Kako se ovih dana zahuktava priča oko daljeg pravca u kojem će se naša zemlja kretati prisetio sam se 2013. godine i „prekretnice” u poslovanju Elektroprivrede Srbije. Tada je, naime, osnovano društvo EPS snabdevanje koje je trebalo da uvede red u naplatu električne energije.
Došlo se do „revolucionarnog” rešenja da se podvuče crta i ponudi brojnim dužnicima da preferencijalno isplate dugovanja. Onima koji bi platili bar 60 odsto odjednom, obećan je otpis glavnice, čak do 40 odsto.
Videos by VICE
Ovakav reprogram hvaljen je kao „poslednja povoljnost za dužnike” i da će ubuduće u centru pažnje biti redovne platiše. Što ono kažu: nećemo više, majke mi!
Ja spadam u postotak stanovništva koji nije imao dug. Nakon slične ujdurme sa Infostanom i naplatom zastarelih dugovanja koju nam je priredila bivša gradska vlast, ovog puta sam pokušao da reagujem.
Napisao sam reklamaciju – protest EPS-u u kojoj sam između ostalog napisao da se kao redovni platiša osećam kao „magarac” što savesno plaćam struju jer se dužnicima nudi otpust dela glavnice.
Pošto na ovaj vapaj debila koji plaća uredno račune, naravno, nije odgovoreno, odlučio sam da se, naoružan skromnim pravnim znanjem i, pristrasno ocenjujući, zdravom logikom, obratim najbliže nadležnom organu – Komisiji za zaštitu konkurencije. Učinilo mi se da EPS kao monopolista na neki način zloupotrebljava svoju poziciju favorizujući jedne korisnike svojih usluga na račun drugih. Smatrao sam da je to nametanje nejednakih i nepravičnih uslova poslovanja.
Ni na ovoj adresi nisam imao većeg uspeha. Ipak dobio sam odgovor u zakonskom roku.
„Otpust duga se po prirodi stvari odnosi samo na naplatu neizmirenog potraživanja….Kod pružanja usluge-isporuke električne energije primenjuju se isti uslovi plaćanja….Iz navedenog proizlazi da se u jednom slučaju radi o pružanju usluge električne energije a u drugom slučaju o naplati neizmirenih potraživanja. Da li je EPS mogao da izbegne nagomilavanje nezmirenih obaveza, odnosno da ne donese Odluku o reprogramu starog nije pitanje koje je u vezi sa politikom zaštite konkurencije”, navedeno je između ostalog u odgovoru.
Pošto je Komisija smatrala da nije nadležna, možda je trebalo da pokušam kod organizacija za zaštitu potrošača. Međutim nisam. Smorili su me ovi iz Komisije.
Ali, pošto sam u to vreme još verovao da je moguće izboriti se za neka građanska prava kroz institucije sistema, teškom mukom, ali moguće, angažovao sam jednu prijateljicu advokaticu.
Ko će bolje zaštiti ljudska prava i prava potrošača ako ne sud? Teška artiljerija bato.
Napisali smo zajedno predlog za mirno rešenje spora i uputili ga Republičkom javnom pravobranilaštvu. Za neupućene, pre nego što tužite našu državu i njene organe, morate da im date rok od 60 dana da se izjasne da li će mirnim putem da ispune vaš zahtev. Tek ukoliko dobijete negativan odgovor ili ne dobijete nikakav odgovor po isteku roka, možete podneti tužbu sudu.
Zahtevom sam tražio da i meni, kao redovnom platiši, EPS ponudi iste uslove kao dužnicima i oprosti mi 40 odsto obaveze za narednu godinu, na ime vernosti i pouzdanosti u ispunjavanju usluga svih prethodnih godina.
Nisam bio probirljiv, nek tih 40 odsto plati ko hoće – Vlada, nadležno ministarstvo ili EPS, kako se god dogovore.
Naravno, pravobranilaštvo nije bilo zainteresovano za dogovor. Ne ulazim da li je moj zahtev u skladu sa zakonom i, ne daj Bože, Ustavom. Možda i nije. Ali čak i da jeste – pitam se, da li uopšte imam šanse?
Šta mislite dragi čitaoci? Šta biste vi uradili? Okrenuli još jedan obraz, ili ušli u tužbu? Obratili se sudu? Da li verujete u nezavisnost našeg suda? Da li verujete da će sud zaštititi revnosnog građanina?
Ja više ne.
Jer mislim da nije problem u sudu, niti u političkoj eliti koja je sud napravila.
Mislim da je problem u tome što većini naroda odgovara bezakonje i samovolja. Većini odgovara da se računi ne plaćaju. Da se struja krade.
To se nekako zove ravnoteža moći. Građani kažu političarima: zažmurićemo dok se vi nesavesno ponašate; a političari odgovaraju građanima: pogledaćemo na drugu stranu kada se vi nesavesno ponašate. To je naš društveni ugovor.
Ko ne zna za teoriju društvenog ugovora, evo mu Vikipedija.
Zbog toga neću žrtvovati oko 50 evra na sudske takse u borbi protiv vetrenjača.
A tebi, Srbijo, nek je Bog u pomoći.
Ipak, u stilu mode na socijalnim mrežama; ako dobijem 100.000 lajkova za ovaj članak, tužiću EPS! Majke mi!
Još bolje, državnog mi ugovora!