U bučnoj i zadimljenoj kafani prekoputa mene sedi krupan i visok čovek. Gromada u svojim četrdesetim. Karirana košulja, brada od nekoliko dana, kratko ošišan i sa satom verovatno skupljim od mog rentakara. Naslanja se preko stola, naginje ka meni, pali svoj crveni Marlboro i glasnim šapatom započinje priču.
– Evo ti jedan primer, u pitanju je moj radnik, Crnogorac. Nervirao me je već dugo i jednog dana me je zamolio da izađe dva sata ranije sa posla. Svaki dan kada dođe na posao, prvo skine sat, stavi ga pored kompjutera i ceo dan radi i gleda na sat kada će kući. Rekao sam mu da može da izađe ranije, ali sam ga uhvatio na brzaka i pre nego što ode kući poslao na Zeleni Venac da čeka nekog crvenog juga, mahaće mu čovek. On izađe, a ja kažem svim zaposlenima: ‘Slušajte ovako, da li ste spremni da žrtvujemo dva sata svojih života za dobru zajebanciju?’ Normalno, svi hoće – prepričava on.
Videos by VICE
Potom je nagovorio zaposlene da sve satove u kancelariji pomere unazad – na kompjuterima, telefonima i, najvažnije, njegovom satu. Kada se žrtva vratila, za njega je bilo četiri posle podne, a zapravo je bilo šest.
– U “četiri” on zamoli da ode, zbog sastanka. Ja mu kažem putuj igumane, ali manastira više nema. I stiže on kući, negde na Dorćolu, brže-bolje da se tušne, a žena mu kaže: ‘Gde si ti do sada? Pa sada je šest i dvadeset.’ On pogleda, tadašnja BK televizija, a ono šest i dvadeset. Onda on prokomentariše: “Moj kolega ima Rolex, ja znam da to nije vrijeme!” – završava on prvu od mnogo priča koje sam čuo tog popodneva.
BalkanBoy, čovek koji je godinama nasmejavao celu Srbiju i bivšu Jugoslaviju je tik ispred mene. O boji njegovog glasa ne moram da pričam, barem to znaju svi. Verujem da nisam usamljen kada kažem da je ovaj lik bio pravi heroj naše mladosti, najmanji zajednički imenilac svih zabava, svih sedeljki i dugih putovanja busom širom bivše Jugoslavije.
Telefonske zajebancije su legendarni, prastari i sa rođenjem mobilnih telefona i digitalne industrije praćenja poziva, izumrli zanati. Otkako znam za sebe, otkako svi znamo za sebe znamo i za telefonske zajebancije. Svi smo nekada i negde, na neki način nekoga zajebavali u nekom trenutku.
Jedna od tih legendi zajebavanja je, svakako, BalkanBoy. S tim u vezi, važno je napomenuti da postoji velika moralna dilema — kako i sa kojim pravom nekoga maltretiramo telefonom? A što duže to traje sve je manje benigno. Gde se povlači linija između zdravog humora i zlostavljanja?
BalkanBoy: Ima neka zajebancija sa Stojanom iz devesetih, ’91. možda ’92. godina. Nije determinisano šta je. To se na kasetama šetalo. To je bilo, mislim, oko pedesetak minuta. To je neki Stojan iz Velikog Šiljegovca koga su oni zajebavali.
VICE: Ko oni?
BalkanBoy011: Pa neki momci, ne znam. Tu imaš nekih četrdeset i pet urbanih legendi. Od toga da su Džedaji do toga da su vanzemaljci koji su putem radio talasa komunicirali sa njime. Kao što sam ja bio u zatvoru. I to je bila vrlo dobra zajebancija, jako duhovita. I taj prvi Stojan je bio jako eksplozivan. I suštinski, moja zajebancija sa Stojanom je praktično nastala iz te ideje.
Ljudi su to pogrešno interpretirali. Gledao sam komentare na Jutjubu, kao maltretiranje Stojana i slično. Pa to uopšte nije bilo maltretiranje. To je bilo obostrano zadovoljstvo. Znači ja stojim iza toga do kraja.
Kako ste našli Stojana?
Sedeli smo kod kuće i preslušavali taj snimak iz ’91, ’92. godine, “Stole-Vole” (LINK) koji su napravili neki likovi. Taj Bradilko što ga je našao na poslu. Pa ga on sada pita: “Da li je to klanica?” Ovaj odgovara da nije, pa on njemu: “Pa što je onda vo na telefonu?” Mislim, dobro su oni njega jebali, smešno je to. To ti je, zapravo, Kruševac i sela oko Kruševca. Šiljegovac, Ćelije, Rasina. Onda sam izvadio iz Telekomovog imenika četrdeset Stojana, to jest sve Stojane koji su sa pozivnim 037. I počeli smo da zovemo redom — to je bio život u jednoj sekundi. On se javio, ja sam mu rekao: “Majmuneee”, a on je poludeo i počeo da sipa sa: “Izedeš mi muda kilava…”
Time je zapečatio sudbinu. Da me je iskulirao — nikom ništa. Posle jedno dva sata smo ga pozvali opet i on je opet reagovao. Pazi, poenta telefonskog razgovora je reakcija. Ako nemaš reakciju, sve prestaje. A Stojan je bio esencija jedne reakcije. On je bio reakcija u koncentratu. Tako je to počelo jedne zimske noći 2003. godine. Bila je nedelja na ponedeljak.
I trajalo je pet godina. Reakcije su bile različite. Šta danas misliš o tome? Koliko je to što si radio bilo surovo?
Ljudi su to pogrešno interpretirali. Gledao sam ja komentare na Jutjubu, kao maltretiranje Stojana i slično. Pa to uopšte nije bilo maltretiranje. To je bilo obostrano zadovoljstvo. Znači ja stojim iza toga do kraja. Ima i snimaka na kojima se to čuje: “Pa gde si prijatelju!” I tako dalje. To je njemu bilo zanimljivo isto koliko i meni.
Kakva je onda bila priroda vašeg odnosa?
Pa to je neki kinki odnos, pravo da ti kažem. Ja svako jutro iz kancelarije okrenem i onda nekada njega krene, nekada mene. I ne mislim da sam ja njega sada tu nešto oštetio. Čak mislim da sam mu obojio život. On je čovek seljak, zemljoradnik u selu koje ima osamdeset kuća. Iznad Kruševca, pored jezera.
To je možda počelo kao nekakvo uznemiravanje, međutim, ko to malo dublje sagleda mislim da i on uživa u celoj toj priči. Na kraju, ma koliko lud bio, samo prestaneš da se javljaš na telefon i to je kraj. Svi snimci su napravljeni zimi. Znači kada dođe proleće ili leto i kada je on na njivi, on se nikada nije javljao. Kad god je imao posla. A ovo je zima, sede kod kuće, smrde, dosađuju se. Tako da mislim da tu zaista nema oštećene strane. Na kraju krajeva, mogao je da me tuži, barem da pokuša. Sa našim krivičnim sistemom je to na ivici komičnog.
Jesi li nekada upoznao Stojana?
Ne, ne. Nisam.
Na kraju krajeva, mogao je da me tuži, barem da pokuša. Sa našim krivičnim sistemom je to na ivici komičnog, ali je mogao barem da pokuša.
Jesi li ga nekada video kako izgleda?
Video sam ga na nekoj fotki. Upoznali su ga neki momci koji su radili za SBB u kol centru. Spakovali su se jedne subote i otišli su tamo i našli ga. Ima i snimak gde on sedi na traktoru i isto im se žali kako ima tamo neki ludak koji ga zove. Mislim da je čak i Dragica tu bila veći živac. A pritom ga nisam uopšte tako zamišljao. On je čak i ofarban.
A šta je sa poklonima i razglednicama koje si mu slao? Otkud to?
Pazi, ja sam mu, gde god da sam išao po svetu slao nešto. “Kamperski vodič za Vajoming”, na primer. Našao sam u tom nekom periodu neki sajt na kojem možeš da poručuješ besplatne stvari i šalju bilo gde u svetu. Poslao sam mu tada taj vodič, potom uputstvo za mašinu za šišanje trave, golf opremu… Sve što je bilo besplatno u nekakvim promocijama — ja mu pošaljem. Fora sa razglednicama je jednostavna. Ako mu pošalješ pismo, ono će samo da stigne. Ali ako mu pošalješ razglednicu, onda to vidi celo selo. Dok njemu stigne do kuće svi živi pročitaju šta piše. Tekst uvek bude neki potpuno sumanut, ali istovremeno dovoljno verovatan da bi ga svi zajebavali. I ja sam njemu slao to iz Albanije, Rusije, Turske, Austrije, Nemačke, Tajlanda, Kine, Engleske…
Razglednica koju je BalkanBoy poslao Stojanu iz Istanbula.
Ono što je svima bila enigma slušajući te prenkove je to kako si uspevao da saznaš stvari o njemu? Kad god si pomenuo nešto što nikako nisi mogao da znaš, reakcija je bila posebna.
Vrlo jednostavno — iz njegove tehnološke nepismenosti. On kad god je odlučivao da ne može više da me sluša ili da želi da prekine komunikaciju on ostavi slušalicu otvorenu pored telefona. Onda komentariše ko bi to mogao da bude i praktično odaje sve svoje tajne. Na primer, stalno su se tu čula neka vrata da škripe. Ja to ne pomenem ni u jednom trenutku, već dva dana kasnije kažem: “Kada ćeš bre da podmažeš ta vrata u dnevnoj sobi, Stojane?” A onda on poludi i počne: “Jao, đubre, pa ti si mi bio u kući! Ko si ti?!”
On nikako nije mogao to da procesuira. To je kao da si se na Kosovskom boju pojavio sa šokerom, svi bi se razbežali. I Turci i Srbi. Da zvizneš Murata tejzerom, svi bi se razbežali kao da je došao Bog na zemlju.
Razglednica koju je Stojan dobio do BalkanBoya iz Austrije.
Poleđina razglednice koju je Stojan dobio iz Austrije.
A kakav ti je odnos bio sa Dragicom?
Šta da ti kažem, ja sam stvarno vulgaran tip, ali se onakvih kletvi ne bih setio nikada. Ni psovki. Dragica je tu neprevaziđena. Ima tu psovki koje bih možda uz asistenciju nekoga sa Filološkog fakulteta mogao da analiziram šta znače.
“Iserem ti se u usta da budu puna, nabijem ti štiklu i zavrtim petom”, jebo te. Ili “Dabogda se umorio onaj što ti dušu čuva”, pa to je Dučić, jebo te. Ili “Dabogda ti umro svako ko ti se za kvaku uhvati.”
Šta je za tebe predstavljala cela ta avantura sa Stojanom i Dragicom?
Isto zabava. Napravim dobar snimak, vrištimo od smeha, pa dođem ovde (u kafanu) ili negde tamo i puštam ekipi, a oni jedva čekaju da vide šta ima novo. I po cele dane smo se smejali. Ja sam od toga napravio rutinu. Mene to uopšte nije opterećivalo. Dođem ujutru u kancelariju, napravim kafu, zapalim cigaretu, pa da vidim šta radi Stole od jutros, dok proveravam mejlove, a kada nije raspoložen za priču — ništa.
Ja nikada nisam imao telefonske zajebancije da nekoga zoveš u tri ujutru i da mu vičeš: “Puši kurac, puši kurac, puši kurac…” To je bezveze.
A šta je sa onim legendarnim snimkom iz pošte? Kako je on nastao?
Tada smo moja žena i ja bili u kancelariji. To je možda bio i najveći razlog zašto sam prestao da ga zajebavam. Ultimativni san svakog prenkera je da se taj kojeg si zajebavao tebi izjada. On se meni, jebo te, izjadao. Nakon toga nema više. Kuda dalje?
Ja sam, dakle, kao i obično došao u kancelariju, pozvao ga. Bio je na spikerfonu, preko faksa. On me pita odakle sam mu pustio knjigu. Ja sam mu slao neke silne stvari iz Londona. Onda je kao i obično stavio slušalicu sa strane i otišao negde svojim poslom. Odjednom čujem šuškanje i onaj poznati zvuk pulsne centrale kada pozivaš broj. Bili su tu moja žena, jedan radnik i ja njima kažem: “Da li je moguće da će ovo sada da se desi!?”
Kada sam skapirao šta će biti odmah sam uključio zen budizam, da bih ostao smiren. Ja sam inače veoma ozbiljan tip i lako mi je da se pravim da sam ozbiljan, ali se tu čuje u prvih nekoliko sekundi da ću da puknem. On se javlja, ja kažem: “Da?” A on pita da li je to pošta Kupci. Majko moja, ja pogledam ka nebu i kažem: “Bože, hvala ti.” I taj snimak je kulminacija cele te priče.
Sve nakon pošte bi bilo siljenje i svi oni koji su smatrali da je to što sam radio bio sadizam bi, možda, bili u pravu. On se nakon tog poziva nije javljao mesec dana na telefon. Njemu je to mnogo teško palo. Mi smo mislili da je on umro od šoka. Kada smo ga slušali u dnevnoj sobi, znali smo da šećeri kajmak, da komšiji neće da da dve glavice luka i on se pitao kako mi to znamo. Ali ovo je za njega bilo kosmičko rušenje sveta. Da on pozove poštu i dobije mene. Kraj.
Da li si ti kapirao koliko su ti snimci bili popularni?
Odmah sam ja to znao, ali meni nikada nije bio cilj da budem popularan. Mene to nije zanimalo. Ja sam samo hteo da se ljudi zabave. Zato sam i sakrio bio identitet, kao što ga krijem i sada. Tada sam napravio čuvenu adresu BalkanBoy011. To mi je bila neka prva adresa koju sam napravio da bih se registrovao da igram Counter Strike. Pa mi je taj nadimak ostao svuda, na svim profilima.
Koje si sve priče i mitove čuo o sebi?
Ma priča ima koliko hoćeš. Moj ćale ima 88 godina, ne zna ni televizor da uključi, pa je čuo priče. Od toga da sam u zatvoru, pa onda da sam uhapšen i da sam imao pravo na jedan poziv, a ja se mislim da li si nekada rođače ti uhapšen u Srbiji. Kada te izmlate, pa te bace u ćeliju, kakav crni poziv. Nije ovo Holivud. Telefonski poziv, ej! Budalaštine. Da sam nekakav student iz unutrašnjosti, potom da sam vojno lice, pa da zovem iz vojne centrale i da zato ne mogu da me pronađu. Da sam osuđen na dve godine, a u Srbiji ubiješ premijera i nikom ništa.
Kako si uopšte počeo sa zajebancijama telefonom?
Brate, zajebavam telefonom otkako znam za sebe. Sada se to drastično izmenjalo, ali tada je to bio ozbiljan izazov. Jer suštinski samo svojim glasom i dobrom pričom možeš da izmanipulišeš čoveka na svakakve gluposti. Ja nikada nisam imao telefonske zajebancije da nekoga zoveš u tri ujutru i da mu vičeš: “Puši kurac, puši kurac, puši kurac…” To je bezveze.
Počeo sam, inače, još u detinjstvu. Bio je tada jedan servis pisaćih mašina u Sarajevskoj ulici čiji se broj telefona razlikovao za jedan broj od mog fiksnog telefona kod kuće. I ljudi su non-stop grešili i dobijali mene. A ja sam imao jednu svesku i prihvatao sam njihove pozive i zakazivao im potpuno sumanuta vremena kada će majstori da dolaze. Jednoj sekretarici u Energoprojektu sam rekao da majstori mogu da dođu samo u pola jedanaest uveče. A ona meni kaže: “Pa kako ću, ja radim do četiri”, a ja joj kažem: “Ne znam gospođo, ali ja samo u to vreme mogu da pošaljem čoveka.” I ceo život je to bilo tako. Nas nekoliko drugara, a meni je to uvek veoma dobro išlo. Fora je u tome što je tu bilo toliko dobrih stvari, toliko dobrih da mi posle niko nije verovao i ja sam u jednom momentu presekao to, još neke davne 1993. ili 94. godine — da apsolutno ne zajebavam ako ne mogu da snimim. Jer moja poenta sveg tog zajebavanje nije nikakav egzibicionizam, niti lova. Uvek je bila poenta da se ljudi smeju i da se mi zabavljamo. Pazi, ja imam malo dijaboličan mozak. Milion puta sam imao prenkove u kojima sam mogao da posvađam muža i ženu ili da napakujem takvu neku situaciju, ali mi nikada palo na pamet nije. Ovo što ja radim je klasičan prank harrasement.
Da li je još neko u tvojoj porodici takav kao i ti?
Ma svi smo takvi. Evo, na primer, moj otac. Čovek ima više od osamdeset godina, ali je ceo život zajebant. Posebno telefonom. A on je specifičan tip, zajebant, samo nikada ništa nije snimio. I dan danas zajebava telefonom. Ako se zajebeš i pozoveš ga, on odmah odigra ulogu. Jednom prilikom je neko pogrešio broj i tražio izvesnu Danu.
“Dobar dan, da li je Dana tu?”
“Jao, znate šta, jeste li vi bliski sa njom?”
“Da, jesam.”
“Znate šta, ja ne znam šta se sa njom dešava. Ona u poslednje vreme strašno mnogo jede, prežderava se.”
A ti sada čuješ čoveka od osamdeset godina i na kraj pameti ti nije da te budala zajebava. Ne možeš ni da povežeš. I onda nastavi, kada ga pitaju gde je sada: “Eno je, otišla je na terasu da kašlje, zacenila se.”
On je bacao i petarde za nas. Uzme i baca ih u kantu za đubre tu u ulici Đure Jakšića. Niko ne gleda u matorog čoveka, a mi stanemo kod Srpske akademije nauka i umetnosti, pa vičemo: “Jebemo li vam mamu nenormalnu.” Pa prolaznici stanu, pa se krste: “Akademici bacaju petarde.”
*********
Nakon višečasovnog sedenja, pitao sam ga da li se čuo skoro sa Stojanom, ali mi je rekao da ga od onda više nikada nije zvao. Zna da mu je preminula žena u međuvremenu, ali se i dalje sećao njegovog broja telefona, kao da je bilo juče.
*********
Balkanboy na ovim prenkovima nije radio sam svih ovih godina. Izrazio je želju da to istakne na kraju i na taj način se javi se “saučesnicima”. Pa eto.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
Još na VICE.com:
Obezbeđenje sa vrata Akademije osamdesetih, 30 godina kasnije
Sunshine — rođenje i uspon benda koji je definisao generacije devedesetih godina u Srbiji
Dečko koji je oživeo srpski internet: Zvoganj ekskluzivno za VICE