Zdravlje

Najbrže žene sveta i dalje doživljavaju ismevanje zbog njihovih tela

Tri elitne trkačice kažu da je nekadašnji Nike trener ismevao njihova tela u sklopu okrutne taktike treninga.
Hannah Smothers
Brooklyn, US
25 Novembar 2019, 7:54am
Ejmi Joder Bigli trči.
Fotografija: Getty Images

Treća žena koju je trenirao Alberto Salazar, elitni trkački trener koji je vodio Nike Oregon Project, kaže da su Salazarove trenerske metode uključivale ismevanje njenog tela i njene težine, kao i da ju je terao da se javno meri, što je kod nje izazivalo sramotu. Ajmi Joder Bigli provela je četiri godine trenirajući sa Salazarom - tokom ovog perioda, ona je postala član olimpijskog tima i osvajala nacionalne šamponate - pre nego što ju je Salazar izbacio iz svog tima u septembru 2011. godine zbog toga što je imala “najveće dupe na startnoj liniji,“ rekla je Joder Bigli za New York Times. Joder Bigli ispričala je ovo nakon što su Meri Kejn i Kejta Gučer ispričale slične priče o Salazaru u toku protekle nedelje.

Ovakvi komentari, kaže ona, bili su rutinski za vreme njenog učešća u Nike Oregon Project-u. Na osnovu onoga kako ona svoje iskustvo opisuje za Times, zvuči kao da je jedna od osnovnih trenerskih taktika Salazara bila ta da ponižava svoje sportiste (koji su bili među najbržim trkačima na svetu) u vezi sa njihovim telima i telesnom težinom u bilo kojoj situaciji kada ne bi uspeli da postignu ono što je on smatrao standardnom performansom.

“Ukoliko bih imala loš trening u utorak, on bi mi rekao da izgledam mlitavo i poslao bi me na merenje,“ kaže Joder Bigli. “Onda, tri dana kasnije, desilo bi se da trening bude sjajan, pa bi mi on pričao koliko sjajno izgledam, i da je moj muž srećan čovek. Mislim, zaista? Moje telo se promenilo za tri dana?”

Ovakva iskustva zvuče jako slično kao ona koja je Kejnova podelila sa New York Times-om prošle nedelje. Kejnova, koja se priključila Oregon Project-u kada je imala 17 godina, pričala je o godinama za vreme kojih je preživljavala verbalno nasilje i prekomerne treninge do granice kada joj je zaista fizički bilo loše; nije imala menstruaciju tri godine, polomila je pet kostiju i počela da se samoporvređuje. “Alberto me je konstantno terao da smršam,” napisala je Kejn u svojoj priči za Times.

“On je izmislio taj arbitrarni broj koji je iznosio 51.7 kilograma, i obično me je merio pred timskim kolegama, pri čemu me je javno ismevao ukoliko moja težina nije iznosila baš onoliko koliko je on zamislio.“ Gučerova je takođe pričala za Times o ovim javnim merenjima, i za njegove trenerske metode rekla da suštinski predstavljaju zlostavljanje i ponižavanje.

Salazar je radio sa bukvalno najbržim ženama sveta - sa grupom njih koje su svoja tela koristile kako bi radile neverovatne stvari koje niko drugi ne može - i umesto da slavi njihovu fizičku sposobnost, on je kod njih izazivao nesigurnost i koristio njihov elitni status kao opravdanje za to što ih zlostavlja. Ipak, uprkos tome što one kažu o tome kako su tretirane, Jodler Bigli, Gučer i Kejn kažu da su se osećale zahvalno zbog toga što su bile u Salazarovom timu, kao i da su ga volele i idolizovale zbog toga što je od njih pravio bolje sportiste.

“Kada si u ovakvom programu treninga, konstantno te podsećaju na to da imaš sreće što si tu, i da bi svi drugi želeli da budu na tvom mestu, što onda izaziva čudno osećanje zbog koga misliš, ‘Pa, onda ne smem da odustanem. Ko sam ja bez svega ovoga?’” rekla je Gučer za New York Times.

Mene lično ovako nešto ne iznenađuje, kao ni većinu sportista koji su istupili u javnost nakon pojave ovih priča, i koji su se u njima pronašli. Lično mi je nemoguće da pročitam ove priče a da se ne setim svog trenera krosa iz srednje škole, koja je trenirala tim devojčica od 14 i 15 godina da budu brze i jake, ali nas je konstantno ponižavala. Biti u njenom timu bilo je brutalno, ali je i nosilo svoje nagrade. Nikada nisam mogla da postanem elitna trkačica u bilo kom smislu, ali nikada neću zaboraviti dan kada je moj tim osvojio državni šampionat.

Takođe, nikada neću zaboraviti ni popodne kada je trener kaznila ceo tim dodatnim trbušnjacima i istrčavanjima, zbog toga što nijedna od nas nije bila “doboljno mršava“ kako bi mogla da po letnjem suncu okolo šeta u sportskom brusu. Mi bismo činile sve za nju, jer nas je ona činila jačim i bržim... ipak, jedna po jedna, većina nas je odustala. Svaka od nas imala je različite limite kada se radi o tome koliko može da izdrži pre nego što u potpunosti zamrzi sport.

Kejn se nije takmičila više od dve godine nakon što je napustila Salazarov tim; kao svoju prvu trku je trčala u Njujorku ranije ove godine, a trenira je novi trener. Gučer je prevazišla svoj strah od izvrtanja zgloba koje bi moglo uništiti njenu karijeru i prešla na trail trčanje. Joder Bigli se više ne takmiči, ali su je zaposlili da trenira trkače u Atlanti 2014. godine. Deo njenog posla je treniranje elitnih trkača za Olimpijske igre. Ipak, njene trenerske taktike verovatno ne liče na one koje su nju dovele do istog tog nivoa.

Ovaj članak je prvobitno objavljen VICE US.