ovaj deo pijace. Kelnerica mi maše dok izlazim iz restorana, ja pravim par fotki, što prodavci ubrzo primećuju. Izlaze sa metalnim štanglama, jedan od njih svoju preteći vuče preko rešetaka kaveza sa psima. Ljutito viču nešto meni nerazumljivo, ali poruka je jasna. Bežim kuda me noge nose, što dalje od pijace, pasa, i prodavaca. Neću se vraćati u skorije vreme.
Još na VICE.com
Psi mogu da se osećaju povređeno i zaljubjeno baš kao i ljudi