Prvobitno objavljeno na Munchies.
U poslednje vreme sam počela da sa plašim ponedeljaka izjutra iz jednog sasvim novog i drugačijeg razloga koji nema nikakve veze sa početkom radne nedelje. Naime, ponedeljak je dan kad mi moj glupi Ajfon šalje nedeljni pregled u kom izračunava moje glupavo vreme provedeno za ekranom prethodne nedelje. Jeste, ajfone, shvatila sam: totalna sam seljanka.
Videos by VICE
Taj Nedeljni pregled ništa mi ne pomaže, ne menja moje ponašanje i ne pretvara me u bolju osobu; sve što postiže je da zamrzim iOS12 (i da, morala sam da uzmem PROKLETI TELEFON u ruke da bih proverila koji iOS imam). Nije tajna da se niko od nas ne opušta i da svi provodimo previše vremena buljeći u te male svetlucave demone, ali nova studija objavljena u časopisu Zavisnička ponašanja pokazuje koliko je tačno naša opsednutost telefonima sjebana.
Kao prvo, ova studija objavljena je u časopisu koji se zove Zavisnička ponašanja, što vam je, onako, ogroman nagoveštaj. Drugo, prema vodećoj autorki studije Sari O’Donel, studenti bi se radije odrekli hrane nego svojih telefona. Za studiju je 76 fakultetskih studenata uzrasta između 18 i 22 godine ostalo bez hrane na tri sata a uskraćeno im je korišćenje telefona na dva sata. Tokom tog vremena, dopušteno im je da uče ili čitaju novine. (Pretpostavljam da su proveli dobrih 20 minuta tog vremena ponavljajući reč ‘novine’ i obećavajući sebi da će je izguglati kad dobiju telefone nazad).
Nakon onoga što je O’Donel opisala kao “skroman period uskraćenosti”, učesnicima je dozvoljeno da obave neki zadatak na kompjuteru, zarade vreme sa telefonom ili omiljenu poslasticu od 100 kalorija. Svaki put kad su se odlučili za neku nagradu, vreme koje je bilo potrebno da se zaradi dodatno vreme sa telefonom ili dodatna hrana se povećavalo. Prema Univerzitetu u Bafalu, postojala su dva dela studije: prvi deo bio je upitnik u kom se pitalo koliko bi vremena za korišćenje telefona kupili za različite vrednosne poene od 0 dolara po minutu do 1.120 dolara po minutu. Drugi deo merio je koliko klikova mišem je svaki student bio spreman da napravi da bi zaradio svoje vreme sa telefonom.
Cilj je bio, rekla je O’Donel, da se izmeri da li upotreba pametnih telefona služi kao “podstrekivač ponašanja” na isti način na koji hrana, alkohol ili droge mogu da podstiču ponašanje. Odgovor?
N A R A V N O.
“U studiji po prvi put pružamo dokaze da su pametni telefoni podsticajni”, rekao je on. “Takođe smo otkrili da su, kad su bili lišeni i hrane i pametnih telefona, studenti bili mnogo više motivisani da rade za vreme korišćenja svojih pametnih telefona i bili voljni da se odreknu više hipotetičkog novca kako bi dobili pristup svom telefonu.” (Čak su i istraživači bili “veoma iznenađeni” tim rezultatima).
O’Donel je rekla da je istraživanje zavisnosti od pametnog telefona — kao prave zavisnosti, a ne u fazonu, daaa ja sam zavisnica — i dalje tek u povoju, ali ova studija sugeriše da su naši smartfonovi “izuzetno podsticajni”. Ne znam da li se zbog toga osećam bolje ili lošije povodom mojih sve većih rezultata u Nedeljnom pregledu. Možda je bolje da to proverim na Guglu.
