Brus od Beograda deli 237 kilometara vijugave vožnje kroz centralnu Srbiju i Rasinski okrug. Osim Kruševca, vožnja uglavom seče ruralna područja upasana u prolećno zelenilo. Nekoliko kilometara pre samog ulaza u Brus, spuštate se krpljenim asfaltom kroz visoke jele dok će vam u glavi vrlo verovatno zasvirati Badalamentijeva tema iz serije "Tvin Piks". Prema popisu iz 2016. godine, ova opština zajedno sa okolnim selima ima 15.226 stanovnika. Na kratko će vas omađijati mirišljavo zelenilo stabljika koje vas okružuju, a onda sledi ulazak u grad.

Na dan suđenja, grad je poprilično pust. Tek po koji zaposleni iz omalog butika ili kafića provirio je kroz ulazna vrata svog lokala da bi video šta se dešava i ko je to nov stigao u grad. Terase i prozori na uglavnom dvospratnim i trospratnim kućama su prazne, kao i ulice. Čak se ni automobili njima ne kreću. Danas je dan kada se održava četvrto zakazano ročište i suđenje Milutinu Jeličiću Jutki, prvo na koje dolazi van svoje funkcije predsednika opštine mesta u kom se nalazimo, ali i prvo na kom bi reč osim Marije Lukić, optuženog, njihovih advokata i sudije, pravo na svedočenje trebalo da dobiju i svedoci i svedokinje, godinu dana nakon što je Jutka prvi put prijavljen.

Malo pre jedanaest sati, koleginica i ja stigle smo ispred suda u Brusu. Očekivale smo gužvu i žamor, ali nas je ispred zgrade osim par kamera, dočekalo nekoliko žena koje su ispitivačkim pogledom počele da preispituju ko smo i zašto smo došle. Na čijoj smo "strani". Kada su čule iz kog smo medija počele su sa obasipanjem uvreda, kletvi i pošalica na račun našeg fizičkog izgleda. Natalija i Frida, dve devojke koje su iz Beograda sa pištaljkama došle da gromoglasno podrže Mariju, takođe su bile izvređane.

Komešanje predstavnika i predstavnica medija sa lokalnim pristalicama optuženog, prekinuo je mladić koji je krenuo da deli "provokativne" fotografije na kojima je navodno Marija, uz dranje rečenica poput "Pogledajte ko je stvarno Marija Lukić", kasnije ispostaviće se isti čovek koji je tokom Osmog marta, sa štanda SNS stranke, ženama delio ruže.

Nedugo zatim, ispred suda pogleda prikovanog za pod stiže Milutin Jeličić ispraćen glasnim aplauzom, a zatim u crvenom kaputu i sa osmehom na licu, uprkos brojnim zvižducima u zgradu, podignute glave ulazi i Marija.

Sudnica je otvorena i dobijamo informaciju da će novinarima i građanima biti dozvoljeno da prisutvuju.

Ispred sudnice je gužva, vazduha gotovo da nema, a pred našim vidokrugom javlja se neverovatan kadar, zamisliv samo u jako ružnom snu: Marija stoji pored vrata, a prekoputa nje je Jutka, sedi na klupi. Desetak muškaraca samo par koraka dalje se deru „Jutka moj predsednik!“. Dobacuju novinarima, govore nešto "o bludnicama, i pravoj istini". Jedan od njih – onaj koji je delio fotografije ispred suda – sve vreme dobacuje nekome i onda ih vidite. Njih dve, stoje okružene Jutkinim pristalicama. Svedokinje koje su skupile hrabrost da istupe i glasno ispričaju da se i njima desilo isto i slično kroz šta je prošla i Marija. Sneža sa tatom i mamom, i Daniela sa mužem.

Deluje nestvarno, žrtve, napasnik i njegovi kerberi svi zajedno zbijeni u uskom prolazu do sudnice. I slika je jasna - one su u potpunosti nezaštićene i danas, kada je priča o Jutki i zlostavljanju probila granice i stigla u svetske medije. Njih tri u okružene ljudima spremnim da zaštite „njihovog predsednika“ bez ikakve zaštite suda i države. Sneža gleda u pod, Daniela pravo. I vidi da je gledamo, da čekamo reakciju.

- Ja ovako živim već godinu dana - poraženo nam šapuće Daniela.

I nema odgovora na njenu rečenicu, samo stisak ruke.

Kerberi i dalje urlaju, promoli se po koji aplauz. A onda službenik poziva – Jutku, Mariju, svedoke pa novinare.

Sudnicu puni dvadesetak ljudi. Jutka sedi ispred svih, Marija odmah iza njega, Daniela i Sneža pored nje. Sa druge strane su žene koje su došle da podrže žrtve, iza novinari, i Jutkine pristalice. Tu mu je i sin. Pritvara prozor sudnice u kojoj jedva da ima vazduha, da bi mogao da sedne.

I opet nasilnik i žrtve jedni uz druge. Kao da ne postoje pravila, u Brusu za osetljive svedoke nisu čuli. U Brusu je žrtva Jutka, a ne njih tri. One su bludnice, jer su se usudile da progovore.

Sudija započinje ročište, i posle druge rečenice jasno nam je zašto je napokon dozvoljeno novinarima da prisustvuju jednom od najzapaženijih suđenja – i ovog puta biće odloženo.

Smeškaju se svi – neko cinično, neko zlurado. Jutkina advokatica se nije pojavila. Iskrslo joj neko drugo važnije suđenje.

Jutka sedi pokunjeno. Na trenutak izgleda čak i kao da je spreman da mu se izrekne kazna, ali kazna izostaje. Na kraju gotovo nečujno izgovara: „Mislim da treba da se odloži, mene nema ko da brani“. Govori toliko tiho da se u zadnjim redovima ne čuje baš najbolje. I dalje je poguren. Sudija mu naređuje da ustane. I on ponavlja. Opet moramo da se naprežemo da ga čujemo. „Nema ko da me brani“, „rekla je da će možda stići, ali nije“, „da se odloži“ to je sve što možemo da čujemo.

Buni se tužilac, buni se Marijin advokat Borivoje Borović. On govori o manipulaciji, podseća sudiju da nije prvi put da Jutka to čini. I vidite cinični osmeh na njegovom licu dok sudija govori da će suđenje biti odloženo. Dok nabraja datume koji su mnogo bliži njegovoj penziji u junu, nego pravdi.

Ispred sudnice - aplauz, žena „koja zna Jutku“, objašnjava novinarima da je on žrtva.

Pomenute žene iz Beograda kao i pripadnice organizacije "Novinarke protiv nasilja", zajedno pokušavaju aplauzom da nadjačaju uvrede koje izgovaraju oni koji podržavaju Jutku.

„Bludnice“, „mentalna bolesnice“, „ubila bih se da su mi ćerke takve“.

Sve ovo izgovaraju žene, verovatno i same žrtve nekog Jutke. Jer u Brusu je to standard. „Ćuti i trpi“ i „sramota je“.

Marija stoji čvrsto, i dalje uspravljeno i podignute glave, kao da ne čuje zvuke i komentare kojima je obasipaju, sigurna u ono što je doživela, sigurna u ispravnost i pravdu. Zajedno sa njom i svedokinjama, nastavljamo do obližnjeg kafića da svedemo utiske.

Snežana Bojić je iz obližnjeg sela Žunje i došla je u ulozi svedokinje na suđenje, jer je dok je bila zaposlena kao bibliotekarka u Brusu takođe doživela seksualno uznemiravanje, u njenom slučaju od dugodišnjeg prijatelja njenog oca. Zbog silnih trauma, dugo je imala probleme sa mentalnim zdravljem, ali je danas dobro i u sud je sa roditeljima došla da bi glasno ispričala svoju strašnu priču.

- Bilo mi je jako teško da skupim hrabrosti i dođem ovde, a suđenje se ponovo odlaže. Ovo je strašno - razočarano kaže ona.

Tridesettrogodišnja Daniela do sada nije izlazila u medije sa svojom pričom, iz jednostavnog razloga jer se plašila osude sredine. Skrolujući po beskonačnom nizu poruka koje je dobijala od Jutke, pokazuje nam i objašnjava da je ćutala sve vreme i to čuvala u sebi, sve dok nije čula za Mariju i shvatila da nije sama.

- To me je ohrabrilo da progovorim, nisam mogla da verujem da postoji još neko ko prolazi kroz isto kao i ja, ali tada su počeli problemi i pretnje. Čim je on saznao da ja želim da svedočim počeo je da me vređa da sam debela, da imam krive noge. Njegova žena mi je dolazila na vrata. Ove žene koje su došle da ga podrže, to su moje komšinice, žene koje ja viđam svakog dana i od kojih trpim vređanja i omalovažanja. Imam dvoje dece i sada imam problem da upišem dete u vrtić jer sam obeležena. Strašno je živeti u ovakvoj sredini sa ljudima koji umesto da podrže vašu hrabrost, oni vas vređaju. Ali dobro, i to će proći, samo da pravda bude konačno zadovoljena - kaže ona.

Daniela takođe spominje kako je više njih trebalo danas da svedoči, ali su neki svedoci primili novac u zamenju za ćutanje i nepojavljivanje na sudu.

U istom kafiću sedele su tri mlade devojke u srednjim dvadesetim koje su nas kraičkom oka posmatrale i zabrinuto pratile pogledom naše razgovore sa Marijom, Snežom i Danielom. Međutim, na pitanje da li znaju da je suđenje opet odloženo i šta misle o samom suđenju i uopšteno o slučaju, rekle su samo "da ne smeju da pričaju o tome" i uplašeno odbile da kažu reč više o tome.

Grad je i dalje pust. Razočarane ali spremne za novu borbu 27. maja, Marija i ostale žene odlaze kućama, iz kojih ih, čim provire nos očekuje blaćenje i osuda. Od lokalnih moćnika koji im prete, komšinica koje ih osuđuju i prijatelja i porodice koji se plaše. Ostaje nada da će novo suđenje nešto promeniti, da će doneti makar gram pravde, što bi bio najmanji delić onoga što ove hrabre žene zaslužuju.

Jer Marija, Sneža i Daniela nisu herojke samo malenog Brusa koji se plaši da ih podrži, već herojke cele Srbije i svih žena koje u njoj žive. I zato je svaka njihova borba jednako i naša i trebalo bi da nas je 27.maja mnogo više ispred suda jer je pravda za Mariju, pravda za svaku od nas.

PravdazaMarijuLukić