Novootkrivene fotografije hip-hop plemstva osamdesetih i devedesetih

Jednog sunčanog septembarskog dana pre dvadeset godina u Harlemu – malo više od godinu dana nakon Bigijeve i dve godine nakon Tupakove smrti – časopis XXL je ušao u istoriju jednom fotografijom. Redakcija se obratila stotinama hip-hop pionira da bi rekreirali Sjajan dan u Harlemu, ikoničnu sliku legendi džeza kao što su Dizi Gilespi, Telonijus Monk i Džin Krupa, kako kuliraju na stepeništu u Harlemu, koju je 12. avgusta 1958. snimio fotograf Art Kejn, za časopis Eskvajer. Za hip-hop verziju, XXL je angažovao legendarnog crnog fotografa Gordona Parksa.

Urednički tim nije imao predstavu koliko će se repera pojaviti, ali pojavilo ih se više nego što su očekivali. Više od 100 hip-hop umetnika – od istočne do zapadne obale, pripadnici i stare i nove škole – nagomilali su se na betonskom stepeništu Istočne 126. ulice broj 17, gde je snimljena i originalna fotografija. Među njima su bili Rakim, Basta Rajms, članovi The Roots i A Tribe Called Quest, Pit Rok, Grendmaster Fleš, Slik Rik i mnogi drugi.

U videu koji je snimio Nelson Džordž na kome je zabeležen taj dan, Mos Def deluje zapanjeno pukim brojem prisutnih legendi, ističući koliko je nadrealno videti sve njih zajedno, usred bela dana. Do fotografije zamalo nije ni došlo, zato što se Parksov tim mučio da razdvoji repere iz zagrljaja da bi ih postavio za slikanje. Raširili su se i na treće stepenište, i kako je vreme prolazilo, tamna senka se nadvila nad ulicom, preteći da upropasti snimanje. Baš kada je neki glas povikao, "Gubimo Džermejna Duprija“, velečasni Ran se pojavio u poslednjem trenutku, lagano došetavši nizu ulicu, i uklopio se u kompoziciju kao poslednji deo slagalice, pre nego što je Parks uhvatio trenutak.

Ljudi koji su bili prisutni su se prisećali tog dana tokom događaja u novembru, u Centru Šomburg u Harlemu. Pisac Majls Luis je ovaj snimak nazvao "slikom sa hip-hop mature“, a Feb Fajv Fredi ga je nazvao poslednjim trenutkom "zlatne ere“, pre nego što je ovaj žanr stekao novi život u drugim regionima sveta.

Ipak, i pored svog značaja fotografije, ona jednostavno nije postala ni iz daleka poznata kao original, ili brojne druge hip-hop fotografije koje su vremenom počele da predstavljaju to doba. Ja sam je prvi put video na koricama Contact High, nove knjige fotografija koja je hronika uspona hip-hopa, koju pričaju fotografi koji su pregledali pozitive svojih ikoničnih i manje poznatih fotografija. "Bilo je kao da ti neko traži da pregledaš svoj dnevnik“, kaže za VICE autorka Viki Tobak. "Ti pozitivi nikada nisu bili namenjeni očima javnosti. Oni pokazuju sve njihove greške, a pokazuju i greške umetnika, kada deluju smušeno ili se previše trude da izgledaju na određen način. Ali sada je to važno, kada su slike stvarno savršene, reći da je sve to deo procesa“.

Više od toga, skrećući pažnju na slike koje su zaboravljene i neobjavljene, Contact High pokazuje koliko još toga ima da se nauči o eri o kojoj površni fanovi misle da znaju sve, na osnovu par fotografija koje još uvek cirkulišu internetom. Neki od fotografa iz knjige su čak ponovo otkrili fotografije na koje nisu pomislili decenijama, pronašavši novi značaj u snimcima koje su hvatili.

Mnoge od fotografija u knjizi su one kojih se autorka Viki Tobak seća iz godina kada je devedesetih kao novinarka izveštavala o hip-hopu. Kasnije, radeći kao producentkinja, bila je inspirisana pažljivo čuvanim arhivama CNN-a i CBS-a, i počela je da zove stare poznanike da vidi šta bi mogli da iskopaju. "Mnogi od ovih pozitiva su završili u kutijama za cipele, ili u ormanima i podrumima", kaže Tobak.

Takođe, mnoge od fotografija iz osamdesetih su neobjavljene, zato što "mnogi od fotografa nisu bili profesionalci [u to doba]. Jednostavno su voleli hip-hop kulturu, ili su bili deo te kulture, baš kao i umetnici“, dodaje Tobak.

Tobak je otkrila Bigijev prvi-prvcijati foto sešn, kada je pozvala fotografa Džordža Debosa, tražeći fotografije Big Dedi Kejna. Debos joj je ispričao neverovatnu priču o tome kada je 1992. otputovao u Bed-Staj da fotografiše Bigija Smolsa, tada nepoznatog repera, za kolaž omota dvanestoinčne kompilacije različitih umetnika. Uvećana Bigijeva fotografija koje se našla u Contact Highs je nabijena energijom. Umetnik pokazuje na ulični znak na uglu Bredforda i Kvinsija u Bruklinu, dok se prijatelji spontano muvaju po kadru i vade ogroman pištolj (koji je fotograf kasnije zamaskirao). Na slici se jasno videli da je autentična energija koja je lansirala Bigijevu karijeru bila u punom zamahu.

Knjiga pruža širi uvid u putanju hip-hopa, olakšava praćenje razvoja umetnika tokom vremena i prati stilske i estetske trendove. "Pokušala sam da u knjizi pokažem mnogo prvih stvari“, kaže Tobak. "Tako da imam Bigijevo prvo foto snimanje, Džejevo prvo foto snimanje, a kasnije u knjizi ih prikazujem usred karijere, a onda i još kasnije. Na ranijim fotografijama se vidi da se i dalje trude da shvate koji je njihov imidž. Da li će biti žestoki ili ezoterični, ovo ili ono“.

Jedna od upečatljivijih tema koja se pomalja u ovoj knjizi je hip-hop stav prema muškoj seksualnosti i agresiji. Do ranih devedesetih, hip-hop je počeo da se povezuje sa deklarativnom vulgarnošću, ali Contact High komplikuje taj narativ. Fotografije iz osamdesetih prikazuju kako se žestina lagano prišunjala. Tu je jedna rana fotografija muzičkog novinara Bila Adlera sa grupom mladih, neimenovanih repera. Fotograf je rekao grupi da kaže "seks“ umesto "ptičica“, po Adlerovim rečima, a pošto je on još uvek bio nevin, na slici ima stidljiv osmeh.

Do trenutka kada je muško razmetanje bilo u punom zamahu, kao na fotografiji za štampu Slik Rika iz 1989, na kojoj se on drži za međunožje, agresivna muževnost još uvek nije bila cela priča. Ima zapanjujuće ranjivih fotografija iz najagresivnijeg perioda hip-hopa, kao ona Gudija Moba sa naslovne strane časopisa Rap Pag iz 1995, na kojoj su četiri muškarca gola do pola u vodi, kao na krštenju.

Pozitivi brojnih fotografija sa iste sesije otkrivaju strane njihovih ličnosti koje je većina hip-hop zvezda krila od javnosti. U tom pogledu, ističu se snimci Bigija i Fejt Evans za časopis Vibe iz 1996. Konačna fotografija je žestoka i pomalo mafijaška. Ali na fotografijama koje nisu objavljene, njih dvoje se nežno smeše jedno drugom, dok se gledaju u oči.

Čak i neki stari sešnovi koji definitivno deluju mizogeno po današnjim standardima imaju komplikovane pozadinske priče. 1995, časopis Rap Pages je odlučio da rekreira naslovnu stranu Roling Stouna iz 1993. sa Dženet Džekson, na kojoj par muških ruku otpozadi grabi njene grudi, ali sa Old Drti Bastardom i jednim modelom.

Ali na snimanju, kada je došlo vreme za slikanje, ODB je tražio da svi kibiceri napuste prostoriju. Na neobjavljenim fotografijama mu je vidno neprijatno.

Iako repere prati stereotip da su razmetljivi i površni, mnogi fotografi i umetnici su težili sinematičnijim ili minimalističkijim prizorima. Ponekad bi fotografi zauzeli čvrst stav, kao kada je Džejson Kiling odbio da pristane da El El Kul Džej skine majicu za naslovnu stranu časopisa YSB, zato što je želeo da ga zabeleži kao umetnika, a ne kao seks simbol, ili kada je umetnički fotograf Baron Klejbon ignorisao Pi Didijeve proteste da će Bigi izgledati više kao Burger King nego kao kralj Njujorka, kada je zabeležio jednostavan, ikonični portret ovog repera sa plastičnom krunom na glavi. Bigi je poginuo tri dana kasnije, i to je postala njegova najpoznatija fotografija. Ali i neki umetnici su bili očigledno opčinjeni sinematičkom privlačnošću ovog medija, kao Vu Teng Klan, koji su se oslonili na fotografije da bi oživeli svoju kung fu fantaziju, ili Tupak, koji je bio fasciniran starinskim filmskim kamerama velikog formata, tokom snimanja za svoju ikoničnu naslovnu stranu Roling Stouna.

Contact High takođe podcrtava evoluciju stila reperki. U ranim danima hip-hopa, izgled koji odskače od normi je bio veliki trend. Osamdesetih, ikonične raznobojne Dejper Den jakne Salt n Pepa su bile njihova lična odeća, zato što na tim ranim foto snimanjima nije bilo stilista. Taj stil im je odgovarao, ali živopisna, ženstvena estetika nije odgovarala svim em-sijevima. Delovalo je da je neke od žena ta epoha ograničavala. Kada se pojavio muškobanjasti stil, sa vrećastim farmerkama i maramama, to je bilo oslobađajuće. A stilsti koji su izgradili ovaj izgled, kao Misa Hajlton, su postali sinonim za hip-hop.

(levo) Salt n Pepa, 1989, fotografija Džanet Bekman. (desno) Meri Džej Blajdž, fotografija Majkla Benabiba. Reprintovano iz „Contact High“. Autorska prava: © 2018, Viki Tobak. Objavio Klarkson Poter, podetiketa Penguing Random Haus, LLC

Contact High izlazi u trenutku kada institucije kao što su Harvard, Kornel i Guglov Institut za kulturu razmišljaju o tome kako da arhiviraju istoriju hip-hopa. Ova knjiga demonstrira koliko tom poslu treba pristupiti savesno. Tobak kaže da je fotografi kontaktiraju preko Instagrama, šalju joj nove pozitive sa stvarima kao što su prve fotografije sa štampu Vu Teng Klana, i rane portrete Kendrika Lamara. Sledećeg aprila, fotografije iz Contact High će dobiti novi život na izložbi u galeriji fotografija Anenberg u LA, pre nego što odu na turneju po zemlji.

Za savremene fotografe, era ovekovečena u Contact High predstavlja doba kada su foto snimanja bila spontanija, i kontrolisalo ih je manje ljudi. „Mladim fotografima je danas veoma teško, zato što idu stopama sve ove vizualizacije, i vesti koje se smenjuju kao na traci, a umetnici mnogo više paze na svoj imidž“, kaže Tobak. „Nije teže doći do ikoničnih fotografija, ali je teže doći do autentičnih i ikoničnih sirovih trenutaka koji nisu previše osmišljeni i isplanrani“.

Tobak kaže da ceni to što mladi fotografi jednostavno slikaju svoje prijatelje i obične stvari oko sebe koje za njih imaju smisao, i nada se da ih neće obeshrabriti to ako ne naprave prodor. „Za ljude iz ove knjige, bilo je prilično isto. Bilo je potrebno preko 40 godina da bi se shvatio značaj tog trenutka. Tako da je moj savet da se ne razmišlja previše. Samo sledi svoj instinkt, prati lepotu, i prati ono za šta ti misliš da je danas važno“, kaže ona. Možda je ključna pouka Contact High to da bi nešto što danas deluje nasumično u retrospektivi ljudima moglo da govori mnogo toga o našem dobu.