Kad je NASA istraživačDžek Kaver razvijao tejzer kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, rukovodio se gotovo utopijskom premisom: oružje koje može da onesposobi kriminalce a da ih ne ubije ili im čak nanese neku trajniju štetu. Čak i njegovo ime – prvobitno akronim za “elektronsku pušku Tomasa A. Svifta” (Tomas A. Swift’s Electric Rifle), po serijalu romana o Tomu Sviftu — ukazuje na naučnofantastične korene ovog oružja.
Potrebno je uložiti mnogo rada da bi jedna takva ideja postala stvarnost. Rani tejzeri su uz pomoć baruta ispaljivali ka meti strelice pune električnog naboja i zbog toga bili klasifikovani kao vatreno oružje. Čim je, međutim, par preduzimača otkupio ovaj izum od Kavera, barut je zamenjen kompresovanim vazduhom i on je tehnički prestao da bude vatreno oružje. Danas Tejzer Internešenel ubire prihode od 164,5 miliona dolara godišnje. Kompanija dominira tržištem “sprava usmerene energije” već 15 godina i snabdeva nekih 17.000 službi reda i mira širom sveta svojim naslovnim spravama. (Kompanija je počela da proizvodi i telesne kamere.)
Videos by VICE
U vreme kada vestima dominiraju policijska puškaranja, ideja da je tejzer bezbedniji način da se onesposobe kriminalci od vatrenog oružja je i te kako dobrodošla. Ali Nik Berardini, filmski stvaralac koji stoji iza novog dokumentarca pod naslovom Ubij ih bezbedno (Killing Them Safely) želi da ljudi znaju da su tejzeri, iako manje smrtonosni od pištolja, daleko od bezbednih.
Berardini je počeo da snima svoj film pre pet godina, kada je čuo za smrt 23-godišnjeg Stenlija Harlana, koji je tejzerovan nakon je što je isključen iz saobraćaja u Moberliju, u državi Misuri, blizu mesta gde je Berardini išao na koledž. Harlan je umro na oči svojih roditelja pošto je udaren tejzerom tri puta i stalo mu je srce. (Potpredsednik Strateških komunikacija Tejzera Stiven Tatl rekao je za VICE u mejlu da su “i veštak sudske medicine i sudovi utvrdili da Tejzer nije izazvao tu zlosrećnu smrt.”) Jedan od tih udara tejzerom trajao je 21 sekundu, duže od onoga što tejzer pokazuje na većini proba, kada je rezultat uglavnom bliži 16 sekundi. Berardinija je zbunilo to što su policajci delovali kao da nisu bili svesni koliko tejzer može da bude štetan.
“Policajci su samo stajali po strani i na kraju čak izjavili da su mislili da se Harlan samo pravi”, rekao mi je on u telefonskom intervjuu.
Iako većina modela tejzera mogu da se koriste direktno na koži u funkciji “omamljivanja”, namenjeno je da se aktiviraju sa razdaljine do 10 metara preko dve sonde vezane bodljikavom žicom koje se lansiraju iz sprave. Kratki udari — na po pet sekundi, mada noviji modeli imaju opciju da se prst zadrži na obaraču i tako produži trajanje udara — u idealnom slučaju onesposobljuju osobu na bezbedan način.
Poput tejzera, suzavac u spreju, pendreci i novije manje smrtonosne sprave kao što su zvučna oružja su sve u određenoj meri kontroverzna oruđa i navodno se prečesto koriste. Dejstvo suzavca u spreju može da potraje 45 minuta, a u retkim slučajevima izgleda da može da bude i smrtonosno. Običan suzavac može da nanese i veću štetu, a kao što je pokazala smrt Erika Garnera, može da ubije čak i obična rvačka kragna.
Dakle, pitanje nije da li tejzer može da ubije — jer može. Pitanje je da li su za takve smrti isključivo odgovorni policajci koji su upotrebili oružje? Ili deo krivice može da se pripiše i proizvođaču oružja?
Berardini misli da može. On mi je rekao da nije stručnjak za upotrebu sile, da ne može da odlučuje o takvoj stvari u ime snaga reda i mira. Međutim, on može da kritikuje ono što doživljava kao pokušaj kompanije da umanji predstavu o opasnosti sopstvenog proizvoda kako bi policijske službe masovno kupovale to skupo oružje.
U suštini, Berardini tvrdi da je Tejzer “izmenio način na koji policajci obavljaju svoj posao. Oni su praktično ukinuli sistem de-eskalacije nasilja, podstakavši pandure da prigrle upotrebu sile — ne samo da bi okončali opasnu konfrontaciju, već bilo kakav sukob.”
Ali Tatl, portparol Tejzera, kaže: “Da biste Berardinijev film shvatili ozbiljno, morate da prihvatite mračnu teoriju zavere da proizvođač poseduje nekakvo tajno znanje o opasnostima svog oružja i da to krije onako kao što je u prošlosti to radila duvanska industrija.”
Ne može se poreći činjenica da je dokumentarac napao kompaniju, ali ni da se kaže da je to uradio grubo ili neuviđavno. Berardini ume da kaže i neke lepe stvari o njima, istakavši da su koosnivači Rik i Tom Smit krenuli sa pristojnim idejama i željom da pomognu snagama reda i mira da spreče smrt osumnjičenih. Ali on smatra da se ovo oružje reklamira kao manje opasno nego što je zaista. Nije zamenilo pištolje, već je postalo oruđe koje policajci preterano rado koriste, uprkos svim rizicima. Tejzeri postaju, kao što je portparol Amnesti Internešenela istakao 2013. godine, “oružje prvog izbora”. Ovi borci za ljudska prava kritikovali su upotrebu tejzera godinama, a 2012. godine su saopštili da je od početka 21. veka od tejzera stradalo preko 500 ljudi.
Kad vas udare tejzerom, vaši mišići se zgrče. Nervi se upale. Zamisao je da vas on zaustavi dovoljno dugo da vas policajci savladaju, ali u zavisnosti od zdravlja subjekta, ovaj šok za sistem može da bude prilično opasan. Studije nisu došle do konačnog zaključka o dejstvu udara tejzera na srce, ali Tejzer Internešenel sada upozorava da osumnjičeni ne bi trebalo da se gađaju u grudi zbog straha od srčanog zastoja. (Bernardinijev dokumentarac se detaljno bavi ovim pitanjem i smatra ga verodostojnim.)
Valja napomenuti da su na strani Tejzer Internešenela prilično ubedljive brojke. Sprava je na terenu upotrebljena oko tri miliona puta, oružje je testirano dva miliona puta, a studija iz 2011. godine koju je delom finansiralo Ministarstvo pravde zaključilo je da “upotreba sprava usmerene energije može znatno da smanji broj povreda osumnjičenih, baš kao i povreda policajaca.”
U dokumentarcu Ubij ih bezbedno, Tatl medijsko izveštavanje o smrtima izazvanim tejzerom poredi sa medijskom izveštavanjem o avionskim nesrećama — mediji nikada ne pišu o avionima koji bezbedno sleću svakog dana ili o hiljadama slučajeva kad tejzer obavi posao kako treba. On, međutim, kaže još i da njegova kompanija ne tvrdi da je njihovo oružje 100 odsto sigurno i da to nikada nije ni tvrdila.
Jednu smrt za koju Tejzer izričito priznaje da ju je izazvala njihova sprava jeste smrt 18-godišnjeg Izraela Hernandeza-Lača, grafitera koji je 2013. godine počeo da beži od policajaca Majamija, u državi Florida, nakon što je opažen kako obeležava zidove napuštenog Mekdonaldsa. Hernandez-Lač je sateran u ćošak, a potom je potrčao kao policajcima i pogođen jednom udarom tejzera u grudi. Umro je sat vremena kasnije. Veštak sudske medicine utvrdio je da je uzročnik smrti tejzer, ali policajac Horhe Merkado, koji je upotrebio oružje, nije optužen zato što su istražitelji ustanovili da nije mogao da zna da će tejzer ubiti tinejdžera. U suštini, smrt je proglašena tragičnim nesrećnim slučajem. (Kao što je novija istorija pokazala, policajci se vrlo retko optužuju za smrt osumnjičenih, bez obzira na to koje su oružje koristili.)
Poslednja verzija uputstva za korisnike tejzera sadrži brojna stroga upozorenja u vezi sa upotrebom sprave kad neko može da padne ili nalazi se blizu zapaljivih materija. A Tatl mi je u mejlu rekao da kompanija “od juna 2005. godine upozorava da je upotreba tejzera fizički stresan događaj i da broj i trajanje izloženosti treba da budu svedeni na minimum neophodan za postizanje zakonski dozvoljenih ciljeva.” Na kraju se sve svodi na to da su policajci ti koji moraju da se drže ovih smernica. Kao što je direktor Tejzera Rik Smit rekao za Forčen 2011. godine: “Ne upuštamo se u raspravu o politici, mi samo pravimo opremu. Čim neka agencija donese odluku da primeni silu, sve je posle toga u njihovim rukama.”
U jednom trenutku u filmu, međutim, Berardini se druži sa policajcima iz Vorena, u Mičigenu. Ta policijska služba prestala je da koristi tejzere 2012. godine, posle šest godina upotrebe i nakon dva incidenta koji su se završili smrću osumnjičenih. Jedna žrtva bila je 16-godišnji Robert Mičel, za čiju se smrt delimično smatra odgovornim udar tejzera ispaljen ka njemu. U tom smislu, dokumentarac servira moćnu — iako prepričanu — poentu kako neke policijske službe smatraju da nisu bile dovoljno upozorene o potencijalnim opasnostima tejzera.
Berardini je u jednome u pravu: ako su policajci zaista poverovali da je ovo u potpunosti bezopasno oružje, onda su bili obmanuti. Ali greška je posmatrati tejzer u vakuumu — policajci imaju i gumene metke, suzavac u spreju, pendreke i još razna druga oružja koja sa sobom nose sopstvene rizike u ovo doba militarizovanih policijskih službi.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu