Šnicle i rasizam: avganistanski tinejdžeri o životu u Evropi

Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.

---

Već duže od godinu danas, austrijska organizacija Vita Nova stara se o 16 izbeglica iz Avganistana uzrasta između 14 i 18 godina, koji su sami izbegli iz Avganistana i stigli u Austriju. Ovi maloletnici bez pratnje žive zajedno u jednoj zgradi u Osmom bečkom okrugu, na 340 kvadratnih metara, u prostorijama sa dva ili tri kreveta. Njih nadgledaju i o njima se staraju odrasle osobe, dvadeset četiri časa dnevno.

Zanimalo me je da saznam šta ovi tinejdžeri, koji su prošli toliko toga, misle o Austriji. Zbog toga sam stupio u kontakt sa Vita Novom i pitao ih ima li šanse da razgovaram sa nekolicinom njih na ovu temu. Ubrzo su me pozvali da ih posetim. "Svi naši adolescenti ovde su duboko istraumirani iskustvom u svojoj domovini i tokom perioda koji su proveli kao izbeglice. Svima su potrebne pojedinačne terapijske sesije" objasnila mi je uz šolju kafe Rut-Marija Švind, šefica Vita Nove u jarko osvetljenoj kancelariji u zgradi.

Nedugo posle našeg kratkog razgovara, ona me upoznaje sa Validom, koji ima 16 godina, i sa Džamalom – koji ima već 18 godina, ali mu je kao izuzetku dopušteno da ostane u Vita Novi. Obojica su u Austriju stigli iz Avganistana pre oko godinu dana, sami, bez pratnje prijatelja ili porodice. Nijedan od njih nije nužno planirao da stigne baš u Austriju. "Nisam ciljao Austriju", kaže mi Valid. "Želeo sam za sebe bezbednu zemlju, tražio sam sigurnost. Negde gde mogu da živim. Ali ne Austriji konkretno."

Valid i Džamal idu u istu školu, Bečki koledž za mlade, zajedno sa većinom dečaka od kuće. Škola je osnovana specijalno za izbeglice kojima je potrebno školovanje. "Sjajno je ovde. Idemo u ovu školu već skoro šest meseci, učimo matematiku, nemački i engleski", kaže Džamal. Dečaci tamo provode četiri sata dnevno, pet dana nedeljno. "Ima mnogo toga da se nauči", kažu oni.

Ovaj kolaž napravile su izbeglice tinejdžerskog uzrasta. Posredstvom Vita Nove

Valid je prvo išao u normalnu srednju školu. "Tamo je fokus bio na sistemskom dnevnom životu i društvenim kontaktima", objašnjava Rut-Marija Švind. Ali u ono vreme on još nije znao da govori nemački. "Sve što umem da kažem na nemačkom sada, naučio sam tokom protekle godine", kaže mi Valid. A to nije malo. Pored Valida, Džamala i mene, za stolom sedi još i Ramazan. On je izbegao u Austriju iz Avganistana pre sedam godina i sad radi za Vita Novu kao prevodilac. Ali tokom čitavog intervjua gotovo da ne mora ništa da prevodi.

Džamal i Valid mi pričaju priče o svojoj prvoj godini u Austriji. Neka moja pitanja ih zanimaju, neka druga ne toliko. Neki njihovi odgovori su veoma kratki, dok drugima umeju da posvete više vremena. Džamal voli da igra fudbal i vikendima često ide u posetu prijatelju u Melku, gradiću zapadno od Beča. "Melk je lep gradić", kaže on i blago je iznenađen što nikad nisam bio tamo. Drugo što je uspeo da postigne tokom svog boravka u Austriji što ja za života ovde još nisam jeste da poseti Božićnu misu u Katedrali Svetog Stefana u Beču. "Bili smo tamo do tri ujutro. Bilo je prelepo", priseća se on.

Valid ide na treninge odboje četiri puta nedeljno. "Želim jednog dana da postanem geolog i proučavam zemlju. Želim da saznam od čega se sastoji i na čemu sve može da se gradi", kaže mi on. "A ako mi to ne uspe, želim da postanem profesionalni odbojkaš."

Džamal nema toliko jasnu predstavu o tome šta želi da uradi sa svojom budućnošću. "Ne znam tačno od čega želim da živim. Možda da radim kao automehaničar ili tehničar mobilne telefonije. Želim samo miran i udoban život. Bezbedan život, negde gde nema rata."

Rut-Marija Švind ne razume kako neki političari u Austriji i dalje veruju da je Avganistan bezbedna zemlja za život. "Imamo jednog dečaka koji trenutno živi ovde kod nas, koji je u Avganistanu samo pešačio pored puta sa svojim petogodišnjim bratom, kada im je iznenada prišao neki čovek i pucao njegovom malom bratu u glavu. Tek tako." Čovek nije uhapšen niti optužen. Posle svega je ostao samo jedan istraumirani tinejdžer.

Iz razgovora sa Džamalom i Validom zaključujem da su videli neke grozne stvari u životu. Ipak, obojica se i dalje uzbuđuju oko nekih stvari za koje austrijska deca njihovog godišta više uopšte ne mare. "Za Uskrs smo išli da tražimo jaja – ja sam pronašao svoja! I Rut nam je dala poklone. To je jedna sjajna tradicija", kaže Valid. Naučio je i kako da sprema šnicle, što je uz Marillenknödel (slatke knedle sa kajsijama) postala njegova omiljena hrana.

Drugi deo kolaža, posredstvom Vita Nove

Džamal mi kaže da je prvi nemački izraz koji je naučio bio "sranje", a drugi "kako ste?" Kažem mu da ima sreće što nije bilo obrnuto. Najednom atmosfera u prostoriji postaje mnogo ozbiljnija. Valid me pita da li imam još pitanja za njih – a ako nemam, onda bi on voleo nešto mene da pita.
"Da li si ikad imao nekih kontakata sa strancima u školi?", pita me on. Brzo razmišljam o tome. Da li se računaju kolege ili drugari iz odeljenja čiji roditelji ili baka i deda nisu bili iz Austrije? Ne, Valid misli na nešto drugo. Da li sam nekad imao nekog u odeljenjima ko nije išao u školu u Austriji ili Nemačkoj? Mislim da nisam.

"Imam mnogo prijatelja u Beču koji su izbegli u Austriju", kažem mu. "A prošle godine sam Božić proveo sa svojom porodicom i mladim sirijskim izbeglicom, porodičnim prijateljem."

"I kakvo je tvoje mišljenje o tim ljudima iz inostranstva koje si upoznao? Jesu li oni dobri ili loši ljudi?" Odgovaram mu da nije bitno odakle je ko, da dobrih i loših ljudi ima svuda.

"To je istina, naravno", kaže Valid. "Zato onda ne razumem i mnogo razmišljam u poslednje vreme o sledećem – kako to da kad neki stranac napravi nešto glupo ovde u Austriji, sve strance okrive za to? Zašto je to tako?" Iznenadna promena pravca razgovara zatiče me potpuno nespremnog. Kako da objasnim sistemski rasizam u Austriji šesnaestogodišnjaku koji je u životu prošao mnogo više od mene?

Valid mi priča o nečemu što mu se nedavno dogodilo u parku. On i prijatelji želeli su da igraju odbojke, tako da su čekali da se oslobodi odbojkaški teren. "Kad smo želeli da započnemo igru, neki ljudi su nam prišli i počeli da nas vređaju. Vikali su na nas: 'jebeni stranci' i 'marš napolje'. Mi smo samo želeli da igramo odbojku", objašnjava Valid – on u tom času ne govori nemački, tako da je jedina stvar koju razumem pre nego što Ramazan prevede šta kaže jeste "jebeni stranci".

Posle intervjua, pričam Rut-Mariji Švind šta sam čuo. Ona nije iznenađena da je Valid pomenuo temu rasizma. "Mnogi naši dečaci veći deo svog slobodnog vremena provode u domu. Oni kažu da je život tamo napolju totalno drugačiji od života ovde unutra."

Pre nego što je razgovor gotov, međutim, Valid i Džamal žele da me zamole još nešto. Valid uzima vazduh i govori: "Želim da zamolim ljude da počnu da razlikuju dobre i loše ljude, a ne strance i Austrijance. A ljudima koji me ne razumeju ili ne žele da me razumeju hoću da poručim samo da želim da živim u miru baš kao i vi – život bez rata. Želim da uživam u životu, baš kao i vi. Nisam došao ovamo da vam otmem novac. Svi smo mi različiti i imamo različite živote, a sa sobom svi nosimo drugačiju vrstu problema. Nisam ostavio za sobom svoj stari život, svoje prijatelje, porodicu i stvari za šaku novca. Iskusio sam rat i sada samo želim miran život. Molim vas, ne osuđujte me zbog toga."

Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde .

Ovde možete da uplatite donacije Vita Novi.

Glavna fotografija: via ISAF Headquaters Public Affairs Office | Wikimedia Commons | CC BY 2.0