Postao sam depresivan tokom studija. Tata mi je zapravo pomogao da to prebrodim. Kada god bih bio neraspoložen, tata mi je pričao kako je i on kao mlad patio od depresije. Imao je 22 godine i živeo je u Čileu, usred rata i bez para. Čuo je da je moja mama zatrudnela sa mnom i postao veoma depresivan. Ali zasnivao je porodicu, a uvek mi je govorio da porodicu treba stavljati iznad sebe.

Iz Čilea smo se odselili na Novi Zeland 26 godina pre nego što se to dogodilo. Moji roditelji su godinama bili čistači. Na kraju je moja mama našla pravi posao, zato što je bolje govorila engleski nego tata. I tata je na kraju dobio posao koji je odgovarao njegovim kvalifikacijama, ali za to je bilo potrebno neko vreme. Umeo je lepo da čita i piše engleski, ali nikada nije izgubio akcenat. Zvučao je kao Antonio Banderas, zbog čega su ga neki ljudi teško razumeli. Kada je došao iz Čilea, nikada nije stekao neke prave prijatelje na Novom Zelandu.

Moj tata je imao 53 godine kada se ubio. Mislio je da nema s kim da razgovara.

Kori (drugi zdesna) sa ekipom Šta radimo u senci, koji je snimao kada mu je otac preminuo.

Kada se to dogodilo, sve je bilo kao u magnovenju. Čitavih godinu dana sam proveo u magnovenju. Vratio sam se na posao dva dana nakon što se to dogodilo, zato što sam morao nešto da radim. Vodio sam sestru na snimanje Šta radimo u senci. Kada sada pogledam fotografije sa tog snimanja, delujemo tako normalno. Ali samo dva dana ranije se dogodila ta užasna stvar, i odmah sutradan smo sahranili tatu.

Situacija je bila veoma uvrnuta. I moj sopstveni život je bio mračan i usran, ali sam onda dobio posao na kome su se 12 sati dnevno svi konstantno smejali. To su bila dva velika ekstrema, ali to mi je na neki način i pomoglo.

Naredna godina je bila malo bolja. Otišao sam u inostranstvo. Upoznao svoju partnerku. Ona je zatrudnela, i sada sam ćale. Te distrakcije su dobre, ali zbog njih nije lakše. Poslednje tri godine, jednostavno moram nečim da se zanimam: da radim, da idem na predstave, da izlazim. Pre nego što sam upoznao svoju partnerku, izlazio sam svako veče, jer nisam mogao da sedim sam kod kuće.

To te promeni. Kada osoba kojoj se najviše diviš i najviše joj veruješ učini tako nešto. Izgubiš veru u ljude. Svemu prilaziš malo opreznije. Nešto se menja i nabolje, a nešto nagore. To je definitivno mnogo više zbližilo moju porodicu – moju užu porodicu i rođake u Čileu. I ranije smo bili zaista bliski, ali sada je jednostavno drugačije.

Kori i njegov tata. Fotografija je objavljena sa odobrenjem.

Na pozitivne promene su uglavnom uticali moja partnerka i naša ćerka. Stavljam sebe u tatinu poziciju, i znam da se to dogodilo skoro 30 godina od mog rođenja, ali jednostavno ne mogu da zamislim da ću ikada – koliko god da stvari budu loše – poželeti da ne budem tu.

U isti mah, znam i da se on isto osećao kada sam se ja rodio, pa je to još jedna stvar oko koje se brinem. Ko zna šta će se dogoditi za 30 godina.

Moj tata je bio kul. Bio je stvarno bistar, inteligentan, duhovit i veoma brižan. Naši su bili veoma siromašni, i kada smo došli ovamo, uvek je bio veoma osetljiv prema ljudima u nevolji. Kada se sve sabere i oduzme, moj tata je jednostavno bio bolestan. Imao je tu bolest o kojoj nikada nije govorio. Čuo sam razgovor moje mama i vozača ambulantnih kola, i ispostavilo se da je pio razne lekove protiv anksioznosti i depresije, a niko za to nije znao. Nikada ne bih pomislio da bi on učinio tako nešto.

To je deo problema. Mi smo zemlja u kojoj vlada geslo „ma, biće sve u redu“, naročito u malim gradovima, i u internatima za dečake, u kakav sam ja išao. Ljudi ne vole da pokazuju nikakve znake slabosti, pa ne žele da pričaju o tome, zbog čega je mnogo gore. Ovde smo tako blazirani oko svega.

Razmišljam o tome šta bi bilo drugačije da je moj tata jednostavno pričao o tome. Nije bio preterano društven, pa nije imao mnogo prijatelja. Ali da je razgovarao s nekim od nas – možda bi to izbegao. Mislim da ga je jednostavno bilo isuviše sramota. Oko samoubistva postoji tolika stigma. I ja sam bio isti. Kada sam bio u depresiji, i kada je moj tata to učinio, mene je bilo sramota – moje porodice, mog tate, sebe. Ali na kraju smo morali da sednemo i razgovaramo o tome. To nije toliko strašno.

Poprilično mi nedostaje. Nekad manje, nekad više, nekad kažem sebi da mi ne nedostaje – samo se pretvaram da je tako, jer se ponekad naljutim na njega, ali i dalje mi nedostaje.

Pratite Laetitiu na Twitter-u