Foto via Stocksy by Andrey Pavlov
Vijagra je 1998. godine postala prvi oralni lek koji je Agencija za hranu i lekove (FDA) odobrila za lečenje erektilne disfunkcije u SAD, ali sve više se gomilaju dokazi da najčuvenije ime u poboljšanju muškog učinka ima ozbiljne propratne posledice koje mogu da izmene život.
Vijagra ima uobičajen spisak potencijalnih neželjenih dejstava , koji uključuje glavobolju, mučninu, probleme s varanjem, bol u mišićima, natečenost u grlu, i poremećaj vida. Ali rezultati jedne studije iz 2014. takođe otkrivaju da su muškarci koji koriste ovaj lek za poboljšanje erekcije 84 posto podložniji tome da u periodu od deset godina obole od raka kože. Prema nekadašnjem izvršnom uredniku Harvard mens helt voča, ti podaci su pokazali vezu između korišćenja vijgare i dijagnoze raka kože, doduše ne direktnu uzročnu vezu, ali u još jednoj nedavno objavljenoj studiji, vijagra se ponovo povezuje sa karcinomom, i to novo istraživanje može da objasni 31 aktuelni sudski proces koji se trenutno vodi protiv proizvođača vijagre, farmaceutske kompanije Ficer, od kojih se u 11 tvrdi da je Ficer propustio da upozori na vijagrin potencijal za uvećanje rizika od raka kože.
Videos by VICE
Trudeći se da shvatimo zašto bi neki muškarci poželeli da nastave da uzimaju potencijalno opasan medikament, obratili smo se Majklu Keleru, stručnjaku za muškost, i profesoru na Univerzitetu zapadnog Ontarija. U intervju za Broadly, Keler ukazuje na izuzetan pritisak kome su muškarci u severnoameričkoj kulturi izloženi da ispolje „heteronormatvinu muževnost” kao na potencijalni razlog za uzimanje vijagre. „Muškarci redovno praktikuju, ispoljavaju i postupaju na rutinski muževan način”, kaže Keler, dodajući da muškarci uče da budu muškarci i javno se dokazuju sebi i drugima da su muškarci tako što ispoljavaju „otvoreno izražavanje muževnosti”, koje uključuje sve, od toga kako čovek hoda, do toga kako govori.
To je samoregulišuće, primećuje Keler. Muškarci su „vezani” i „ograničeni” „pravilima obaveze” koja kolektivno proizvode i održavaju muškarci i dečaci. Ima negativnih posledica po one koji se ne povinuju rodnim normama, normama koje takođe upravljaju našim seksualnim životom. Na kraju krajeva, čovekov kurac je deo toga kako je personifikovan kao muškarac, kaže Keler. „Falus, penis u erekciji i sposobnost da se ‘obavi posao’ su povezani sa time da li je neko virilan”, objašnjava on. Tako da je „biti virilan” jedan od aspekata heteronormativnog muževnog ideala, a nesposobnost da se dostigne ideal za muškarce sa sobom donosi negativne rezultate, u društvenom smislu.
Keler kaže da se očekivanja društva od muškarca da bude seksualna zver „oslanjaju na naše razumevanje hiperseksualizovane muževnosti”, koje sužava margine muškosti sve dok pojam „idealnog muškaraca” nije toliko usko definisan, da veoma malo njih može da ispuni uslove.
Prema Keleru, muškarci metode za unapređivanje muškosti, kao što su steroidi ili lekovi za erektilnu disfunkciju, koriste zbog opresivnih ideja koje diktiraju šta se smatra normalnom i idealnom muškošću. „Bez obzira da li u svlačionici, teretani ili na ulici, muško telo je sve više pod lupom kao projekcija muževnosti, kaže Keler, dodajući da „mnogi muškarci rade na održavanju i aktivnom projektovanju normativne muževnosti koja potvrđuje da su pravi muškarci.”
Kada je reč o tome zašto muškarci primenjuju potencijalno štetne metode da bi dostigli hiper-muževnost, Keler kaže: „Ukrštanje zdravlja i muževnosti nije novina. Rizični oblici ponašanja da bi se ‘dokazala’ muževnost često se povezuju sa potrebom da ubedimo druge koliko smo seksualno obdareni, ili žestoki, ili koliko smo virilni, a šta više, to se radi da bi se steklo poštovanje, da bi se čovek među ostalim muškarcima i dečacima istakao kao ‘pravi muškarac’”. On kaže da ne jenjava pritisak da se bude jači, seksualno aktivniji i muževniji od svojih savremenika, što se ogleda i u podmuklim porukama koje mediji šire o tome šta muškarca čini muškarcem. S toga će muškarac možda uzeti vijagru, bez obzira na nuspojave i neželjena dejstva, zato što veruje da je potencijalna društvena korist vredna rizika.
„Dečacima i muškarcima mora da se pruži podrška da se zapitaju – da ispitaju – šta to znači biti muškarac”, kaže Keler. „Muškarci i dečaci su voljni da rizikuju, da dokažu da su muškarci, zato što misle da će ako to ne učine biti ranjiviji za nadzor, za ispitivanje, i da će biti otvoreniji za homofobične napade drugih koji žele da zadrže dominaciju, kontrolu i heteronormativne poglede na muževnost.”
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
