Iako glumi mehanički, iako su mu mišići neuverljivi, iako je njegov put u desničarsku politiku obeležen seks-skandalima i nesposobnošću – ne može se mrzeti Arnold Švarceneger. Ovaj svestrani austrijski hrast of 68 godina zalutao je u današnjicu pravo iz renesanse. Ume da očajnom glumom pretvori očajan film u genijalan, kao kad sabereš dva neparna broja i dobiješ paran. Mnoge druge zvezde akcionih filmova su bljesnule i ugasile se od vremena njegovog debija u „Konanu” 1982., ali Arni je izgleda što stariji to slavniji.
Upravo zato me je pomalo iznenadilo kad sam čuo da će bivši guverner Kalifornije održati dva plaćena nastupa u Edinburgu i Birmingemu pod naslovom „Veče Arnolda Švarcenegera”. Ovi otmeni skupovi obećavaju orkestarsku muziku, imitatora Arnija, „nezaboravan nastup Švarcenegera”, kao i luksuzno à la carte posluženje. Karte koštaju između 100 i 1,500 funti, a oni koji plate više imaće priliku da se rukuju i slikaju sa zvezdom programa. Čak ni „VIP” karte od 445 funti ne garantuju da će ti se Arni obratiti.
Videos by VICE
Pročitajte i:Arnold Švarceneger će zameniti Donalda Trampa u emisiji “Slavni šegrt”
Kad sam se ulogovao na sajt, skoro sve je bilo rasprodato.
Švarceneger nije baš trendseter u ovom pogledu. Okupljanja tipa „Veče ovog ili onog” se vraćaju u modu. Iza ovog stoji Olexy Productions, jorkširska firma u čijoj su organizaciji na naše obale stigli Al Paćino, Žan-Klod Van Dam, Slaj Stalone, i Majk Tajson da bi nakratko popričali sa Džonatanom Rosom ispred raspomamljene publike. Danas je ljudima izvor sreće lajk na Instagramu; možda zato naplatiti boga oca za jedan selfi i usputni pozdrav predstavlja put u budućnost.
Ne znam samo šta Arni dobija iz svega toga. Novac, dobro, ali pošto se njegovo bogatstvo danas procenjuje na 200 miliona dolara, da li još to malo siće koje zaradi doletevši iz Kalifornije da ispriča par šala i rukuje se sa pijancima iz Birmingema stvarno vredi truda? I ko su uopšte ti ljudi spremni da žrtvuju iznos u visini mesečne plate za petosekundni susret sa glumcem koji je svoj poslednji pristojan film, praznični klasik Jingle All The Way , snimio pre dvadeset godina?
Skoknuo sam do Birmingema da bih saznao.
Kad sam stigao u Međunarodni konferencijski centar Birmingema, redovi su se već pružali dva reda stepenica niže od glavne sale. Svi su bili ekstravagantno bedno obučeni, kao da su pošli na proslavu mature.
Kad se uđe, Arni gleda sa svih strana. Terminator fliperi, amaterska umetnička dela posvećena Njemu, i gomila velikih transparenata sa kojih mrko gleda muževna njuška. Atmosfera je pomalo konfuzna. Pravila oblačenja i cene karata sugerišu da je ovo otmena večera, ali reklame i tezge od zida do zida deluju više kao da smo došli na Comic Con.
Zarumeneli žitelji VIP odeljka srču neku crnu tečnost na slamku. Objašnjavaju mi da je u pitanju popularni novi napitak za konzumente zdrave hrane, aktivirani ćumur; od njega ti govno pocrni (što je valjda poželjno, ne znam). „Ljudi očekuju da ima ukus pečenog šećera,” kaže PR tip, „ali stvarno nema.” U pravu je; ima ukus razvodnjenog uglja.
Ovde sam naišao na Aleksa Rida (znate ga iz MMA kaveza) i njegovu usnatu pratilju Nikki Manaš. Aleks je svoj trapavo sklepan nadimak „Ridernator” pokupio od Švarcenegera; uzbuđeno mi priča o svom austrijskom idolu.
„Obožavam filmove,” kaže on dok mu košulja landara raskopčana do četvrtog dugmeta. „Odrastao sam na njima. Švarceneger i Van Dam su mi idoli. Ja kao glumac, išao sam u školu za glumce, to njegovo fizičko prisustvo – sve je to gluma, to telo. Uh! Tako me inspiriše.”
Pre nego što sam zauzeo mesto u publici, uočio sam impresivnu statuu Arnija od eksera koja čeka aukciju. Njen autor Markus Levin bio je namrgođen a šešir mu je ličio na kožni kondom. Samo što sam mu prišao i otvorio usta, on me je prekinuo: „Ne znam koliko eksera, nisam ih brojao!” Otišao je dok se njegov prijatelj izvinjavao. „Pod velikim je stresom, znaš.”
Sam auditorijum obasjan je UV svetlom električnih sveća. U svakom uglu stoji po jedan Terminator u prirodnoj veličini, ili bar imitator čije lice pod prostetikom deluje kao da je žrtva saobraćajne nesreće u pitanju. Negde levo, orkestar šizofreno prelazi sa Sinatre na Nirvanu na melodiju iz Postman Pat špice. Za stolovima gosti u odelima – 80% muškarci – proždiru pivo, šampanjac, i nešto nalik jagnjetini. Ne znam tačno, nisam mogao da priuštim još i posluženje.
Na binu iznose prodajne predmete za aukciju (Konanov mač, lobanja Terminatora, bezbroj filmskih postera sa potpisom). Pričam sa ponosnim fanom od 40 godina po imenu Ros, koga su mama i tata dovezli iz Kenta. Za 500 funti koliko je platio kartu dobija večeru za stolom pored bine. Nada se da će osvojiti prvu nagradu na izvlačenju: razgovor licem u lice sa Švarcenegerom.
„Uh brate, kako bih to… Ulepšalo bi mi dan,” smeši se Ros u kiltu i dokolenicama. „Pratim ga još iz dana bodi-bildinga, toliko sam suvenira nakupovao, ne mogu da ti opišem.”
„Radim na koledžu u Kentu, ako bih imao priliku da ga lično upoznam, zamolio bih ga da dođe da se obrati studentima.”
U blizini ćelavi penzioner uzalud pokušava da se uslika sa statuom Predatora. „Prošlog decembra sam dobio 100,000 na greb-greb lutriji,” kaže šezdesetdevetogodišnji Erik koji se juče dovezao iz Severnog Klapama. „Imam sve njegove filmove. Probaću da na aukciji uzmem onu njegovu kožnu jaknu.”
Par minuta kasnije, pošto je jedan poster otišao za 2,200 a lobanja za neverovatnih 5,000 funti, Erik je uspeo da ostvari svoj cilj: Arnijev kožnjak platio je 2,000. „Išao bih i do tri hiljade,” kaže on dok mu ruke još drhte.
Vreme je za glavnu predstavu. Slušamo uvodni monolog „selebriti sagovornika” po imenu Dženi Falkoner (Gugl kaže da radi jutarnji program na radiju, jednom se slikala za FHM, a pojavila se i u prvoj sezoni serije Splash), onda ide petominutni video, pa oblak dima, iz kog najzad izranja Arnold Švarceneger. Publika ga gromoglasno pozdravlja, mada ne znam koliko se to može nazvati „nezaboravnim nastupom” – samo se popeo na binu i mahnuo nam. Seo je, našalio se u vezi sa dimom, viknuo „Get to d čopa!” i idemo dalje.
Uz neizbežnu poplavu slavnih fraza, Švarceneger priča o raznim temama, od planova za nastavke „Blizanaca” i „Konana”, preko političke karijere („Sedam godina radio sam za džabe”), do nekadašnje ideje da OJ Simpson glumi Terminatora. („Rekao sam da mi ne deluje uverljivo. Nisam imao pojma…”) Čak su se i Donalda Trampa dotakli, iako je mikrofon na trenutak zakazao baš kad su Arnija pitali kolike šanse ima Tramp.
Pošto su tehnički problemi rešeni, Arni nastavlja: „Jesam rekao da ću se vratiti?” Sledi smeh, aplauz, opšte odobravanje. Švarceneger je konstantno iskežen, mada nije lako ustanoviti da li mu ova vrsta nastup stvarno prija ili samo igra ulogu čoveka spremnog da ponavlja više decenija stare slogane u zamenu za džak pun novca.
Za stolovima, neki su dogurali do treće flaše vina a mnogi petljaju po telefonima – fotografišu Švarcenegera na bini, snimaju isečke iz intervjua, ili zumiraju da bi ga izbliza videli makar na pikselizovanom ekranu. Izbrojao sam bar petoro gostiju koji su proveravali Fejsbuk ili Tviter, naizgled nezainteresovani za predstavu koja ih je koštala par stotina funti.
Nedugo potom, Arni se povlači u VIP ložu gde će lično porazgovarati sa nekim fanovima. Lord Alim, tinejdžer-milioner koji na YouTube komentariše automobile, se prvi vraća sa slikom Švarcenegera u ruci. „Iskreno, nisam odgledao toliko njegovih filmova kao većina ljudi ovde, ali definitivno je inspirativna figura,” kaže on i dodaje da nije morao da plati kartu, dobio je pozivnicu. „Posavetovao me je da nikad ne mislim da je nešto nemoguće, da uvek sledim svoju san, i on će se ostvariti ako budem vredno radio. I u pravu je, mislim, sve sam to već znao, ali ipak. Kakav glas ima.”
Uporno mi govore da ni mediji nemaju pristup zabranjenoj loži, čak ni da provirimo, ali uz mali pomoć profesionalne kamere u jednoj ruci, pres legitimacije u drugoj, i jednih vrata koja su greškom ostala otključana – uspeo sam da se probijem.
Švarceneger cirka šampanjac, pozira, i isprazno ćaska sa fanovima. Fascinantan je lik, ali kakav je kontakt moguće ostvariti u razgovoru od samo 16 sekundi? Većina želi da mu kaže da su, eto, baš oni lično njegovi najveći obožavatelji. „Došli smo čak iz Australije da te vidimo,” kaže jedan par. „Mi smo brat i sestra, ali se ne viđamo osim kad gledamo tvoje filmove,” kaže drugo dvoje.
Na kraju, kad se masa raščistila, zatekao sam se u jedinstvenoj situaciji, jedan na jedan sa Arnoldom Švarcenegerom lično.
„Hvala Vam, gospodine Švarceneger. Hvala za to što se tako uverljivo predstavili Hauarda Lengstona u nezaboravnom božićnom filmu koji je obeležio 1996. godinu, Jingle All the Way. Neka on ima samo 17% na rottentomatoes.com, Vi i ja ipak znamo da ga ljudi prosto nisu shvatili, da će jednog dana sigurno biti priznat kao najbolji praznični igrani film svih vremena.”
Voleo bih da sam to rekao, ali nisam. Te reči su mi se u mislima oformile tek u povratku. Umesto toga, dok se Švarcijevih metar i devedeset uzdizalo nadamnom a njegov nervozni PR već gledao prema vratima, samo sam se rukovao i na brzinu slikao – podjednako nemušt i neoriginalan kao i svi ostali.Ali šta misle stotine drugih koji čak nisu ni imali priliku da ga upoznaju? Već sam čio tvrdnju da su ovi fensi skupovi prilika za megazvezde Švarcenegerovog ranga da se „oduže” svojim fanovima. Osim što, kad bi to bilo istina, radili bi to besplatno. Nije to nemoguće za njega. Upravo tako je radio u vladi Kalifornije sedam godina, i danas se ponosi tim poduhvatom. Ali realno, ovo je samo mučna završna faza selebriti fenomena – cediš poslednje parice iz svojih najodanijih obožavalaca, u zamenu za malu dozu spektakla. Madam Tiso uživo.
PREPORUČUJEMO: Zašto je prekršaj kad pozoveš ljude na komemorativni skup za Srebrenicu preko Fejsbuka
Dok prolazim pored Lorda Alima koji se u hodniku igra telefonom, pitam se koliko će vremena proći pre nego što neko ne bude spreman da za njegovu staru kožnu jaknu plati 400 funti.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu