Moj srednjoškolski dečko Dejvid* i ja probali smo apsolutno sve. Lubrikante, crno vino, mirišljave sveće, travu, Glory Box od Portishead na ripitu, vežbe disanja, stimulaciju klitorisa, vikodin, da se gledamo u oči i govorimo jedno drugom: “Volim te, sve će biti u redu.” Ništa nije pomoglo. Imala sam zdrav tinejdžerski libido, što znači da sam bila napaljena praktično 24 sata dnevno, ali moje telo je reagovalo na penetraciju kao telo neke oronule starice. Ovlažila bih se, uzbudila i pripremila za seks, a potom bi se moja mala rerna zaključala za taj dan, bez najave i bez milosti. Pored toga, poražavajuća priroda nemogućnosti da imate koitus, fizički bol i napor bili su podjednako zamorni. Kad god bismo pokušali da spavamo, osećala sam se kao da mi je neko u kanal sipao kiselinu, a u emotivnom pogledu se manifestovalo potpunom izolovanošću. Osećala sam se otuđeno, nefunkcionalno i, kad već nemam bolju reč, izjebano.
Ubrzo nakon toga saznala sam zašto ću uvek imati poteškoća u seksu: patila sam od vaginizma, psihosomatskog poremećaja kod kog se mišići dna karlice refleksno grče pri pokušaju penetracije. Simptomi vaginizma i erektilne disfunkcije poznati su vekovima. Muškarci godinama uzimaju pilulu da bi mogli da nategnu svoju praćku, ali kod vaginizma su jedine dve opcije terapija i dilatacija, a oba su subjektivni tretmani bez fiksnog roka kad će penetracija postati moguća. Ispričati nekom da bolujete od ove napasti ne spada baš među najbolja probijanja leda na prvom sastanku, a njeno ime koje zvuči kao nekakva venerična bolest nimalo ne pomaže.
Videos by VICE
Sama pomisao na bilo kakvo strano telo u meni izazvalo bi nesvesne grčeve. Pokušala sam da stavim prvi tampon u sebe kad sam imala 15 godina i bilo mi je potrebno 45 minuta, dve prijateljice i histerični napad panike pre nego što je moja drugarica Erika na podu svog kupatila uspela da ga izvuče iz mene.
“Jedva da je ušao u nju, a ona se već bacala po podu i vrištala!”, podsmevala se Erika dok je godinama prepričavala taj događaj našim prijateljima i slučajnim prolaznicima. Iako je ta priča oduvek davala povod nepozvanim neznancima da se bave mojom vaginom, ona je bila ta koja je izvukla džinovski komad krvave vate iz mene. U “balansu univerzuma”, pretpostavljam da smo bile kvit.
Iako ovaj poremećaj nije opsežno dokumentovan, on je jedna od najčešćih seksualnih disfunkcija kod žena. Doktori procenjuju da otprilike dve od 1.000 žena dožive vaginizam, ali pošto je većinu njih sramota sopstvenog urođenog pojasa nevinosti, plaše se da zatraže pomoć. Neke žene nikad ne dožive penetrativni seks zato što se osećaju seksualno nedoraslim. Nekoliko godina sam mislila da ću i ja biti jedna od njih.
Većinu svojih neuspelih pokušaja sam potisnula, ali jedna od najtežih uspomena koju izgleda ne mogu da pokopam desila se u noći kad sam punila 18. rođendan. Dejvid i ja smo iznajmili sobu u hotelu u Diznilendu i, iako smo dve godine uporno pokušavali, nadala sam se, kao u obrnutoj bajci o Pepeljugi, da će, kad sat otkuca ponoć, moja neosvojiva bundeva da se pretvori u zlatnu, otvorenu kočiju. U tih sat i po desili su se desetak različitih poza, dva napada panike i stavljanje kese s ledom na mog malog jurišnika, ali ništa se nije promenilo. Narednog jutra sam dobila značku “Danas mi je rođendan”, zbog koje su mi razni Diznijevi likovi bezbroj puta pevali “Danas nam je divan dan”.
“U toj fazi života, nisam marila za seks. Nisam mogla da marim za seks. Nevinost za mene nije bila sveta, bio je to moj najveći balast.”
Čitavog života nailazila bih na razne znake upozorenja pre nego što sam postala svesna svoje nesposobnosti da radim “ono”. Na primer, nikad se nisam igrala prstima. I dalje to ne radim. Uvek bi me zabolelo kad bih probala, ali sam to samo odbacila kao nešto “što mi ne leži”. Međutim, bila sam seksualno zadovoljna sobom na druge načine. Kad sam imala osam godina, slučajno sam otkrila zadovoljstvo trljanja o ćebe. Na Diznijevom kanalu je premijerno išao film Zenon: devojka 21. veka i ja sam iskusila svoju sopstvenu definiciju devojke sa zvezda. Bila sam toliko uzbuđena zbog svog novog otkrića da sam nazvala sve prijateljice i naučila ih svom novom triku. Jeste, ja sam bila “ta devojka” na žurki u pidžamama vaše ćerke u četvrtom razredu i ovim putem se izvinjavam svim zabrinutim majkama iz Šerman Ouksa, u Kaliforniji.
Jedine informacije koje sam imala o vaginizmu kad mi je to bilo potrebno potekle su od mog terapeuta, sa WebMD-a, vikipedije, Yahoo Answers i, da sve bude neobičnije, od moje majke. Vaginizam nije genetski nasledan, ali moja majka ga je takođe imala. Poremećaj je bio toliko nedovoljno istražen da su njeni lekari, zatečeni i nespremni, smatrali da bi najbolje bilo da je uspavaju opštom anestezijom i penetriraju surogatom penisa. Kad mi je ispričala tu priču, moja vagina je uvenula poput suve grožđice, ne samo zato što sam slušala majku koja mi opisuje kako je “penetrirana”, već zato što sam počela da se plašim kako ću možda i ja jednog dana morati da zatražim od svog ginekologa da me drogira i sredi da me kresnu. Međutim, moja majka je odrasla u Australiji osamdesetih — sve je tada bilo drugačije.
“Ali kako si to prebolela?”, stalno bih zapitkivala majku, svaki put se nadajući drugačijem odgovoru. Možda nečemu što bi podrazumevalo konkretne korake, a ne kitu bez tela.
“Ne znam… prosto se desilo.”
Slično mojoj majci, ni sama nisam sigurna kako sam se izlečila. Dejvid i ja smo u međuvremenu raskinuli, tokom naše tinejdžerske veze oboje smo ostali nevini. Imala sam 18 godina i pripremila sam se za to da proživim život bez seksa; bez svesti o tome šta znači “spojiti se” i bez sopstvene dece. Ukoliko ne budem jurila momke sa prstenom čistote, smatrala sam sebe nesposobnom za zabavljanje s momcima i, na određeni način, nevoljenom. Međutim, bio je dovoljan jedan bezvezni komentar jednog bezveznog dečka da mi pomogne da srušim sve svoje vaginalne zidove poraza i ukrotim zver.
Šon je bio moj šef na poslu. Imao je 22 godine, tetovažu benda Bright Eyes i promiskuitetnu prošlost. Ja sam imala 18 godina, telefon mi je zvonio pesmom grupe Pavement, a adresar mi je bio prazan. On je znao za moje stanje, ali većina muškaraca kojima sam to ispričala pretpostavljalo je da lažem ili je to doživelo kao veliki izazov. U toj fazi života, nisam marila za seks. Nisam mogla da marim za seks. Nevinost za mene nije bila sveta, bio je to moj najveći balast.
Iako mi je kad smo počeli da se zabavljamo uporno tvrdio da mu nije bitno što ne možemo da spavamo, vremenom je bio sve nezadovoljniji. “Nismo u srednjoj školi iza tribina”, rekao je prezrivo kad sam mu ponudila bedni “ručni rad”. Okrenuo se na drugu stranu. Ja sam zaplakala. Dejvid je bio mlad dok smo bili zajedno i uvek je bio pun razumevanja i strpljenja, ali Šon je bio stariji, iskusniji i ogorčen.
Narednog dana bila je Pasha. To je verovatno jedan od najmanje seksualno uzbudljivih praznika, ali posle večere sa svojom porodicom, Šon me je neobavezno pitao želim li da radimo “ono”. Iz inata sam zadigla dugu suknju i ostala u košulji, pomislivši da ću tako moći da pobegnem posle još jednog neuspelog pokušaja, ali se desilo. Stvarno se desilo. Bio je to najveći antiklimaks u mom životu, ali i najpozitivnije životno iskustvo koje sam do sada imala. Nije bilo ni blizu onome kako sam to zamišljala: sedam uveče, moji roditelji u susednoj sobi dok trešti pesma “Bulls on Parade” (njegov izbor), nakon što sam jela kuvana jaja i ren, ali mi je značilo sve u životu. Nije bio bitan ni on, ni vreme, ni to što sam izgubila nevinost slušajući Rage Against the Machine. Nije se radilo ni o čemu drugom samo o tome da sam se konačno osećala seksualno funkcionalnom — ni za koga drugog, već za samu sebe.
I dalje imam poteškoća u zavisnosti od situacije, ali u većini slučajeva ide. Čak i tokom najveće ekstaze samog čina, seks nekad ume da bude bolan i neprijatan bez obzira na količinu lubrikanata i predigre. Iako sam tokom godina imala potpunu emotivnu podršku majke, ne može tinejdžerka večno da plače majci na ramenu zato što ne može da se jebe. Kad bi vaginizam bio nešto o čemu bi se u javnosti pričalo otvoreno i bez straha od sramote ili osude, osećala bih se manje kao anomalija od žene i teret od partnera. Osećala bih se bezbednije i sigurnije u svojoj nemoći. Nijedna žena, bez obzira na uzrast, ne bi smela da se plaši sopstvene vagine.
*Imena u ovom članku su izmenjena.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu