Trčao sam Beogradski maraton pet sati i 15 minuta

Jednog utorka u martu 2008. sam standardno sa ekipom igrao fudbal u balonu na Adi. Samo što smo počeli, Sima me je odneo. Nešto je kvrcnulo, pri padu sam kriknuo od bola. Sima je rekao da mi nije ništa i da se foliram. U tom trenutku su mi se pokidali prednji ukršteni ligamenti i pukao mi je meniskus levog kolena. Banjica, dr Ganić koji je konstatovao da sam prototip pacijenata sa istom povredom koji mu najčešće dolazi: rekreativac, fudbal, 1-2 termina nedeljno, veštačka trava (smrt za zglobove), zagevanje max 2 min – vežbe koje se rade na 1,2,3,4… Artroskopija, divno me je opravio, rekao da sam za tri meseca ponovo na terenu i da se ne zavitlavam već da dolazim 30 minuta ranije i da se polako rastežem i ostajem u krajnjim položajima. Uprkos savetu definitivno sam batalio fudbal i veštačku travu, za sva vremena. Deo rehabilitacije uz plivanje i bicikl je bilo i lagano trčanje. Tako je počelo.

Foto: Dalibor Daničić

Po Evropi doktori za mnoga oboljenja kao tretman prepisuju polumaraton. Za osteoporozu, oboljenja srca, alkoholizam. Kod nas lekari uglavnom ne preporučuju zamaranje. Nikada do tada nisam trčao, niti me je trčanje kao aktivnost zanimalo. Smor, glupost, sumanuta i nadasve besmislena fizička aktivnost. Zašto, kuda, gde je cilj? No, lagano sam počeo da shvatam da mi trčanje prija. Ne samo kao rehabilitacijski proces, već i da me relaksira. Psihički. Da me opušta, izbalansira mi tonus, da se posle mnogo bolje osećam. Trčim isključivo napolju, živim blizu reke, uživam u činjenici da kao narod još uvek izbegavamo prirodu i kad je malko oblačno. Pratim promenu godišnjih doba, otimanje javnog prostora duž Savskog keja, uživam u trčanju nakon kiše, kada ozon prodire kroz pluća u mozak. Primećujem kako nas je sve više i više.

Videos by VICE

Foto: Stefan Kondić

Onda sam pre pet godina trčao svoj prvi polumaraton. U Beogradu. Počeo sam da hodam tu i tamo od buvljaka, neiskusno polupripremljen za trku. Drugi sam opalio pre dve godine sa Koranom i istim onim Simom sa fudbala u Ljubljani. Tu sam pokidao što se onog što sam poželeo tiče, i trčao 21km ispod dva sata.

I tako, trčim jednom do triput nedeljno, luftiram se i provetravam i iznutra i spolja, uživam štrikajući po keju, kujem planove sa Koranom i Simom gde ćemo i šta ćemo.

I negde sredinom januara ove godine stigne mi mejl sa predlogom za intervju, projekat Građansko novinarstvo. Odem na njihov Youtube kanal da vidim o čemu se radi, kad ono sve dugi intervjui, traju po sat, dva. Mislio sam da momenatlno odjavim, šta sad ja tu da čantram. Ali nakon razmišljanja shvatih da me uglavnom ljudi koji se pojavljuju u medijima i drže banku nerviraju, da su mi oduvek u Utiscima nedelje i sličnim emisijama nedostajale prodavačice iz Maxija, poljoprivrednici iz okoline Beograda koji svoje proizvode iznose na pijacu, osobe koje rade u kioscima ili neki penzosi. Baš zbog toga što oni mogu mnogo bolje da sagledaju i protumače stanje i pojave u ovom društvu od 98% tih 100 i kusur glava koje gledamo u krug. Za sada sebe i dalje (subjektivno) svrstavam u normalnost i pozitivnu stranu mitologije ovog društva. I tako reših da ipak kažem sve što mi je na umu i dam intervju, da učinim šta mogu i doprinesem mojoj viziji normalnosti u Srbiji.

I reč, po reč, dotaknemo se i trčanja, i posle kažu Dalibor i Igor da su oni Ultra Trkač Srbija, da treniraju na Košutnjaku, da su neki od njih išli na Alpe na trku Stazama Divova od 330km. I pozvaše me da dođem na trening sledećeg vikenda. I hajde rekoh, doći ću. Više kurtoazno, nikad nisam trčao u grupi, ali hajde, nek ide život.

Foto: Dalibor Daničić

Pitao me je drugar koliko mi je trebalo da se spremim, da sa polumaratona dođem na maraton? Tri meseca. Bio je 29.januar kada sam otišao na prvi trening gore na Košutnjak. Pre toga sam tokom ove zime otprilike trčao jednom nedeljno 5km. A na tom prvom treningu na Košutnjaku je bilo hladno, brijalo je, prvo se krenulo sa vežbama snage. Gledam oko sebe, svi rade sve u 16, šta ću, gde ću, radim i ja. Nema stajanja, nema odmora između vežbi, samo rokanje i tako nekih valjda 20 minuta. Ne znam gde sam, duša mi u nosu, bilo i nekih ala Gušterov skok iz vojske vežbi, na kraju sklekovi, kojih sam uradio komada pet i više jok. Lele! Onda odmah trčanje. Kroz šumu. Dole, pa gore, pa sad ovde uzbrdo, pa hajde opet da utvrdimo to uzbrdo… Pa na kraju brdo. A brdo ima mnogo velik nagib. Usput me već uz zezanje pitaju da li ću doći idući put. Dobio sam žestoku upalu mišića. Ali mi se dopalo. Zbog prirode, šume kroz koju smo trčali, činjenice da sam radio nešto što je neuporedivo van mojih limita, zbog ekipe. Sledeća dva treninga sam takođe završavao sa upalama, kaskajući za grupom i otpadajući na golgoti pri penjanju uz Košutnjak. Dalibor me je od početka svrstavao u grupu onih koji idu na maraton, a bila je grupa koja je rokala još više i spremala se za Istru. Tada meni samom još nije ni padalo na pamet da trčim maraton. Sećam se nečije priče od pre x godina, da je navodno na 27km maratonske trke zid i da dalje ne možeš sem ako ti mozak nije setovan za ludaju. Maraton me nije zanimao, trčao sam uživanja radi, malo brže ili sporije u zavisnosti od trenutnih, ograničenih mogućnosti. Hteo ne hteo, uz vikend treninge na Košutnjaku i sve duže deonice na keju tokom nedelje, do sredine marta se sve promenilo. Postao sam svestan ogromnog skoka sopstvene fizičke kondicije, svestan ne samo da ću da trčim maraton, nego da sam ga već praktično i istrčao i da je neminovno da ga opalim krajem aprila u Beogradu.

Foto: Dalibor Daničić

Onda su usledila dva vikenda kada zbog posla nisam mogao sa ekipom na trening, pa sam solo radio na Košutnjaku. Trećeg vikenda ponovo nisam mogao, a deo ekipe je tada trčao u Istri. Došao sam u ponedeljak 3.aprila prepodne da odradim 10 uzbrdica, dva velika kruga, još 10 uzbrdica pa još dva velika kruga. Počelo je da zeleni. Sve sam opalio za 210 min, što je bio moj najduži trening do tada. Na prethodnim treninzima sam shvatio šta mene najbolje puni energijom – banane. Neko roka čokoladice, svašta sam probao, ali moj organizam najlepše hoće banane. A neminovno je da se nadoknađuje energija koju gubiš kada se duže krećeš. Kesu sa jednom bananom, flašom vodom i vodom sa elektrolitima sam ostavio uz stazu, na mestu gde inače ostavljamo kese sa “municijom”. I tako, nakon trčanja prvog velikog kruga dođem da popijem vode i vidim flašu vode s elektrolitima van kese, popijenu gotovo do dna. U kesi one obične vode nema, banane su tu. Hohštapler neki. Popio sam to malo i nastavio da trčim razmišljajući koji mozak je mogao to da uradi i šta li je drugo mogao da zaključi sem da je to ostavljeno tu da bi se neko time okrepio.

Blentavo sam nastavio da trčim dalje. Neposredno pre izvesne žute kuće i osluškujući neke jahače na konjima (da, da, jaše se po Košutnjaku!) koji su se kretali u blizini, pravo nitkuda prenerazi me zmija na sred staze. Ona se kretala lagano, stazom popreko, čarobno sluzava i dugačka, zeleno sivkasta. Nisam stao, nego sam nekom penzioneru koga sam sreo dvadesetak metara kasnije egzaltirano saopštio da ide gore da vidi zmiju! Razlikovala se od savskih beoluški koje smo kao klinci obmotavali oko ruku. Posle sam po viđenom pokušao da ustanovim koja je zmija bila u pitanju. Biće da sam se sreo sa jednim smukom.

I sve je bilo ko bombona. Bio sam spreman, navijen ko sat, do maratona je ostalo još nešto manje od dvadesetak dana. Nisam imao nikakvu dilemu, samo sam čekao da ga zagrizem i da ga smažem. Sutradan sam dobio slindže u boji, suv kašalj, pa me je strefila neviđena malaksalost koja je trajala 3-4 dana. Imao sam doživljaj da je iz mene iscurelo sve što sam u protekla dva meseca dobio + ono što sam uopšte i imao. Shvatio sam da na žalost teorije nema da istrčim maraton. Sve i kad se oporavim, treba sve nadoknaditi i privesti pripreme kraju. Gledao sam da vidim šta ide od maratona nakon Beograda, skontao da mi je Skoplje ok. Pisao sam Daliboru, sve mu saopštio i pitao ga da li neko od naših ide u Skoplje. Smuntao me je da sačekam još koji dan sa odlukom, da unosim što više tečnosti, da je ovo moj grad, i da bi trebalo prvo ovde da trčim, da imam vere, da trči dosta naših. To me osokolilo. Sve sam imao predstavu da su ostali masovno otpalili u Istru i da ću maltene sam trčati. Odmah sam se uskoprcao, prijavio mu da mi je već malo i bolje, pitao za savet da li da krenem sad po malo da trčim, on me fino i kulturno odjavio, da se samo odmaram i unosim u sebe što više vitamina i minerala, da je bilo sličnih slučajeva i da sam još pre tri nedelje bio spreman za maraton.

U meni se sve kuvalo. Ćutao sam po kući, ali je burgija u meni krenula da vitla. I moja Vaca, tata, Šaponja i Srđan u kancelariji, svi su znali da je maraton ćao. Nisam trčao ali sam u nedelji pre maratona išao dva puta na bazen i plivao po 800 metara, tek malo da zavitlam. Kašljao sam i dalje. Nisam bio siguran da ću stići do cilja, plašio sam se eventualnog fizičkog kraha, da me stigne malaksalost, ali sam u glavi bio spokojan. Rekao sam Vaci, rekla mi je da nisam normalan, ja sam joj rekao da nisam i zamolio je da me ipak podrži. I podržala me! I to je to, napunila mi je srce momentalnom beskompromisnom podrškom. Sa tatom je bilo malo teže. Rekao sam mu veče uoči maratona. Rekao mi je da sam lud i da ne radim to, da nije pametno. I njega sam zamolio za podršku, ali on je sagledavao tu moju gripčinu i iz njegove vizure negde verovatno bio u pravu. Brzo sam smotao priču na neku drugu stranu. Na kraju razgovora smo se vratili maratonu, malo levo, malo desno, i dobio sam i njegovu podršku!

Dva dana pre trke sam rokao testenine i pirinač. Dan uoči trke sam valjda četiri puta jeo pene. Spavao sam lepo. Jeo dva sata pre trke ono što inače doručkujem: ovsene pahuljice, mleveni lan, pola banane, jogurt. Našao sam se sa ekipom i zapanjio koliko nas trči. Pola sata pre trke sam roknuo još jednu bananu. Poneo sam i tri suve smokve s namerom da nekom dam dve, ali pošto ih niko nije hteo, smazao sam i njih, šta ću. Ušli smo u tor, ograđen prostor početka Bulevara kod Glavne pošte u kome se pre starta nalaze svi maratonci i polumaratonci. Tu sam naišao na drugare iz Karkatag kolektiva koji su za mene moralni pobednici maratona. Njih troje su bili tamo bez zvaničnih brojeva, participrali su u sopstvenom aranžmanu, jedan od njih je bio bos, u najjednostavnijim letnjim sandalama koje nikako nisu ličile na trkačke, a drugi je tog dana, bez ikakvih priprema, prvi put napadao 21km. Naravno da su stigli, dobili i tozla medalju na cilju.

Ja sam se osećao dobro, trka je krenula, brzo smo se sjurili do Brankovog, pa preko reke, ka Jugoslaviji. Trčali smo taj prvi krug sa polumaratoncima, dosta ljudi je trčalo stazom. Svoje drugare sam zamolio da me strateški čekaju, bodre i podržavaju duž staze. Dimos i Kajla sa po bananom, iznenadili su me i Olja i Srki, Kneževići su strateški bili pozicionirani pred ciljem, a Vaca zbog posla a i zbog svega na cilju.

Foto: Nenad Kostić Kajla

Generalno na trasi trke u Beogradu nema nikakve podrške, praktično nema ni ljudi sem na retkim punktovima. Ne znam do čega je, mentaliteta ili šta već. U Ljubljani je gotovo sve vreme brdo publike, orkestri razni, sa sve činelama, duvačima, fešta je opaka, na startu iznad tebe most sa bubnjarima koji zadaju ritam i ta podrška znači, nosi, diže tonus trkačima. Mnogo znači. Ne bih mogao da kažem da podrške u Beogradu ni malo nema. Najčešće su to gospođe i gospoda penzioneri, stara škola, od srca podržavaju, viču bravo, čestitaju svaku čast, bodre bre iskreno nepoznate ljude. A meni nepoznatom srce zaigra. Ili mlade porodice, majke sa decom, one su srdačne isto. Do 30km sam se svima zahvaljivao na podršci upravo tim rečima, gospođama uzvraćao sa hvala devojke, upadao u selfie slike posmatrača kod Starog merkatora, ali posle 30km nisam mogao verbalno da uzvratim, bila mi je neophodna svaka kap energije, pa bih na svako bravo uzidzao palac i vraćao osmehom. Ustvari mislim da je u našoj sredini generalno poteškoća ljudima da upute podršku nepoznatima koji nešto pokušavaju ili se oko nečega trude. 

U Džona Kenedija sam u jednoj od zgrada na jednom prozoru ne recimo petom spratu skontao dve bakice koje gledaju trku, i krenuo sam sve trčeći da im mašem, i mašem im, mašem i trčim a one ništa. Pa je jedna počela da mi uzvraća mahanjem, skontala je da se njoj obraćam, pa mi bilo drago da razmenim nešto s nekim ko mi je toliko daleko, a još sam i Ćoro pa i ne vidim dobro. A ova druga ništa, ne konstatuje me, ne odgovara. Pa sam se mislio, pa ko zna kad je njoj poslednji put iko mahao, i sada je propustila priliku da razmenimo po koju. A možda me nije ni skontala. U stvari evo sad shvatam, super je bre maraton zbog te razmene među ljudima, kako među nama na stazi, tako i između publike i nas. I tako lagano, prošli smo pored opštine na Novom Beogradu, pa pored moje kancelarije i onda smo kod buvljaka naleteli na dupli tramvaj koji je čekao da svi protrčimo da bi nastavio. Bio je, klasično za takve situacije, sa svim otvorenim vratima. S Nemanjom sam utrčao i protrčao kroz drugi vagon tramvaja, a odmah zatim je došla prva uzbrdica na trasi, konačno nešto da me podseti na Košutnjak. Na mostu preko Ade je bilo zabavno, trčalo se do druge strane mosta pa odmah nazad, pa smo se sve vreme dovikivali sa bržima ili sporijima od nas koji su trčali u suprotnom smeru. Onda je u nekom momentu Ivanu koji je sa mobilnog slušao muziku valjda zazvonio telefon. Ulglavnom, svi smo čuli samo njegovo: Halo? Pa je onda palo dobacivanje da bi trebalo da odgovori sa: Evo, radim. Nakon povratka na Novi Beograd prošli smo pored Sava Centra i pre Brankovog skrenuli opet ka Zemunu. Od tog trenutka do kraja trke, stazom se sem nas kretao tek po neki maratonac. Bilo je pusto, na pojedinim delovima pomalo nadrealno, potpuno tiho u okruženjima i na saobraćajnicama koje uobičajeno percepiram u potpuno drugoj atmosferi, sa bukom motornih vozila koja saobraćaju. Zagrizli smo Tošin Bunar, i negde kod Killera, gde je u onoj udolini pomalo sakriveno romsko naselje su nas sačekala braća Romi. 

Foto: Stefan Kondić

Ne samo da su nas podržali za medalju, nego smo dobili i pratnju, odnosno predvodnicu od par klinaca koji su sa nama otpilike ištrikali za njih dobrih 1,5km, sa sve malom viršlicom, kucovom koji je prateći njih, pratio i nas. Uz drugo romsko naselje, podno železničke stanice Tošin Bunar smo doživeli istu stvar, s tim što sam tu zapazio i par romskih gospoja koje su, kako koja, sedele na raspalim, ko zna gde nađenim foteljama, gajbama piva, jednostavno su uradile normalnu stvar – pored njihovog doma se dešavala fešta i one su izašle da svojim prisustvom uveličaju manifestaciju. Rispekt za braću Rome. Inače ispred tog romskog naselje je grad Beograd na istoj ovoj trci pre dve godine postavio ogradu i platnom i žicom sakrio njih od trke, vršeći tom prilikom najsumorniju rasnu segregaciju i diskriminaciju. 

Tu je već bio neki 28km trke, osećao sam sve više i više bol u listovima koji mi se javio još početkom trke, ali na sreću, bol i zamor u nogama nisu bili nepodnošljivi, štrikao sam i štrikao, ali su mi navirali misli na temu šta mi je ovo sve uopšte trebalo i što lepo nisam cepnuo polumaraton, no odmah sam odbacivao bilo kakve crne misli ostavljajući ih za posle trke. Snaga i glava su mi bili na 100%. Tokom trke su mi prilazili Jelena i Nemanja, da me pitaju kako sam, a Jelena od koje sam mislim duplo stariji me je divno bodrila. Imam doživljaj da su oni na neki način bili moji anđeli čuvari na ovoj trci u slučaju da mi ne krene kako treba i s obzirom na to da mi je prvi maraton. Mirjana me zapanjila kad sam skontao da u drugoj polovini trke trči s mobilnim i pakovanjem maramica u ruci i fotka zgrade i šta joj se već svidi okolo a ja u blagom poluraspadu i curenju. Kad smo okrenuli negde u Jurija Gagarina, negde kod jezivih šezdesetih, valjda kod bloka 61 smo protrčali pored nekog penzosa kog sam samo u prolazu čuo kako zajedljivo komentariše šta nam sve to treba i što mi lepo ne uzmemo… “Šetaj bre matori” je bilo ono što sam uspeo da mu kažem, pošto mi je bilo teško da pričam i da trošim energiju na njega. Pali su mi napamet i suhomesnati proizvodi i kako ih on verovatno troši i sigurno ne šeta i kako mu je tako zbog manjka šetnje a viška suhomesnatog. To je bio neki 32km i tu mi je valjda mozak najviše zavijugao. Zaboravio sam i matorog i jezive šezdesete i radovao se ulasku u moj sedamdeseti potajno očekivajući da moj Marko nije zaspao i da će ga Sneška koja ga je čuvala izvesti na stanicu. Ali avaj, spavao je kod kuće snom pravednika.

Organizacija Beogradskog maratona je katastrofalna. Beogradskom maratonu je Evropska atletika povukla sertifikat, što pretpostavljam znači da ne zadovoljava njihove standarde. Startnine za učešće su im među najvišim u regionu, plus svako ko se prijavi za trku daje Beogradskom maratonu sva prava promotivnog korišćenja svog imena, glasa, fotografije ili video zapisa, uključujući sve vrste oglašavanja, radio i TV emitovanja, za reklamne, izdavačke i druge potrebe u okviru delatnosti preduzeća. Mene je to zadovoljstvo koštalo 3.600 dinara. Budala sam ja, a oni su slika i prilika stanja u državi u kojoj živim. Preduzeće je privatno, izgleda da godinama ne isplaćuje nagrade, koristi resurse grada, primaju budžetske uplate, uplate takmičara… Zreli su za 555-333.

U praksi, dok trčite maraton, gubite energiju, tečnost iz organizma, snagu, soli. Lagano curite od 30km trke. Beogradski maraton na okrepnim stanicama nudi hleb, kocke šećera, kriške limuna, banane, vodu, posebne napitke sa elektrolitima. Upravo trkačima sa velikim zaostatkom u odnosu na vodeće je i najpotrebnije pružiti potpunu i maksimalnu okrepu, kada se raspadaju i rastaču na stazi. Moje iskustvo sa mog prvog Beogradskog maratona su stolovi bez voća, nedovoljan broj napitaka sa elektrolitima za sve nas iz grupe… A sve se to rešava tako što će privatno preduzeće Beogradski maraton pre trke dovesti maratonce sa iskustvom koji će objasniti angažovanima na okrepnim stanicama kako se trkači osećaju i koliko im je podrška i okrepa značajna. I naravno privatno preduzeće Beogradski maraton mora da kupi dovoljne količine voća i svega ostalog. Tokom trke sam pojeo osam i po banana i neću ih jesti neko vreme.

Foto: Stefan Kondić

Uglavnom, nisam imao nikakvu agoniju ili dramu do skretanja kod Šest kaplara ka Brankovom mostu. Tada sam po prvi put od kako trčim osetio grč. Zadnja desna loža, grč nije bio jak, mogao sam da trčim, ali sam odmah povikao i zamolio za magnezijum od nekoga iz ekipe, ne znajući kako će se stvar dalje razvijati. Odmah su doleteli Škabo i Dalibor, od Škaba sam dobio magnezijum, od Dalibora elektrolite. Saniran sam u roku od 15 metara. Na sred Brankovog mosta nas je sačekala ekipa koju smo tu zatekli i pre 5h kada smo tek kretali u trku. 

Foto: Vladislava Đorđević

Sa muzikom, vatrometom od konfeta, drali su se i bodrili nas kao da osvajamo svetski šampionat u čemu god hoćete. Nudili su me pivom, bilo je i cvrcnutih, jednom je maraton. Doperjali smo do Zelenjaka, spustili se Narodnog fronta i lagano prošetali ono parče Kneza Miloša, a do cilja smo stigli sa devojkama napred, uz pesmu, radno bre! Super mi je bilo kada sam za 5:15:17 prošišao cilj, drao sam se kao mazgov i slavio kao Dr Socrates nakon postignutih golova. Dočekala me je Vaca, tetošila me, pojila i hranila. Marko me kasnije pitao da li sam pobedio. Jok i nisam =) Pitao je i da mu poklonim medalju, i dok sam mu je kačio rekao sam mu da je sada on pobednik. Odmah je hteo da je nosi u obdanište. Dalibor je rekao da za pet meseci trčim trku od 12h. Ja nevera =) Naši treninzi su otvoreni i besplatni.

Mi ne trčimo brzo, mi želimo da stignemo daleko.