Sa ljudima iz Beograda o bizarnim iskustvima koje su imali sa instruktorima vožnje

Dosta dugo sam osećala grižu savesti, zbog para koje sam bacila kao devojka iz Cobijevog „Ramba“, kada sam upisala časove vožnje, a nikada nisam položila vozački ispit. Bilo je jasno da ću pasti već na poligonu, a trenutak u kome zamalo da pregazim pešaka na trotoaru je bio samo jagoda na višespratnoj torti svih mojih prekršaja. Ukratko, to polaganje je bila čista trauma. Bila sam miljama i nečitkim znakovima pored puta udaljena od svoje vozačke dozvole i nikada nije trebalo da izađem na ispit tako nespremna. Nakon padanja život me uhvatio u neku brzinu i nikada nisam pokušala ponovo.

Tek kada su prošle godine od tog nemilog događaja, shvatila sam da možda nije sve do mene. Bila sam klinketina, upisala sam vožnju da bih izbegla večitu pretnju novim zakonom i prosto nisam umela da se postavim i da zahtevam znanje za novac koji sam dala.

Ova spoznaja me je inspirisala da vas pitam kakava su vaša iskustva, ne znajući da sam ja, sa svojim instruktorom još i dobro prošla. U stvari, lažem. Kada sam se obratila ljudima ili su mi pričali prilično jezive priče, ili su ih hvalili kao rod rođeni i egzaltitrano govorili kako ne mogu sebe više da zamisle bez kola. Ono što je interesantno je to što su među instruktorima koji su dobili pohvale bile i instruktorke, veliki broj njih zapravo.

Među mnogim pričama koje sam čula jedna celina se definitivno izdvaja kao najdominantnija, a to je motiv u kome muški instruktori sa svojim đacima dele intimne detalje svog ljubavnog života. Ja razumem da je tim ljudima dosadno da se vozikaju ceo dan po gradu i to još sa užasnim vozačima ali da li neko ko se još uvek preznojava dok prebacuje iz prve u drugu brzinu zaista treba da sluša o tuđem ljubavnom životu? Međutim, da stvar bude još gora, sve to se nekad nije završavalo samo na priči.

„Moj brat je vozio svog instruktora kod ljubavnice! Prvo svrate po bombonjeru, pa po cveće, pa idu do nje. On je toliko odlepio za tom ženom da jedva da je obraćao pažnju na vožnju, pa je moj brat ulazio u četvrtu još negde na sredini obuke i super se zezao. Jednom se iz tih svojih snatrenja prenuo nakratko i rekao: "Vidi moga Vlade, vozi kao Fanđo!" ali ga ipak nije sprečio u tome.“, priča mi Vesna Radovanović, 43 o iskustvu svog brata.

Ipak, priča Vesninog brata je, ako izuzmemo deo gde zaljubljeni čovek ne radi ono što mu je posao, je manje više slatka. Ali nisu sve priče koje uključuju instruktora i muvanje takve, neke se graniče sa ozbiljnim uznemiravanjem. Jedno je kada, kako kaže Ana Baranjin 28, instruktor dobacuje devojkama iz kola pa ona mora da se raspravlja sa njim dok pokušava sa ostane u svojoj traci i bukvalno i mentalno, a nešto sasvim drugo je kada moraš da upoznaješ svog dečka sa instruktorom čisto da zna gde mu je mesto.

„Moj instruktor je pričao kako obožava svoju ćerku, ali ne podnosi svoju ženu. Zato mi se stalno, ali stalno hvalio sa kim sve, kako i gde spava. Da mi ne bi bilo neprijatno, okrenula sam to na šalu i odmah ga upoznala sa tadašnjim dečkom od dva metra čisto da mu ništa ne pada napamet. Pa ipak, bilo je neprijatno. Kada bi smo vozili do Avale pričao mi je kako u gepeku ima dušek na naduvavanje pa tamo često ostane sa učenicama, a podvig na koji je bio najponosniji je taj što je jednoj od učenica pomagao u slobodno vreme i sa polaganjem testova, pa je odlazio kod njih kući.“, priča mi Irina 27.

Kada sam joj rekla koliko to jezivo zvuči i da bih ga ja tužila ako ni za šta drugo, jer ne može da se dokaže da li laže ili govori istinu, neprofesionalno ponašanje, ona se sa mnom složila. Ipak, kako kaže, tada je bila klinka, i samo je htela da položi taj prokleti ispit. Za razliku od mene, uspela je i pored tako užasnog instruktora.

Druga najuobičajnija stvar vezana za instruktore vožnje je ta što svoje učenike često koriste kao taksi servis uz pomoć koga obavljaju privatne poslove.

“Mene je moja instruktorka vodila da mi pokaže plac koji želi da kupi, a slabo mi je pokazivala kako se ubacuje u treću, koji znak imam i kako da se ponašam… I još jedna zanimljiva stvar je ta što mislim da te niti jedan instruktor ne uči kako da parkiraš u gradu niti te uči strpljenju i nedaj bože lepom ponašanju u saobraćaju.”, govori mi Tijana Momčilović 40.

Na to se nadovezuje Olivera koja je prevozila svom instruktoru cement za kuću, kao i Nedeljko koji je u više navrata odvozio instruktorovu ženi, a zatim i ćerku, a onda, naravno i ljubavnicu umesto taksi službe. Međutim, Nedeljkova priča nas dovodi do sledeće teme.

“Moj instruktor mi je rekao da je jako bitno kod vožnje da ne pijem alkohol niti konzuiram drogu, bar prvih deset časova. Redovno je duvao, a napravio je i sudar kada je dolazio po mene na poligon jednom. Dok sam vežbao na poligonu duvao je, a flašicu votke je uvek čuvao ispod ručne u tom Jugu”, govori mi Nedeljko Radojičić, 30. Uz to je još i dodao da mu je instruktor priznao i da su mu oduzeli pasoš, ali mu nikada nije bilo jasno zbog čega, kao ni zašto je to sa njim podelio.

Međutim, pore dovih horora, zaista moram da priznam da mi je puno ljudi pričalo o izuzetnom odnosu koji su imali sa svojim instruktorima i instruktorkama.

“Pališila sam se da vozim brzo, kao i od autobusa. Strah od autobusa sam prevazišla sama, shvativši da treba više da se plašim biciklista, ali sam dugo imala problem da ubrzam. Onda me je odveo - nenajavljeno - na autoput, pa sam tamo, šokirana, ipak morala da ubrzam. Posle je išlo kul. I imao je za te potrebe legendarnu rečenicu koju ću zauvek upamtiti: "Prvom kreni, drugom skreni, trećom piči blago čiči!, govori mi Vesna Radovanović, 40 skrećući pažnju i na talenat za aforizme koju mnogi instruktori staknu godinama.

Nadala sam se da će me priča o instruktorima nekako ohrabriti da ponovo uzmem časove i izađem na taj ispit. Ne mogu da kažem da mi je plan uspeo, ali ću svakako znati šta sve od njih mogu da očekujem, a to je već korak u dobrom pravcu – gledanje na retrovizor, proveravanje pojasa i spremnost da se instriktoru objasni šta se od njega na ovim časovim očekuje ukoliko mi ne zapadne neko od ovih ljudi koji su pobrali pohvale. Da ću im čestitati baš rođendane, kao neki, ne verujem, jer cela poenata ove priče je sledeća - ljudi, budimo profesionalni.