Sve do ove nedelje, neuobičajeni hotel u Melburnu u koji su smešteni Mehdi i njegovih 35 komšija bio je od prilično malog međunarodnog interesa. Muka kroz koju prolaze gosti ovog hotela — izbeglice i azilanti, od kojih su mnogi mesecima bili zatvoreni u improvizovanom zatvoru – ne može se nazreti kada pogledaš hotel spolja.
Ali onda je u četvrtak popodne iznenadna navala demonstranata, policije i novinara počela da puni obližnje ulice. Ulica ispred hotela bila je prepun aktivista, ali većinaljudi koji su mahali transparentima i plakatima nisu se zalagali za prava izbeglica i azilanata. Umesto toga, pozivali su na oslobađanje svetskog tenisera broj jedan, Novaka Đokovića, koji je doveden u hotel nakon što su mu granični zvaničnici ukinuli vizu zbog zahteva za vakcinom.
Videos by VICE
„Kada sam se ujutru probudio i ljudi su me pitali ‘Da li je to Đoković u Park hotelu ?’, bio sam u fazonu ‘Šta? Jesi li lud?’“, priča nam Mehdi, koji radi sopstvene zaštite ne želi da objavimo nejgovo prezime. „Zamislite Đokovića da jede našu hranu – pa ne mogu njega da hrane ovim govnima! Mislio sam da će ga, čak i ako ga negde pošalju, poslati u penthaus ili fensi hotel.”
„Onda je na kraju došlo do toga: Đoković je ovde, zatvoren je sa mnom. Najbolji teniser svih vremena.”
Neki demonstranti mahali su srpskim zastavama i plesali pred kamerama za vesti dok su zahtevali da se Đoković pusti iz privremenog pritvora, optužujući australijsku vladu da preteruje. A neki koji su izašli pred park da pokažu neslaganje sa onime što smatraju da je maltretiranje 34-godišnjeg, višestrukog pobednika grend slem turnira, po dolasku su otkrili težak položaj nekoliko desetina izbeglica zarobljenih unutra, među njima i Mehdija.
„Osećam se kao prava neznalica. Došao sam ovde zbog [Đokovića] i saznao sam da su ljudi bili ovde zatvoreni devet godina“, rekao je jedan demonstrant novinaru Gardijana. “To je tako pogrešno.”
Đokovićevo pritvaranje i politički vrtlog oko njega privukli su međunarodnu pažnju na hotel Park, a neželjeni reflektori bacaju neprijatan sjaj na veliku sramotu Australije: užasno maltretiranje izbeglica koje dolaze u zemlju ostvarujući svoje ljudsko pravo da traže azil, ali vlast koja je zakonski dužna da ih zaštiti ih radije zatvara.
Još jedan demonstrant ispred hotela Park, koji se zalaže za prava izbeglica još od pre sage o Đokoviću, rekao je za VICE World News da je, usled Novakovog dolaska tamo, mnogo ljudi prvi put čuli za maltretiranje ovih pritvorenika.
„Ovaj hotel predstavlja kovid rizik“, rekao je on. „Izbeglice ne bi trebalo da budu zatočene tamo, mislim da ni Đoković ne treba da bude zatočen tamo, ali se nadam da će situacija baciti svetlo na nevolje s kojima se suočavaju izbeglice”.
Do sumraka je ulica ispred bila ispunjena zagovornicima i aktivistima koji su pozivali na oslobađanje izbeglica i azilanata, dok su ovi stajali na prozorima hotela i posmatrali kako se situacija razvija. Novinske ekipe i televizijske kamere bile su raštrkane po gomili. Mehdijev telefon je non-stop zujao od upita novinara: kakvi su uslovi u hotelu Park; čime se hrane? Uopšteno govoreći: šta čeka Đokovića tokom boravka tamo?
Činilo se da su manje interesantne bile stvarne patnje ljudi tamo čame najmanje od sredine oktobra, uprkos tome što nikada nisu optuženi za zločin niti za bilo kakvo krivično delo.
„Novinari ne pitaju i čak ih nije ni briga kroz šta sam prošao“, rekao je Mehdi. „Pričao sam za [jedan TV kanal] i gledao ceo njihov izveštaj jutros – uopšte nas nisu ni spomenuli”.
„Tada se pomalo uvredim što su me iskoristili, kada bi trebalo da bude obrnuto: iskorišćavanje [Đokovićeve situacije] za nas, a ne iskorišćavanje mene za Đokovića.
U četvrtak 6. januara ujutro, Đoković je odveden u improvizovani imigracioni pritvorski centar u hotelu Park. Njega su zaustavili granični zvaničnici ubrzo nakon što je u sredu uveče stigao u Australiju uz medicinsko izuzeće za učešće na Australijan openu – uprkos strogim pravilima za vakcinu na turniru i Đokovićevom odbijanju da otkrije da li je vakcinisan protiv KOVID-19.
Odveden je na ispitivanje, odbijena mu je viza i naknadno je prevezen kombijem u hotel, gde je sada u karantinu sve dok njegovi advokati ne završe proces žalbe na njegovu predstojeću deportaciju. Đoković nee moći da napusti pritvor pre ponedeljka ujutro, što će biti ukupno više od 90 sati zadržavanja, bez mogućnosti da ode iz bilo kog drugog razloga osim da se vrati tamo odakle je došao.
Ali ovo nije ništa. Na spratu iznad njega, u istom hotelu, nalazi se oko 50 ljudikoji nisu mogli da odu skoro 90 dana — od kojih su neki u imigracionom pritvoru više od devet godina.
Sam Mehdi je putovao morem od Indonezije do Australije 22. jula 2013. — samo tri dana nakon što je australijska vlada objavila ovu tvrdu graničnu politiku da bilo koji tražilac azila koji od sada stigne brodom neće imati šanse da se nastani u Australiji kao izbeglica.
Imao je 15 godina kada je pobegao od progona u Ahvazu, gradu na jugozapadu Irana. Nakon što je čamcem napustio glavni grad Indonezije Džakartu, zaustavile su ga australijske vlasti i odvezle ga u priobalni centar za prijem na Božićnom ostrvu, australijskoj teritoriji nedaleko od obale Indonezije. Posle 90 dana tamo je odveden u drugi logor u Nauru, ostrvsku državu koja je domaćin australijskoj imigracionoj ustanovi, gde je ostao više od šest godina pre nego što je doveden u Australiju na lečenje 2019.
Od tada je prošao kroz seriju lokalnih imigracionih centara, uključujući hotel Park u Melburnu, gde ga drže od sredine oktobra. Na dan našeg razgovora napunio je 24 godine. U pritvoru je proveo više od 3.090 dana, a nema niakvu ideju kada bi mogao biti pušten.
„Ne znam ništa“, rekao je. „Ne znam šta će se desiti sutra; Ne znam šta će biti danas. Cela stvar je apsurdna. Samo moram da živim dan za dan i pokušam da preživim svaki jebeni sat.”
Opstanak nije bio lak. Izbeglice i tražioci azila opisali su uslove u australijskom centru za prijem u Nauruu kao „slične zatvoru“, a viša direktorka za istraživanje Amnesti internešenela Ana Nejstat opisala ih je kao „ektremno okrutne“. Ona je istakla da „malo drugih zemalja [osim Australije] ide do te mere da namerno nanese patnju ljudima koji traže sigurnost i slobodu“.
Ni sigurnost ni sloboda nisu zagarantovane ni u hotelu Park, naročito u vreme epidemije. Osoblje i pritvorenici opisuju hotel kao „inkubator” za virus. Prozori hotelskih soba su zatarabljeni kako bi pritvorenici ostali unutra. Nešto pre Božića, deo hotela se zapalio, a danima kasnije, zatočenici su se žalili da im se služi hrana koja sadrži crve i buđ.
“To je kavez”, rekao je Mehdi. „Okružen si zidovima. Odavde ne možeš da izađeš.”
Za razliku od Đokovića, ovi ljudi nisu došli avionom već čamcem; nisu došli da se bave sportom već da pobegnu od progona; i nemaju sigurnost matične zemlje u koju bi se vratili.
„Ne znam šta će se desiti sutra; Ne znam šta će biti danas. Cela stvar je apsurdna. Samo moram da živim dan za dan i pokušam da preživim svaki jebeni sat.”
„Gospodin Đoković nije zatočen u Australiji“, rekla je u petak ministarka unutrašnjih poslova Karen Endruz, istakavši da nema ništa što bi sprečilo profesionalnog sportistu da napusti zemlju ako odluči da ne nastavi svoj slučaj. „On je slobodan da ode u bilo koje vreme kada to odluči i Granične snage će mu to zapravo olakšati”.
U međuvremenu, ljudi poput Mehdija sa nestrpljenjem čekaju istu priliku da nastave sa svojim životima — dan za koji se plaše da nikada neće doći.
„Oni to zovu pritvor na neodređeno vreme, što znači bez roka; nema presude. Možda ćete izaći sutra, možda ćete izaći danas, možda ćete izaći posle 10 godina“, rekao je on. „Pritvor na neodređeno vreme je najgora stvar. Ono, ako znaš svoju kaznu, možeš da planiraš život. Četiri godine, pet godina, tri godine, devet godina – znaš kada ćeš da izađeš.”
Mehdi provodi dane u mučnom limbu; suspendovan u čistilištu između nade i očaja, otpornog optimizma i poraznog razočarenja. Tokom poslednjih devet godina njegova budućnost je sporadično bila osvetljena mogućnošću oslobađanja – glasine, novinski izveštaji, druge izbeglice su preseljene u mesta poput Australije, Novog Zelanda i Sjedinjenih Država. Ali svaki put su mu nade razvejane.
„[Misliš] ’U redu, izaći ću sledeće nedelje’—onda dođe sledeća nedelja, a ti nisi izašao“, kaže Mehdi. „[Misliš] ‘Izaći ću sledeće godine.’ Ne. ‘Dolaze izbori, izaći ću posle izbora.’ Ne. ‘Izaći ću sutra.’ Ne. Ponekad dođeš do [tačke] kao: ‘Nikada neću izaći; ovde pripadam.’”
Većina izbeglica koje su bile sa Mehdijem, kaže on, ima samoubilačke misli. Jedan od njih je 2016. godine izgoreo nakon što je polio svoje telo benzinom i zapalio sebe u znak protesta zbog brutalnih uslova u kojima su izbeglice bile prisiljene da trpe na Nauruu. Mehdiju je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj i nesanica. On ubija beskonačne sate čitajući, svirajući gitaru, šetajući ili pušeći cigaretu na krovu. Bilo šta da proguta vreme.
„Moram da smislim metode za svoj opstanak, za svaki različit vremenski period“, objasnio je on. „Više ne preživljavamo. Nekada smo preživljavali, ali sada pokušavamo da preživimo. To je jedina opcija koju imamo.”
Upitan o tretmanu izbeglica koji je iznenada dospeo na naslovne strane, Endruz je branila vladu i rekao da oni u hotelu Park nemaju važeće vize ili su u Australiju stigli ilegalno „iz više razloga“.
„Mi tretiramo sve ljude koji su u imigracionom pritvoru pošteno [i] pravično“, rekla je ona za ABC u televizijskom intervjuu. Na pitanje kakvu poruku ova situacija šalje svetu, ona je rekla: „Da Australija ima veoma snažnu graničnu politiku,već mnogo godina… i mi ćemo se postarati da ulazak u Australiju ispunjava uslove koje smo postavili.
Ipak, Mehdi se nada da bi Đokovićev pritvor mogao doneti nešto dobro, jer sada je situacija u kojoj su ipak vidjiva na međunarodnom nivou – čak i ako nema dovoljno poverenja u medije. Njegova nada je, kaže, da će, kada prvi teniser sveta izađe iz svojih 90 i više sati provedenih u hotelu Park nalik zatvoru, iskoristiti svoju platformu da skrene pažnju na svoje komšije.
„Moja poruka Đokoviću je sledeća… Bio si u pritvoru [isto] kao i ja dan, dva dana, tri dana, i za tako kratko vreme si doživeo kakav je to osećaj“, rekao je on.
„Neke ljude drže u ovom hotelu godinama; u ovim prostorijama godinama; jedu istu hranu godinama. Godinama nemaju pristup svežem vazduhu. Godinama su opasani zidovima. I nadam se da ćeš preduzeti akciju, govoriti o nama, podizati svest. Zato što imaš glas.”
