Foto: Mickey Mystique
Reakcije na otkazivanje, odlaganje, zabranjivanje Parade ponosa, kako je predsednik rekao „ili kako se to već zove“ tokom obraćanja nije ništa novo za LGBTQ zajednicu u Srbiji. Nismo ni mislili da će gej ljudi na miru prošetati taj jedan dan u godini da podsete na ljudska prava koja su im ugrožena, a pripadaju im. Iz organizacije Evroprajda kažu da je takva zabrana protivustavna i da će šetati 17. 9. 2022. To je trebalo da bude prvi Evroprajd u Jugoistočnoj Evropi, u Srbiji, i prema rečima organizatora, to je velika prekretnica za LGBT zajednicu u celom regionu koja označava početak nove ere.“Porodične šetnje pre neki dan niko nije zabranio niti će. I to je jasno, međutim kadgod bi političari, i sam vrh, govorili o Prajdu nemušto bi to delovalo, kao da ih je sramota dok pričaju o gej ljudima i njihovim pravima, neprijatno im je ne žele da izgovaraju reči poput gej, parada, šetnja, ljudska prava u istoj rečenici. Sećam se poslednjeg „zabranjenog Prajda u Beogradu“ u čijoj sam organizaciji tada radila i sećam se trenutka dok čekam fotografije sa ulica Beograda uveče, kada su „zabranjeni“ ipak izašli ulicu i prošetali. To je bila mešavina sreće, pobede i osećanja da za gej ljude ovaj grad ipak nije zabranjeni grad.Iskreno, i nama se malo više smučilo da se Parada otkazuje, potkusurivanje sa LGBT zajednicom kad je potrebno, nije više ni smešno ni zabavno ni moguće zabraniti nam da šetamo gradom u kom živimo. Isti ti ljudi svaki dan idu ulicama Beograda od Zvezdare, Sremčice, Borče, pijace, prodavnice, bolnica, novinara, mesara. I tada paze kako se oblače, paze da ih neko ne primeti, da na poslu ćute o tome koje su seksualne orijentacije, da u kući ćute, ćute dok predsednik govori ali on sa njima ni ne govori, da im govore „pederu pederu“ na ulici dok ga ili je ne udare i ne prebiju. Mnogo ćutimo, i mnogo je tu neiživljenog života koji gej ljudi jednostavno ovde ne mogu da žive, osim da pobegnu iz Srbije. Mnogo je tu tuge nakupljeno, mnogo napuštenih roditeljskih kuća po čitavoj Srbiji jer su i u svom domu „otkazani“, prokuženi, proterani. Ima tu dece koja su se nadala barem prihvatanju najbliže porodice, neki jesu bili, a najčešće su pobegli iz rodnog grada ili sela, ili ostali da ćute zauvek.Mnogim gej ljudima u Srbiji su životi već uništeni ili žive polu-živote. Voliš nekoga, dugo ste zajedno, idete u kupovinu i ne, ne možete da se držite za ruke, ni da se zagrlite, ne daj bože poljubite, otvorio bi se ponor pakla bukvalno. Isto tako naučili smo da živimo bez svega toga, dugo već, u četiri zida, kako je zapoveđeno. Neretko smo lišeni nežnosti, ljubavi, i život u gej zajednici je često preživljavanje i ekonomsko, organizaciono, ljudsko i opasno po život. Mislim da bi se predsednik zadivio zapravo upornošću, hrabrošću i težinu sa kojom žive ljudi u Srbiji, čiji je on predsednik.Ako ti zabrane Paradu ponosa, jednom u godini da izađeš na ulicu i obučeš se kako hoćeš, uhvatiš momka ili devojku za ruku, nosiš balone, šetaš i mašeš nasmejano ljudima, tražeći svoja prava, onda ne možeš ni noću sam da šetaš jer si opasan, otkazan, zabranjen. Ti si neko ko nije poželjan. To je ta etiketa koju nosimo, sad već predugo, dovoljno dugo da i sami znamo da je i zabranjeni prajd ipak prajd. A u Srbiji je to izgleda i dalje jedini pravi Prajd. Zato ćemo nastaviti da šetamo, po parkovima, proći ćemo pored Porodične šetnje i nećemo ništa dobaciti, bićemo ljubazni, radićemo, plaćaćemo račune, vodićemo decu u škole i vrtiće, volećemo se i dalje i maštaćemo o nekom boljem životu, možda, nekad u Srbiji ili van nje.Za nas ljubav nije zabranjeni grad, a ni zabranjeni prajd, već samo ljubav. Jedva čekamo da izađemo iz tame, osvojimo malu pobedu, makar to bilo usred noći, sa samo par ljudi i svetlima oko njih, i gej zastavom kao jedinim štitom. Vidimo se na Prajdu.
Reklame
Reklame