Upoznajte mlade ljude koji rade za neke od najomraženijih kompanija na svetu

Nekad je baš smaranje odgovoriti na pitanje čime se bavite. Ko želi da priča o neodgovorenim mejlovima, sranje ručkovima iz plastične kutije utorkom ili novoj korporativnoj zabavi na koju mora da se ode za vikend? Ali za neke koji rade u kontroverznim – verovatno neetičkim – industrijama kao što su fosilna goriva, duvan i nuklearno oružje, odgovor na ovo pitanje je skroz novi nivo neprijatnosti i za onog ko ga je postavio.

Ben je radio u nafti i gasu više od 10 godina i očajnički želi da izađe. „Trudim se da ne ulazim u detalje o tome gde radim“, kaže on. „Sestričini sam govorio da radim u fabrici čokolade, jer bih se kući vraćao prekrivena naftom. Osećam stid zbog onoga što radim.”

Nakon kratke pauze u potrazi za dušom, gde je dao sve od sebe da se preseli u drugi sektor, otkrio je da počinje novu poziciju kao tehnički prodavac – ponovo u nafti i gasu. Kao i svi oni koji su intervjuisani za članak, on je zamolio za anonimnost jer se plaši posledica od svog poslodavca.

„Imam odlično iskustvo, ali mi to nigde ne koristi osim u prodaji nafte i gasa“, kaže on. „Na odmoru sam razmišljao o tome koliko ne mogu da podnesem ono što radim. Bio sam veoma depresivan, misleći: „To je ono čemu sam posvetio godine svog života.“ Čini mi se da nije vredno toga.“

Obično se smatra da su milenijalci i generacija Z politički angažovani i progresivni u pitanjima klime i socijalne pravde, pri čemu 62 odsto njih smatra da je karijera u nafti i gasu neprivlačna. Ali istina je da nijedna od ovih industrija ne bi mogla da postoji bez svežeg priliva randen snage, ili barem mladih ljudi koji su spremni da privremeno ostave po strani svoj moral zarad plate, čak i ako ta prosečna plata – barem u Benovom polju – iznosi 45.500 funti, što ga čini lošije plaćenim nego da radi u Britaniji u u industriji oglašavanja, finansija ili istraživanja.

Džordž, 27, radi u industriji duvana – možda najvećem zvaničnom “zlu” koje uzrokuje milione smrtnih slučajeva godišnje, a optužuje se i za masovno krčenje šuma i zagađenje na globalnom nivou. Pridružio se jednoj od najvećih svetskih duvanskih kompanija nakon što je diplomirao i „apsolutno je iskoristio priliku“ svoje visoke početne plate u prodaji, iako je znao da duvan nikada neće biti njegov „zauvek posao“.

Pitanje etike se nikada nije pojavilo, ali „sećam se da su me prijatelji dosta zadirkivali da sam prodavac cigareta“, kaže mi. „Svakome ko bi došao na naše kućne žurke bio bih predstavljen kao trgovac cigaretama, kao, ‘samo se družimo s njim u slučaju da nam zatrebaju pljuge.’

Kada je Džordž konačno došao do menadžerske pozicije, postalo je teže odgovoriti na pitanje njegovog radnog mesta. „Išao sam na sastanke sa ljudima koji to nisu dobro prihvatili. Pitali bi se kako mogu da radim na ovom poslu, a da još uvek imam etiku. Tako da više ne pričam o tome šta radim.” I na kraju, mučna pomisao da je duvanska industrija u stvari prepreka za dalju karijeru postala je suviše teška za potiskivanje – bilo je vreme da se krene dalje.

Kao i Ben, Džordž sada pokušava da da otkaz, ali je zabrinut zbog mogućnosti daljeg zapošljavanja. „Znam da ću biti ograničen u radu u određenim sektorima – poput zdravstva – ali šta je sa sportom i tehnologijom? Kada sam radio u duvanu, svaki put kada sam razmišljao o odlasku, strah od osude budućih poslodavaca je uvek bio nešto što me je zaustavljalo.”

Jedan od najtežih trenutaka je za Bena došao kada mu je rečeno da otpusti preko 60 ljudi 2020, godine u kojoj je njegova kompanija ostvarila rekordan profit. „Kompanije za naftu i gas zarađuju više novca nego ikada zaradile“, kaže on, „ali tamo gde ljudi traže više goriva i nafte, kompanije će to obuzdati, jer ako previše zasiti tržište, cene će pasti i oni će izgubiti profit.” Na kraju, objašnjava on, običan svet plaća račun – i on više ne želi da bude deo tog sistema.

Da li ljudi poput Bena i Džordža zaslužuju naše saosećanje? To je individualno tj. do vas koji čitate, ali njihova želja da odustanu je verovatno dobra stvar ako je to slučaj i kod drugih mlađih radnika koji se okreću protiv ovih industrija. Teže je pomiriti se sa onima koji odluče da ostanu u ovim kontroverznim oblastima, poput Kejti, koja radi u nuklearnom naoružanju – tačnije, kao menadžer programa za projektovanje i održavanje nuklearnih podmornica.

„Odrasla sam na kraju Hladnog rata, tako da sam još od detinjstva bila morbidno zaintrigirana za to kako te stvari funkcionišu“, kaže ona. Kako se Kejti bori sa svojim devet do pet i svetom koji je sve više naoružan za rat, i to rat od one vrste koja bi mogla da uništi milione i otera planetu u nuklearnu zimu?

„Ne pravim stvarne bojeve glave, samo radim na podmornicama koje ih nose – ne dizajniram stvar koja može da ubije ljude“, kaže ona. „U mojoj glavi, sve to ionako finansira vlada. Da li je važno da li uzimam novac za to?”

Tek nedavno je bila primorana da dublje razmisli o svojoj ulozi u sektoru. „Sa vestima koje trenutno stižu iz Rusije, počela sam da razmišljam o tome:da li ja zapravo doprinosim ovim problemima na neki način?“ Takođe, ako bi nešto pošlo po zlu, mesto na kome radim bi bilo bombardovano. Ako sam u kancelariji na dan kada Putin odluči da počne – to je to”.

Industrije poput onih u kojima rade Ben, Džordž i Kejti su se, razumljivo, suočavale sa intenzivnom reakcijom javnosti i sve većom kontrolom tokom godina. Uzmite u obzir obilje pravnih izazova sa kojima se suočavaju kompanije za naftu i gas u vezi sa svojim marketingom, ili najnoviji potez američkog predsednika Džoa Bajdena da primora kompanije za proizvodnju cigareta da smanje nivoe nikotina u svojim proizvodima. Evropski parlament je trenutno pod kritikom aktivista nakon što je odobrio planove da se nuklearna energija klasifikuje kao „zelena“.

Ali ovo su sizifovska odbijanja pred industrijama koje imaju ogromnu moć, uticaj i ekonomsku kontrolu. Čak i Ben, koji radi direktno u nafti i gasu, „nije mogao da se seti ničega što bi ja ili čak 10.000 mene mogli da uradimo da promenimo način na koji se stvari trenutno odvijaju”.

I postoji još jedan razlog zašto ovi insajderi osećaju tako dubok pesimizam u pogledu svojih industrija. One stvaraju toliko poslova, tužno kaže Kejti, da bi „bilo pakleno teško da ih se otarase“. U njenim očima, svi mi – od dizajnera bojevih glava, preko vozača kamiona koji prevozi oružje, do poreskih obveznika koji finansiraju ove projekte – doprinosimo podržavanju industrije nuklearnog oružja.

Doduše, ako ste uhvaćeni usred nuklearnog obračuna između Rusije i Zapada – ili, ako ste izgubili dom zbog poplava ili voljenu osobu od raka pluća, ovo vam verovatno neće biti preterano utešno. Ali to je što je.