Devet života Dijega Armanda Maradone

Pre pedeset i sedam godina, u jednoj skromnoj argentinskoj porodici rodio se dečak koji će postati najveći fudbaler svih vremena. Ali taj put, naravno, nije bio bez prepreka. U slučaju Dijega Armanda Maradone, te prepreke je uglavnom postavljao on lično. U više navrata, Dijegu je organizam rekao „matori, ovo je kraj, ne idemo dalje“, i u više navrata on je uspeo da pobegne smrti iz zagrljaja. Bacimo pogled na nekoliko trenutaka u kojime je „el Grande Diego“ bio bliži carstvu nebeskome nego ikada pre.

Za Maradonu je 2000. godina zamalo potrajala ni čitav mesec. Tokom odmora u urugvajskom gradiću Punta del Este, Dijego je primljen u bolnicu Kantehril zbog „hipertenzijske krize i ventrikularne aritmije“. Iliti, na srpskom, overio je od kokaina.

Horhe Romero, doktor koji je došao po Maradonu tog popodneva, je godinama kasnije za španski dnevnik „El Pais“ opisao šta je zatekao na licu mesta. „Kada su me uveli unutra, ja tamo nisam video Maradonu, već čoveka koji umire pred mojim očima. Bio je u komatoznom stanju, okružem gomilom ljudi koji nisu imali blage veze šta zapravo treba da urade“.

Nakon dva dana u intenzivnoj nezi, Maradona je počeo da diše bez pomoći aparata. Po rečima njegovog tadašnjeg saradnika Giljerma Kopole, Dijegov povratak među žive bio je poput neke scene iz filma. „Jedne noći sam otvorio vrata njegove sobe i zatekao ga kako sedi u svom krevetu. Samo me je pogledao i rekao – Gilje, donesi mi deder biftek sa prženim jajetom i gomilom krompirića, i vadi me odavde. Gde sam ja to uopšte?!“.

Nakon epizode u Kantegrilu, Maradonina porodica rešila je da kokainskoj zavisnosti treba stati na put. Posle kratkih boravaka u rehabilitacionim centrima u Kanadi i Sjedinjenim Državama, rešili su da je najbolje mesto za njega kubanski nacionalni institut za duševne bolesti (CENSAM) u Havani.

Naravno, Dijego i Kuba bili su magičan spoj. Na ostrvu, „el Pibe“ je upoznao Fidela Kastra, i ostali su prijatelji sve do komandantove smrti. Maradona je pet godina kasnije stigao i da intervjuiše Fidela za potrebe svoje TV emisije, ali to je neka druga priča.

„Isus je vaskrsao jednom. Ti si vaskrsao mnogo puta“. Bila je to samo jedna od poruka okačena na vratima Švajcarsko-Argentinske Klinike u Buenos Airesu – narod se u velikom broju odazvao da podrži svog heroja, čije je srce ponovo objavilo generalni štrajk u aprilu 2004. Kombinacija narkotika i gojaznosti pretila je da jednog od najvećih legendi ikada prerano pošalje svetom Petru na kapiju.

Svega mesec dana pre, Dijego je primljen na bolničko lečenje zbog povišenog pritiska i upale pluća. Proveo je nedelju dana na respiratoru, i nekim čudom uspeo potpuno da se oporavi. Četiri dana nakon respiratorskog tretmana, proglasio se zdravim i otišao kući.

Ali taj pritisak nikako da se smanji, i tako je Maradona opet stigao do intenzivne nege i granice života i smrti. Njegova porodica ga je momentalno po oporavku poslala u jednu argentinsku ustanovu na četvoromesečnu terapiju, a onda je usledila i „druga runda“ na Kubi u trajanju od sedamdeset dana. Tretmani su urodili plodom, i nepunu godinu kasnije Dijego se ponovo pojavio u javnosti, ovaj put sa mnogo kila manje, spreman da se okuša u ulozi TV voditelja u programu nazvanom „La Noche del 10“ („Noć sa desetkom“ u nekom slobodnom prevodu).

Argentina, april 2007. Navala saobraćaja oborila je internet portale, linije su blokirane, televizija nema pojma o čemu se radi, a SMS poruke i MSN četovi gore. Čak se i u prostorijama argentinskog ministarstva zdravlja proneo trač da je Dijego konačno bacio kašiku. U tom trenutku, Maradona je bio na svom zasad poslednjem odvikavanju od kokaina u klinic Avril u Buenos Airesu. Neko je pustio „buvu“ da je stanje kritično, i ta vest je toliko uznemirila celu zemlju da je čak i tadašnji ministar zdravstva Hines Gonzales Garsija morao da telefonira doktore u Avrilu da proveri je li to istina.

Tada se oglasila Dijegova bivša supruga, Klaudija Viljafanje, i smirila uznemirene gaučose. „Dijego je u odličnom stanju. Svi nešto brbljaju o njemu, a niko neće da kaže ko širi tračeve jer niko neće da prihvati odgovornost za svoje laži.“

Svega godinu dana nakon napuštanja klinike Avril, Dijego je preuzeo kormilo nacionalnog tima tokom kvalifikacionog ciklusa za svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. Verujem da je jedna od njegovih želja za 57. rođendan, koji je proslavio 30. oktobra, bila da se ponovo oproba kao selektor „albićelesta“.

Uz malo zakašnjenje, srećan ti rođendan legendo, i poživeo nam ti još dugo.