Bilbordi koji reklamiraju Stvar kreću šezdesetak kilometara od Tusona, u državi Arizona. Ponekad su toliko skriveni pustinjskim rastinjem i drvećem palo verde da jedva možete da ih primetite dok jurite na istok putem I-10. U drugim slučajevima, znakovi se pojavljuju u grozdovima, neizbežne žute površine u inače golom pejzažu pustinje Sonore.
“Šta je to? Stvar?”, pita se jedan od bilborda. “Misterija pustinje!” odgovora drugi. “To je Čudo!”
Videos by VICE
Čim pomislite da nema šanse da se pojavi još jedan bilbord, pojavi se još jedan bilbord. Ne znam, možda su ljudi odgovorni za ove reklame obmotali čitavu planetu bilbordima. Angažovali su prevodioca da pitanja postavi na ruskom, španskom, kineskom. Posadili su bilbord na dnu Marijanskog rova i trenutno su u pregovorima sa Elonom Maskom da bilbord postave na Mesecu.
Možda mislite da je ovo hiperbola. Nije.
Ova glupost proteže se od Feniksa, u Arizoni, do El Pasa, u Teksasu, na 700 kilometara državnog puta.
Stvar?
Šta je to Stvar?
Šta je jebena Stvar?
Kad stignete do gradića Teksas Kenjon u Arizoni — rodno mesto Stvari — ovo pitanje će vas dovesti na ivicu ludila. A čak ni tad nećete biti bliži tome da shvatite šta je Stvar. Umesto toga, naći ćete se parkirani ispred benzinske pumpe i jarkožute zgrade koja obećava suvenire, majice, nakit, poklone i muzej; Stvar, saopštava ona, pohranjena je negde unutra.
Da biste mogli da dođete do Stvari, morate da platite radniku benzinske pumpe jedan američki dolar. Tu nema pregovora. Kad to učinite, radnik će vam reći da uživate u muzeju.
Aha, pomislićete, Stvar je muzej. Ali to je greška. Muzej svakako jeste stvar, ali nije Stvar.
Muzej se sastoji od tri duge metalne šupe ofarbane u štrafte naizmeničnih primarnih boja. Na podu ovih šupa nalaze se ogromni žuti otisci stopala koje je navodno napravila Stvar.
Prva šupa je duga i sa lošom ventilacijom. U njoj se nalaze neki od većih eksponata izložbe, kao što je rols rojs kojeg je navodno koristio Adolf Hitler. Kako je Hitlermobil završio u Teksas Kenjonu, u Arizoni, ne razjašnjava se posetiocu. Kao da posetioca želi da uveri da je Hitlerovo dupe stvarno nekad sedelo na kožnim sedištima ovog vozila, tu je i napukla, gipsana verzija Firera koji se delimično naginje kroz zadnji prozor.
Dublje u šupi, nalazi se postavka mrtve prirode sa izobličenom drvenom lutkom iz izloga koja zuri u krov, u pozi koja deluje kao da traži Boga. Iza lutke nalazi se krevet sa baldahinom i dva prašnjava dušeka bez presvlake, a pored kreveta je šifonjer i pijanino. Na podu je persijski ćilim, a ćilim je prekriven novčićima koje su tu bacili prethodni posetioci muzeja. Scena, predstavljena bez konteksta, sasvim je uznemirujuća.
Druga šupa nalazi se petnaestak metara od prve i mnogo je manja. Natpis pored ulaza upozorava posetioce da paze na Gila guštere, tarantule, zvečarke i druge otrovne životinje kojima je šupa često koristila kao sklonište od vrućine, koja leti ume da premaši i 38 stepeni.
Ovde uz zidove stoje izložbeni stakleni ormani, a u svakom od njih asortiman naizgled nasumičnih predmeta: na desetine komada drveta sa naslikanim očima, ustima i kopitama. Mašina za kajmak iz Toleda okružena Hopi Kačina figuricama i grnčarijom Navaho Indijanaca. Fonograf u direktnom kontrastu sa napuklom mamutskom kosti. Stare fotografije i slikani prizori Engleske, Francuske i Italije. Jedan natpis svoj predmet opisuje kao “drevnu bućkalicu napravljenu u Kentakiju 1700-tih.”
U jednoj drugoj vitrini nalaze se puške iz 17. veka iz Španije i Konstantinopolja. Jedna od pušaka predstavljena je kao kremenjara iz 1654. godine, sa natpisom koji kaže: “Ovo je jedan od najređih primeraka na Zemlji i jedini je na svetu. ON NEMA CENU.”
Kad uđete u poslednju šupu, narandžasti transparent obaveštava vas da ste konačno stigli do Stvari. Ispod transparenta nalazi se grobnica od blokova u visini struka, a u njoj se nalazi Stvar.
Uz rizik da zvučim antiklimaktično: Stvar je mumificirana majka i njeno dete. Njihovi zavoji su u dronjcima i moguće je videti kosti na mestima gde su meso i zavoji istruleli.
Stvar je jedino u tome da Stvar nije ništa od toga. Stvar ne postoji, a pitanja nemaju odgovora. To je simulakrum nepostojeće stvarnost. Nije čak ni Stvar, već jedna od mnogih Stvari.
Stvar smeštenu u betonski sarkofag u Teksas Kenjonu u Arizoni napravio je čovek po imenu Homer Tejt, majstor svih zanata koji je četrdesetih godina prošlog veka počeo da izrađuje sirene, mumije i smanjene glave od blata i kostiju. Vucarao ih je sa sobom da bi ih izlagao kraj puta, a negde pedesetih, advokat po imenu Tomas Binkli Prins kupio je Stvar za 50 dolara i pretvorio je u stalnu izložbu.
Prins je umro 1969. godine, ali pre nego što je otišao na večni počinak, uspeo je da sakupi sve stvari koje danas čine muzej. I zaista, svi ovi istorijski predmeti kao da nemaju drugu namenu sem da posluže kao alibi za autentičnost Stvari.
Imovinu je godinama posle njegove smrti održavala Prinsova supruga Dženet, ali je na kraju Stvar prodala kompaniji po imenu Boulin i preselila se u Baltimor. Sa sedištem u Albukerkiju, Boulin se specijalizovala za održavanja vestern mitologije u životu i vlasnik je praktično svake tematske trgovačke postaje na Jugozapadu. To je savršeni korporativni vlasnik Stvari.
Stvar nema mnogo posetilaca. Benzinska pumpa ispred redovno je puna, ali mali broj mušterija želi da uđe unutra. Možda se plaše da saznaju šta je Stvar zapravo ili, još gore, da otkriju da Stvar ne postoji. Kad ljudi ipak uđu, obično nisu iz Arizone. Umesto toga, uputili su se na Zapad u potrazi za sopstvenom Stvari: opuštajućim odmorom, avanturom, boljim poslom.
Kad odstranite stotine kilometara reklama, obećanja da Stvar postoji, ideju da do Stvari možete doći samo ako platite ulaznicu — kad sve to uklonite, ustanovićete da Stvar nije ni postojala. Sve što vam preostaje je gomila blata i kostiju da vas podsete na vaše poreklo i vaše odredište.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu