Nova emisija Gordona Remzija je dno njegovog veoma uvrnutog zanata

Gordon Remzi, vitez Kraljevstva i jebeni psihopata, je televizijski kuvar koji, kao što već znamo, nikada u svom čitavom životu nije napravio normalnu televizijsku emisiju o kuvanju. Uprkos činjenici da je verovatno jedan od najboljih kulinarskih umova u zemlji (njegovi restorani ukupno imaju 16 Mišelinovih zvezdica), nije bilo umerenih programa tipa „Gordon kuva u Apuliji“, ili dosadnog „Božića s Gordonom“; umesto toga, on se proslavio intimno snimljenim dokumentarcem koji se zvao Tačka ključanja (Naslov govori sve, zar ne?), krajem devedesetih, i od onda ne prestaje da urla na telki.

Remzi je otelotvorenje tvrdoglavog šefa kuhinje. Njegova slava zasniva se na vikanju, psovanju, uranjanju lica u lakat kada pred njega stave trule namirnice (sve vreme??), i na onom jednom mimu koji je skrinšotovan iz parodije na Paklenu kuhinju, kada jednu ženu nazove „idiotskim sendvičem“. Ako postupiš loše sa junećim fileom u njegovoj kuhinji, usmrtiće te jednim od svojih brojnih kvalitetnih noževa, a ako je verovati veoma zapaljivom marketingu Čenel 4 za većinu njegovih projekata, kada dospeš u pakao, tamo ima vatre, sumpora i Gordona Remzija koji urla „JEBEŠ MI SVE“ kada vidi loše pripremljen pileći file.

Kako su godine prolazile, ona velika vena na njegovom čelu je zabrinjavajuće nabubrela, a njegova ličnost se pretvorila u karikaturu. Njegove televizijske emisije slede taj trend. Pravi bum je doživeo sredinom prve decenije dvehiljaditih, kada smo dobili i originalne Remzijeve Kuhinjske noćne more – u kojima je, u suštini, obilazio restorane i govorio vlasnicima da im je ono od čega žive sranje, naše zabave radi – i najbolju iteraciju njegovog takmičarskog šoua Paklena kuhinja (ona sa poznatim ličnostima, sa Ejbi Titmus). Od tada je ugodno dugotrajna, mada uznemiravajuće besna, televizijska pojava.

Ali ono što je ključno je to što je krajem prve decenije dvehiljaditih Remzi otišao u Ameriku, i tamo je našao svoj dom. On je ekstreman čovek, to je razumno reći, i konačno je dospeo u okolinu sa kojom može da se nađe na pola puta. Dok je Britanija ustuknula pred njegovim gnevom, SAD su ustale da se suoče s njim, noseći sa sobom zamrzivače pune takosa starih godinu dana. Tamo je Remzi napravio verzije i Paklene kuhinje i Remzijevih kuhinjskih noćnih mora, i nedavno se vratio kući zbog novog serijala, koji se trenutno prikazuje na Čenelu 4.: Remzijevih 24 sata do pakla i nazad.

24 sata do pakla i nazad ima potpuno istu premisu kao i Remzijeve kuhinjske noćne more – Gordon dođe u restoran na izdisaju i vraća ga sa ivice bankrotstva, dajući mu veštačko disanje tako što urla, zajapuri se i pokaže šefu kuhinje kako da pravi sveže lingvine – ali taj proces sabija u jedan jedini dan. „Zašto?“, čujem vas kako pitate. „Nemam apsolutno nikakvog pojma“, odgovaram ja. U suštini, kako ja to vidim, jedini shvatljivi cilj za ovaj format koji izaziva najveću moguću anksioznost je da se dotakne dno jedinstvenog, bizarnog zanata Gordona Remzija. A ja sam, kao zainteresovana strana, raščlanila šou na male delove, da bih objasnila kako svaki deo doprinosi ovom važnom dostignuću. Ne, ni ja ne verujem da me plaćaju za ovo.

24 sata do pakla i nazad počinje tako što Gordon posećuje restoran koji će da sredi, ali ne u uobičajenom stilu iz Kuhinjskih noćnih mora. Ne, ovde je prerušen, i… prilično sam sigurna da ima protetičku masku. Ovo je prilično čudno, kada uzmemo u obzir da je ovo zapleteno lukavstvo (molim vas, zamislie kako „L“ u „lukavstvu“ izgovaram kao „lj“, smešnije je) u direktnoj suprotnosti sa vremenskim ograničenjem ostatka programa, pa jedino objašnjenje za protetiku može da bude sledeće: Remzi je to želeo, on je umetnik, pretio je da će naneti teške telesne povrede jednom od producenata koji je podigao obrvu kada je čuo njegovu ideju.

Jednom kada je ustanovljeno da će Gordon Remzi da sredi taj restoran (izgleda da niko stvarno nema drugog izbora), svi zapravo bivaju informisani, i otkriva se ogroman sat. Zašto je sat toliko veliki? Pa, da li biste pitali to pitali Dalija? Da li je čovek ikada dostigao svoj kreativni vrhunac sa satom normalne veličine? Odrastite.

Kada god odgledam deo neke emisije Gordona Remzija, osećam se kao da sam doživela religiozno iskustvo. Nikada mi neće dosaditi kada urla „JEBENO SRANJE“ nad vanglom bajatog, usahlog povrća, kao da mu je ono pobilo celu porodicu; kada gledam kako mu se baca pegla dok drži natrulu jagnjetinu, produži mi se život (iako je očigledno da su njegove reakcije vrhunac zapadnjačke komedije; podrazumeva se da je trulež koja je tu odvratna, i ja stvarno mislim da ljudi nauče lekciju kada ih Gordon osramoti na televiziji i ukaže im na to koliko novca gube). Ovaj deo je potpuno isti kao Kuhinjske noćne more, a tako i treba prokleto da bude. To zavređuje nagrade.

Zatim sledi deo kada vlasnik kuka zbog toga što kafana gubi pare, a Gordonovo čelo, inače naborano na 4o posto, savija se kao čaršav, i dostiže laganih 100 posto naboranosti. Priča vlasniku teške istine o tome kako treba da preuzme kontrolu nad poslom, a ovaj onda kuka još više, iako mu je Gordonovo prisustvo vratilo varnicu u oči, i reanimiran je nadom da će njegov bar-restoran sa fjužn italijanskom hranom možda ipak preživeti. Gordon govori stvari tipa Preni se i Dokaži se, i kada to vidiš, bude ti toplo oko srca, ili bi barem tako bilo, da zbog vremenskog ograničenja ova scena verovatno nije snimljena za ispod 12 minuta, zbog čega je njegovo namešteno zabrinuto lice još smešnije.

Znate onaj deo u Kuhinjskim noćnim morama kada Remzi osmišljava novi jelovnik i postojećim kuvarima pomaže da se upoznaju s njime? Toga više nema, rođaci. Ovde nabiju kuvare u prikolicu (prikolica se zove „Pakao na točkovima“), u gluvo doba noći i uče kako da spremaju nova jela od… nekog ko radi za Gordona Remzija. Očigledno je da od čoveka nema ni traga posle kratkog uvoda, i sigurno kunta u udobnom krevetu u obližnjem hotelu. Pametna i stvarno nepotrebna dramaturgija (lako bi to mogli da rade i kada sunce svane, znate).

Vremensko ograničanje stvara onu zabavnu atmosferu panike kao u Preobraženju za 60 minuta, pored sve buke koja se inače odvija (na primer, ako si mamuran, gledaj Dođi da večeraš sa nom i ne prilazi ovom programu, da ti sirota glava ne bi eksplodirala). Svi mi, naravno, znamo da će restoran biti spreman na vreme, ali ovo je Gordon Remzi, čovek kome je napetost užina, pa je važno da se ovo nabudži, u punoj realizaciji njegove vizije.

Uređivanje enterijera je (jasno) završeno, i lokalni ugledni ljudi su pozvani u restoran da dožive novi izgled i osećaj, kao i u Kuhinjskim noćnim morama. Ovo je izuzetno važan trenutak u razvoju priče u programu, zato što tada dolazi do izvesne pometnje: stidljivi šef kuhinje gubi kontrolu nad svojom kuhinjom; konobari ne prenose narudžbine pravilno. U ovom trenutku neko bitan za čitavu operaciju gubi samopouzdanje i, pogodili ste, samo jedan čovek može da ih spasi. Gordon odvodi tu osobu u stranu, značajno je pogleda, ona zaplače, on je zagrli, ponovo izlaze Tamo, i bukvalno rade svoj svakodnevni posao, osokoljeni znanjem da to čine i za njega. Veoma srceparajuće, i ako govorimo o Ultimativnom Remziju, apsolutno kao iz udžbenika.

Gordon ne samo da je spasio posao od propasti, već je to učinio za jedan zemaljski dan! Plećati šef kuhinje ga nosi na ramenima! Neka žena jeca i kaže da joj je on promenio život! Daju mu ključeve grada! Niko ne govori o činjenici da možda postoji bojazan povodom dugotrajnosti uspeha, s obzirom da je proveo toliko malo vremena kao mentor vlasnika i zaposlenih! Fenomenalno! Dostigao je novi vrhunac!

@hiyalauren