Jedan od prvih načina na koji me je novoizabrani predsednik Donald Tramp zajebao bila je post-izborna poplava mejlova. U protekle dve nedelje, prijatelji su mi se javljali sa pozivima da se organizujemo, aktiviramo, tugujemo zajedno, molim te ponesi sir. Oni među nama koji već nisu radili na tome da svet postane bolje mesto (pišem o pop-kulturi, za ime Boga) znaju da je došlo vreme za delanje. Ali mnogo je manje jasno kako preduzeti konkretne korake protiv narandžastog demagoga koji će postati vrhovni komandant Amerike. Stoga, kad je Bo Vilimon, tvorac serije Kuća od karata, ponudio da „organizuje Kulturu akcije“, ne iznenađuje da je naišao na ogroman odziv među ljudima. Kad već za predsednika imamo zvezdu rijalitija, možemo i na čelu opozicije da imamo tvorca TV serije.

Devetog novembra, odmah posle Izbornog dana, Vilimon je zvanično objavio početak političke borbe tvitujući: „Novi pokret započinje danas. Obavestite svoje mreže. Imaću uskoro više informacija o kratkoročnim/dugoročnim akcijama i organizovanju. #BandTogether.“ U svetu u kom Lena Danam ostavlja govorne poruke Polu Rajanu na Instagramu i Mark Rafalo nudi golišavu scenu u zamenu za glasove za Hilari, nije retkost videti jednu od naših „intelektualnijih“ javnih ličnosti kako se politički angažuje. Ali Vilimonov poziv na delanje došao je sa sve mestima, vremenom i očiglednom željom da se sve to sprovede u delo. Njegova „Mreža radnih grupa“ — kako zove svoju neformalnu organizaciju — održaće tokom narednog meseca javne sastanke u devet gradova Sjedinjenih Država.

Više od 400 ovih zabrinutih građana pojavilo se na uvodnom okupljanju u Njujorku prošle subote. Na raspolaganju je bilo dvadesetak dobrovoljaca da smesti okupljene advokate, dramske pisce, roditelje i decu, direktora levičarske Partije radničkih porodica i najmanje jednog glumca iz Kule od karata u skladište u Govanusu, u Bruklinu. Svako koga sam srela bio je prijatelj Vilimonovih prijatelja. Jedna dobrovoljka upoznala ga je preko prijateljičinog dejta sa Tindera pre dve godine i od tada ostala u kontaktu s njim. Druga je prosto radila na mestu okupljanja i, kad je upoznala Vilimona, odlučila da ostane i pomogne u pripremama. To je pokazatelj ne samo mržnje koju Tramp izaziva kod ljudi, već i veštine Vilimonovih ljudi — jedan 22-godišnji dobrovoljac nazvao ga je „saosećajnim i brižnim“ — da tako brzo ispune čitav industrijski prostor u Južnom Bruklinu.

Vilimon ima duži istorijat u politici od većine drugih slavnih aktivista. Pre nego što je počeo da provodi sve ono vreme sa Džordžom Klunijem pišući Martovske ide, bio je terenski aktivista za kampanje za Senat Hilari Klinton i Čaka Šumera, kao i predsedničke kampanje Hauarda Fina i Bila Bredlija.

Vilimon mi je rekao da je cilj oformiti grupe od deset do 50 ljudi koji žestoko mare za ista pitanja. Mreže će biti „decentralizovane“, iako trenutno Vilimon lično plaća osoblje. On je zamislio „prijatelje, porodice, kolege, kako zajedno rade na konkretnim problemima koji se tiču svih nas. To može da bude nečiji izbor u školski savet, povezivanje sa većom organizacijom kao što je ACLU, finansiranje nečeg lokalnog ili nacionalnog, šta god vam padne na pamet.“ Na ovom konkretnom okupljanju u Njujorku, predlozi govornika za „konkretnu akciju“ varirali su od slanja novca klinikama za abortus koje nemaju dovoljno osoblja do potpisivanje peticije na Change.org da se Klintonova postavi u Ovalnu sobu — ko šiša Elektorski izbor — do protestovanja tokom sledećeg javnog nastupa Stiva Benona i predavanja lokalnim srednjoškolcima. Mnogi su ukazali na zločine mržnje (i bdenja protivljenja zločinima mržnje) počinjenim u Bruklinu.

Kritika svega ovoga koja vam odmah pada na pamet jeste da mnogi ljudi već vode te bitke i bez Kulture akcije. „Ako imate neku misiju za koju ste zainteresovani, najbolje je proveriti šta se već radi na tom polju, pokušati uključiti se i proširiti akcije koje se već vode“, rekla mi je njujorški advokat za imigraciju Loren De Belis, koja je takođe prisustvovala sastanku radne grupe. „Mnoge grupe još od ranije rade na ovim pitanjima, ali sada imate obilje ljudi koji žele da se uključe. Važno je ne zaboraviti da se u većini slučajeva već radi na tome i da postoje resursi kojima možete da se priključite.“

Aktivizam, kao što brže-bolje ističe Vilimon, navika je kao i svaka druga. Uvezana mreža znači da kad počne da se primenjuje neodrživa politika, ljudi koji su već navikli da provode tri sata nedeljno tražeći sredstva mogu lako da se prebace na okretanje telefonskih brojeva ili pravljenje protestnih transparenata. „Okupljamo ljude koji osećaju dužnost prema svojim sugrađanima i dele zajednički osećaj odgovornosti“, rekao je on. „Sveukupna kultura akcije pomeriće iglu u naprednijem pravcu.“

Tokom tročasovnog sastanka u Bruklinu, Vilimon je prozivao pojedince koji su izražavali nezadovoljstvo povodom spiska stvari koje je novoizabrani predsednik obećao da će suzbijati: imigrantska politika, pristup abortusu, sloboda štampe, zdravstveno osiguranje, kontrola oružja, prava LGBT zajednice. Na njujorškom okupljanju oformljeno je deset grupa po ovim pitanjima. U redu, nije loše za 180 minuta, ali šta sada?

„Nadam se da će se uraditi više od običnih slanja mejlova“, rekao je profesor sa Fordama Erik Antamaten, koji se dobrovoljno javio da predvodi odbor zadužen za zatvorsku reformu. „Lepo je videti da smo se angažovali više od hešteg aktivizma, mada kada se osvrnete po prostoriji videćete da ima svega dve ili tri tamnopute osobe. Ovo je pokret iz naroda, ali već se udvajaju redovi.“

Usredsređenost na različitosti bi ove radne grupe mogle da nauče od već afirmisanih organizacija. Nikolas Ruiz, poslovni agent pri Savetu za hotelijerstvo, sindikatu hotelskih radnika, rekao mi je da su „crnkinje grupa sindikalista koja je u najvećem porastu. Nadam se da će post-izborna zabrinutost premostiti ovaj navodni jaz među radničkom klasom i između radničke klase i ostatka naprednog pokreta.“

Renata Pumarol je direktorka za komunikacije napredne organizacije Njujorške zajednice za promenu. Kad sam razgovarala sa njom o Vilimonovim naporima, ona je istakla važnost strukture kad započinjete neki aktivizam. „Ljudi koji oforme grupe organski, naročito za neplaćeni rad, imaju i svoje poslove i porodice“, rekla je ona. „Ume da bude teško održati aktivnosti grupe bez strukture, finansija i motivacije.“

Ogromna želja za pridruživanjem Mreži radnih grupa — do sada 41 grad u 30 država — govori o tome da su nove zajednice motivisane jer osećaju da su im ugrožena prava.

„Ima nečeg osvežavajućeg i značajnog kad se ne razmišlja u ustaljenim okvirima i zaista mislim da nove ideje koje dolaze sa različitih strana mogu dati novu snagu raspravi i tehnici koje koristimo kako bismo pristupili rešavanju ovih krupnih problema“, rekla je Loren De Belis. „Ali od vrha do dna, mora se jasno staviti do znanja svima koji su u ovom trenutku zainteresovani da se organizuju da je ovo maratonska trka, a ne sprint.“

Pratite Leah Prinzivalli na Twitter-u.