Ubiti Hitlera ipak nije tako lako

U novembru 1939. nemački radnik po imenu Žorž Elzer pokušao je da u Minhenu digne Hitlera u vazduh eksplozivom. Ovaj neuspešan pokušaj atentata, kao i okolnosti koje su mu prethodile tema su filma „13 minuta” režisera Olivera Hiršbigela. Ovo ime vam je verovatno poznato iz filma „Hitler: Poslednji dani”, drame iz 2004. godine koja je bila nominovana za Oskara, ali će ostati zapamćena najviše po čuvenoj sceni u kojoj Hitler gubi živce, adaptiranoj u bezbroj ranih mema.

Pitali smo Hiršbigela zašto je odlučio da snimi još jedan film o Hitleru, šta misli o šalama na temu scene iz „Poslednjih dana”, i da li bi ubio Hitlera kad je bio mali kad bi mogao. (Ali ne, ozbiljno.)

VICE: Šta vas je motivisalo da snimite ovaj film?

Oliver Hiršbigel: Elzer mi je oduvek bio fascinantan lik, pomalo misteriozan. Nije bio politički aktivan, nije podržavao nijednu ideologiju, odrastao je u religioznoj porodici ali sam nije bio vernik. Njegov pokušaj ubistva odražava najdublje ubeđenje da se nešto prosto mora učiniti, da svet ide u propast, ako niko drugi neće da interveniše – mora on. Takvih slučajeva nije mnogo zabeleženo. Praktično je bio vidovit – u to vreme su nacisti tek napali Poljsku, nisu još objavili rat celom svetu.

Neverovatno koliko jasno je Elzer uspeo da sagleda ono što će uslediti, u vreme kada je svet i dalje bio impresioniran Hitlerom. Često se zaboravlja da je sve do 1936.-1937. Hitler važio za najharizmatičnijeg političara na svetu. Na Olimpijadi u Berlinu svi su mu salutirali podignute ruke, čak i Amerikanci – Hitler je zaposlio narod, revitalizovao ekonomiju, svi su bili oduševljeni njim.

Može li se nešto zaključiti o aktuelnim političkim pitanjima iz filma?

Dok smo ga snimali, svet je bio značajno drugačiji. Nezgodno je koristiti istorijski materijal da bi se uticalo na mišljenja ljudi danas. Ja publici ostavljam prostora da donese sopstvene zaključke, ne volim kad film nosi jasnu poruku. Tretiram gledaoce kao da su inteligentna bića, dozvoljavam im da sami povežu stvari.

„Poslednji dani” su bili veoma uspešni, zašto ste hteli da ponovo obradite tu temu?

I nisam, tema je veoma neprijatna. Valjda nisam odoleo izazovu da se vratim na sam početak i obradim uspon nacizma na svim nivoima društva – ne samo u prestonici, već i po ruralnim sredinama. Žorž je fascinantan lik, mogu da se poistovetim sa njim jer delim neke stavove. Nikad nisam razumeo koncept državnih granica, uvek sam verovao u slobodu govora, strane su mi ideje rasizma i antisemitizma, a sve to važi i za njega.

Da li je njegova priča dobro poznata u Nemačkoj?

Danas jeste, a time se zaista ponosim. Decenijama Elzeru nismo odali priznanje kakvo zaslužuje. Dvadeset godina se čekalo da ih društvo prihvati kao borce za slobodu. Taj ceo sistem zasnivao se na poslušnosti, morao si da slušaš šta ti nadređeni kažu, a ko nije hteo taj je bio izdajnik.

U vreme američkog Kent Stejt masakra, javnost nije odmah prihvatila da su demonstranti bili žrtve. Da li je to odlika ljudskog roda, da prepoznajemo revoluciju sa kašnjenjem?

Jedno je prepoznati, a drugo uraditi nešto. U represivnom sistemu je veoma opasno čak i odbiti da se saučestvuje. Mogu decu da vam izbace škole, da vam ukinu sledovanja hrane. Još je daleko veći rizik angažovati se direktno; tu je potrebno mnogo hrabrosti.

Ja izuzetno poštujem ljude kao što je Edvard Snouden, koji svesno urade ono što smatraju neophodnim. Mislio je da niko nikad neće ispraviti nepravdu, pa je svesno rizikovao život da bi uradio nešto po tom pitanju. Zna da verovatno više nikad neće videti članove porodice i drage osobe, ali morao je to da uradi. Divim mu se zaista. On nije političar, ali kao i nekad Elzner ima svoje čvrste stavove.

Prošle godine u Americi, tokom predizborne kampanje bilo je pokrenuto pitanje „Kad bi imali vremeplov, da li biste otputovali u prošlost do vremena kad je Hitler bio beba i ubili ga?” Neki od kandidata su na to morali da odgovaraju.

Auh.

Kako biste reagovali na takvo pitanje?

Prilično je šokantno. Apsurdno zvuči ubiti bebu, ne znam šta bih vam rekao. Po meni niko nema pravo da oduzme život drugom ljudskom biću, ja sam tako vaspitan, a to važi i za ostala ljudska prava. Mučenje ne dolazi u obzir. Takve stvari se ne rade ni životinjama.

E sad, u situaciji gde jedan tiranin očigledno ugrožava hiljade ljudi, izvršiti atentat… To je ipak ubistvo, ali za opšte dobro. Biblija kaže da je to pravedno, ali meni lično bi to bio veliki problem.

Verujete u boga?

Verujem, ali nisam religiozna osoba. Verujem da postoji neko biće, neka sila u svemiru koja upravlja sudbinom, stara se o nama. Nekako šamanistički gledam na to, znate? Verujem u drevnu mudrost, što se obično svodi na zdrav razum. Ne biste mi poverovali koliko često je zdrav razum najlakši način da se spreče sukobi. Treba biti radoznao, svestan, ne izolovati se, ostati u kontaktu sa drugom stranom. Treba se pitati „Šta njih motiviše, zašto su ljuti na nas, zašto rade to što rade, kako da promenimo način na koji razmišljaju?” Sve dok se razgovora, moguće je sprečiti agresiju. Zdravorazumski.

„Poslednji dani” su na čudan način zaživeli na internetu.

Ponosim se tim. Nijednu drugu filmsku scenu ljudi nisu toliko parodirali od kako je film izašao. Meni su svi ti klipovi beskrajno smešni, toliko je kreativnosti na delu. Kao Čaplin kad je snimio „Velikog diktatora”. Smeh je najbolje oružje protiv mraka i diktature. Dok možeš da im se podsmevaš, nije tako strašno.

Koji vam je omiljeni klip sa tom scenom?

Toliko ih je bilo, meni se posebno svideo jedan svežiji sa onim – kako se zove, pobogu, onaj… britanski ministar spoljnih poslova? Glavni među pristalicama Bregzita?

Najdžel Faraž?

Ma ne, onaj drugi.

Boris Džonson?

Boris Džonson! Hvala. Isuse, stao mi mozak. Znači potražite taj klip na internetu, genijalan je. Svi kažu da se stvarno tako desilo, iako je suludo. On kao poludeo, viče im „Šta pobedili, kako, pa nije trebalo da pobedimo! Šta se to koji kurac dešava?” Mnogo je smešno, a još istinito.

JOŠ na VICE:

Hitlerov lekar tvrdi da je diktator zamalo umro od prekomerne doze kokaina

Fotografije Trećeg Rajha u boji koje ostavljaju bez daha

Mračne tajne Savamale: Smrt beogradskih Jevreja u kamionu gasnoj komori u Drugom svetskom ratu