Da li kroksice stvarno mogu da se jedu? Istražujemo.

Prošlo je 20 godina otkako je Crocs papuča debitovala na sajmu nautičara u Floridi. Od tada, ova mekušasta striporasta obuća podjednako je viđana na blatnjavim seoskim drumovima i na Balensijaga revijama, podjednako izazivajući obožavanje i mržnju – ali retko ravnodušnost. One su trajni klasik ranog XXI veka, njihova sveprisutnost je očigledna, ali jedan aspekt naše kolektivne fiksacije njima ostaje misterija: Zašto su ljudi toliko opsednuti pokušajem da ih jedu?

Ne mogu da se setim gde sam prvi put čula da možete jesti Crocs. Možda ortak iz detinjstva? To je urbana legenda koja sad već deluje kao deo urođenog, jungovskog kolektivnog nesvesnog. Gledala sam kako kruži na igralištima, na zabavama na faksu i na internetu više od jedne decenije, a lak odgovor „Ne, molim te, nemoj jesti svoje klompe“, još uvek nije sprečio generacije ljudi da ih grizu kao da su Verner Hercog, filmski reditelj koji je zaista pojeo svoju cipelu kada je izgubio opkladu.

Jedan od najranijih onlajn tragova o jedenju kroksica je objava na forumu sajta Straight Dope iz 2006. od korisnika po imenu @Bobotheoptimist, koji je tvrdio da su e-poštom poslali predstavniku Crocs pitanje o jestivosti i podelili navodni odgovor kompanije. Bio je to jednostavan, iako uzbudljiv odgovor, jer je priznavao mogućnost da Crocs može imati neki hranljivi materijal. „Iako Crocs nisu toksični, u materijalu koji koristimo ima malo, ako uopšte ima, hranljive vrednosti“, odgovorio je predstavnik kompanije, objašnjavajući: „[Jestivost] je glasina, za koju se kaže da je počela sa predvodnikom izviđača koji je skuvao Crocs cipelu i isekao je na komade, ali je zamenio to belim slezom (maršmelou) pre nego što je nahranio ostale izviđače.

Mora da je bilo nečega u vazduhu jer je 2006. bila i godina kada je moj bivši kolega Ian Burk, tada star 11 godina, pojeo porciju kroksica. „Koliko znam, Kroks su jedine cipele koje su bezbedne za jelo“, rekao mi je Burk. I on je odrastao sa skoro intuitivnim osećajem da kroksice mogu biti hrana za preživljavanje u divljini, pa kada je onaj jedini klinac sa dlakama ispod pazuha iz njegove ekipe prijatelja rekao da bi svi trebalo da pojedu jednu, nije mnogo razmišljao. „Pocepao sam kaiš jer sam još uvek morao da nosim [ostale cipele] kući te noći, a mi smo ga isekli po sredini i pojeli. Bilo je žilavo i teško za gutanje, kao da jedeš baš tvrd komad stiropora."

Kako se osećao posle?

„Potentno.”

Daleko najtemeljniji prikaz jedenja kroksica dat je u je članku Gunara Lundberga iz 2016. godine, koji je svoje iskustvo dokumentovao za novine svoje srednje škole u Sent Luisu u Minesoti. „Pokušavao sam da ispunim svoju kvotu članaka za semestar, a još nisam pisao za njihovu kategoriju „Diverzije“,“ rekao mi je preko Zooma iz Škotske, gde je trenutno na postdiplomskim studijama. Lundberg je nabo kroksicu na ražanj i nagurao je u lonac, kuvao je 90 minuta i konzumirao „dva normalna zalogaja veličine bifteka“ sa srirača sosom. „Nisam imao nikakve primetne probavne nelagodnosti“, rekao je. „Mogao sam da osetim kako mi se zadržava u grlu, ali posle toga nije izašlo nigde. Osim ako još uvek nije u meni.”

Sve ove priče o kroksicama su mi se učinile tipičnim za decu. Ono što me ipak više zabrinjava jeste nedavni porast broja pravih živih odraslih ljudi koji jedu korksice na internetu. U februaru 2020, Kendal Džener je zagrizla kroksicu tokom igre „Hrana ili ne hrana“ kod Džimija Falona. Ovaj Redditor je pojeo jednu nakon što je izgubio opkladu, dok Instagram meme nalog @beancrocdaili koristi čuvene perforirane vrhove cipela kao rupu za konzervirani pasulj. Na jutjubu, TikTok-u i blogovima o obući, bezbroj ljudi je istraživalo temu žvakanja kroksica.

U nadi da ćete pronaći odgovor na to da li biste mogli (i zašto ne bi trebalo) da jedete korksice, počnimo od onog od čega su zapravo napravljene. Otprilike u vreme osnivanja kompanije, prava proizvodnje za tajanstveni materijal su kupljena od kompanije pod nazivom Foam Creations i preimenovana u „Croslite“. Prema patentu iz 2006, Croslite je delimično napravljen od EVA pene, koja je široko prihvaćena kao bezopasna za upotrebu u, recimo, prostirkama za jogu, ali je poznato da sadrži tragove kancerogenog formamida. Dakle, očigledno nije nešto što treba jesti.

Ali to je bilo drugo doba. Kao deo napora kompanije da do 2030. dostigne nultu emisiju otpada, Crocs je promenio svoju Croslite recepturu 2021. Prema izveštaju Komisije za hartije od vrednosti, današnji Croslite je napravljen korišćenjem Dov Chemical ECOLIBRIUM tehnologije, sa novim, biološkim materijalom koji zvuči veoma održivo i veoma kao film Tron. Ukratko, novoproizvedeni Croslite je napravljen od 98 posto obnovljivih sirovina koje nastaju pri proizvodnji stočne hrane od biljnog materijala, kao što je slama.

Novi recept zvuči nekako više jestivo, pa sam hipotetički pitala Melisu Lejton, direktorku komunikcija kompanije Crocs, da li to znači da mogu da jedem svoje škripave klompe i da budem dobro. „Imamo veoma direktan stav o ovoj temi“, rekla je ona, „Bez obzira na sastav materijala, ne preporučujemo da jedete cipele Crocs. One su samo za potrebe nošenja i/ili da budu personalizovane sa Jibbitz privescima kao oblik samoizražavanja.” (Jibbitz su kuglice, dodatak brenda, dizajnirane da se gurnu kroz rupe u kroksicama kao modni detalj).

Ipak, recimo da sam zagrizla. Može li postojati ikakva nutritivna vrednost, čak i u situaciji života ili smrti? „Samo zato što nešto nije toksično ne znači da je jestivo“, kaže Ebi Sharp, registrovani nutricionista. „Veoma je verovatno da naša tela neće moći da svare i apsorbuju supstancu jer nam nedostaju specifični enzimi koji su potrebni [da to učinimo].“ Ona predviđa probavni haos: zatvor, dijareju i potencijalni rizik od začepljenja creva. „Čak i ako bi vaše telo moglo da probavi neke delove ovih cipela, u Croslite ima zanemarljivu nutritivnu vrednost “, zaključuje ona. „Ako ste izbuljeni u šumi, bolje je da koristite kroksice kao oružje da uhvatite nešto što zaista možete da jedete”.

Bila sam zbunjena, ali ne i iznenađena što nutricionista nije preporučila da jedem nusproizvod životinjske prehrane. Osim toga, ovo istraživanje se odnosi i na guljenje slojeva EVA pene sa obuće, tako i na ličnosti onih koji su bili u fazonu da svare svoju pokvarenu cipelu. Zašto to rade? Da li krokožderi vole da se samokažnjavaju u meri koja prevazilazi adolescentsku glupost? Možda. Ali mislim da je u srcu svakome ko okusi kroksice mešavina radoznalosti i preduzimljivosti.

Posle svih ovih priča, morala sam makar da liznem svoje roze kroksice sa platformom, nek ide život. Skoro instinktivno sam uzela i da ih zagrizem. Bilo je tvrđe nego što sam očekivala, ali su ipak bile sirove i neprokuvane, pa sam ih udarala o zid kao svežu ribu dok nisam shvatila da moram da se vratim korak unazad. Sati istraživanja su ih u mom umu smekšali, ali stvarnost (ova cipela ima ukus kao guma) je teže progutati. Na kraju nisam progutala komad, ali to je u redu. Možda se ne radi o tome da pojedete kroksicu nego da skupite hrabrosti da probate.