U srednju školu sam pošla u vreme kada se Coal Chamber ustoličio na vrhu liste Pepsi Max 100, te je bilo teško prokopati put kroz planinu crne kože i agresivnog šaputanja koji su karakterisali nu-metal u ono vreme i pronaći pravu muziku. Bacivši u smeće video-kasetu za video-kasetom koja je išla besplatno uz časopis Kerrang!, okrenula sam se starijim klincima za muzičku inspiraciju, sve vreme ignorišući činjenicu da me je s omiljenim bendovima sve vreme upoznavao jedan prilično neočekivan izvor: Simpsonovi.
Još otkako sam se iskobeljala iz maskenbala s aknama po imenu pubertet, bez srama priznajem da sam za Smashing Pumpkins prvi put čula zahvaljujući Homeru Simpsonu. Ali to je samo grebanje po površini riznice znanja koje mi je preneo Mat Grening kombinacijom muzičkog ukusa i potrebom da parodira apsolutno sve. Evo nekoliko velikih lekcija koje su mi pomogle da preživim pred-internetski mračna pubertetska vremena i nadahnula tako snažnu opsednutost Nirvanom da me je majka skoro poslala na terapiju.
Videos by VICE
NIJE TEŠKO NATERATI ME DA UŽIVAM U TUGI
U jednom periodu kasnih devedesetih bih nečije pišanje po Nirvani doživela ličnije nego da mi se neko stvarno posrao na facu. Međutim, umesto da me to nagna da šaljem niz pisama mržnje, zbog Simpsonova sam zapravo preispitala vrednovanje muzike koju volim i ozbiljnost Kurtovog konačnog čina.
U epizodi po imenu “Vesele devedesete”, Homer ponovo okuplja svoj bend sa koledža i pravi od njega grandž sastav po imenu Sadgasm (savršen opis žanra u jednoj reči), koji se potom raspadne nakon što se Homer zaključa u kuću jer je navodno postao narkomanski zavisnik. Omaž odlazi tako daleko da je spiker koji najavljuje raspad Sadgasma Kurt Loder, čovek koji je 1994. godine na MTV-u čitao udarnu tužnu vest o smrti Kurta Kobejna.
Igle pronađene u Homerovom stanu zapravo su bile za insulin, jer je oboleo od dijabetesa nakon što je popio suviše frapućina. Ali ta epizoda je bolje dočarala nezadovoljnu omladinu od sati i sati dokumentaraca sumnjive autentičnosti. Tekstovi grupe Sadgasm koji su ismevali tekstove Nirvane istovremeno su bili veoma, veoma dobri tekstovi Nirvane. Neću se ni pretvarati da nije bilo perioda u mom životu kad bih se na tekst kao što je “Pain is brown/ Hate is white/ Love is black/ Stab the night/ Kingdom of numb/ Closet of dirt/ Feelings are dumb/ Kisses hurt” primila bez ostatka, prepisala ih u svesku i koristila kao ime na MSN-u.
KONTRA-KULTURA JE LAŽ
Epizoda “Homerpaluza” je ostavila neizbrisiv trag na mene kao dete — i ne samo zato što je svaki spisak gostujućih bendova na festivalima od tada bio razočaranje (možda bi finansijska situacija festivala All Tomorrow’s Parties danas bila zdravija da im nastupaju Smashing Pumpkins, Sonic Youth, Cypress Hill i hologram Homera Simpsona?) Možda je to zato što sam odrasla u Nigdini, u Velsu, ali kad sam kao 12-godišnja devojčica tu epizodu gledala po prvi put, nisam imala pojma ko su svi ti bendovi. Danas znam da je Bili Korgan blage naravi, jedan totalno normalan i ljubazan čovek koji samo voli da pomaže sredovečnim muškarcima sa krizom identiteta — pogled postrance u kameru — ali znam i da su muzički festivali žešće foliranje.Naravno, vezaću košulju oko struka i pokušati da rukujem spravom po imenu she-wee sa jednakom frivolnošću kao i svi ostali, ali znam da je osećaj slobode koji ti festivali pružaju iluzija koja nastaje zbog petodnevnog života pod šatorom i mogućnosti da idete okolo i vičete: “IMA LI KO DROGE?” a da vas ne uhapse. Trenutak prosvetljenja i istine koje doživite dok sedite ispod džinovske reklame za energetsko piće u majici Goo koja je koštala 18 funti jedući falafel od 7,5 funti na svom sedmom Redingu, imala sam sa trinaest godina dok sam gledala TV.
NACRTANA SLAVNA LIČNOST BOLJI JE UČITELJ OD VAŠIH RODITELJA
Bilo da se radi o Majklu Džeksonu koji daje glas pacijentu u ustanovi za mentalno obolele uverenom da je Majkl Džekson; Džoniju Kešu kao duhovnom učitelju u obličju kojota koji se ukazuje Homeru tokom snažne halucinacije izazvane jedenjem ljute paprike i savetuje ga da nađe srodnu dušu; ili izmišljenom muzičaru “Krvave desni” Marfiju koji Lisinu depresiju leči svirajući bluz na saksofonu, u svakoj priči u Simpsonovima postoji lekcija kojoj može da vas nauči samo televizija.
Kada vam žuti Džoni Keš konačno kaže da vam samo srodna duša treba i bićete dobro, odjednom ste u fazonu, Znaš šta, moja jedina uvrnuta prijateljica i ja smo baš dobri drugari i verovatno ću prestati da punim grudnjak maramicama jer šta će mi momci kad imam muziku?
ELITIZAM JE ZA DRKADŽIJE
Mnogi ljudi žive u svetu u kom bacamo stolice na 50 Centa zato što nastupa na Redingu i Lidsu ili prevrću očima na pomen Metallice kao udarnog gosta na Glastonberiju. A opet, Mat Grening je bolji od svih vas, jer razume da je muzički elitizam za drkadžije i kad je dobio priliku da snimi album, pomislio je, Znate šta, zašto dva glavna singla ne bi bili “Do the Bartman”, napisan u saradnji sa Majklom Džeksonom i “Deep, Deep Trouble” napisan u saradnji sa pola glumaca Princa iz Bel Era? I tako je nastao album The Simpsons Sing The Blues, koji je postao zlatna ploča devedesetih i koji je, po svom sadržaju, jedna od najraznovrsnijih albuma decenije.
Mat Grening je preneo ovu mantru i na stvarni svet oko sebe. Tako je 2010. godine vodio All Tomorrow’s Parties (pre nego što se festival našao na ivici bankrotstva) i pozvao Spiritualized zajedni s Iggy and the Stooges. Jer, što da ne? Stvorio je svet u kome je u redu da se na špici zajedno nađu B.B. King i DJ Jazzy Jeff, da Ramonsi sviraju na rođendanskoj proslavi vašeg dede, a Mik Džeger je starešina letnjeg kampa. Muzika je sila koja ljude spaja – ona ne bi smela da ih razdvaja.
SVAKI IDIOT MOŽE DA OSNUJE BEND
Prestanite da kukate kako se moderna muzika svodi na vitlanje guzicom i kako PC Music uništava vašu predstavu o pristojnosti — ako je Homer Simpson mogao da osnuje barbershop a kapela kvartet, tada je stvarno sve moguće.
